Можда је писац Паоло Коељо најбоље објаснио карикатуре које се поигравају осећањима Европљана и избегличком голготом, закључивши: „Како глуп начин да се буде духовит„.
Кад из „Шарлија” поручују да је мотив доласка у Европу баналан, попут потраге за Мекдоналдсом, као симболом потрошачког друштва, то је слично Камероновој тези да су мигранти превалили толики пут само због „прикључења” на социјалне фондове.
Постоји стара изрека: Када се публика смеје, то је хумор. Када је публика озбиљна, онда је у питању сатира. Ако је било разумљиво када се свет, шокиран масакром у париској редакцији сатиричног листа „Шарли ебдо”, због карикатура које су исмевале пророка Мухамеда, солидарисао са редакцијом, узвикујући „Ја сам Шарли”, питање је ко би данас изговорио ту борбену паролу, пошто је француски магазин објавио низ карикатура сиријског дечака Ајлана Курдија.
На једној од њих, мртви дечак приказан је како лежи на песку, уз потпис: „Тако близу циља“, а изнад њега је реклама за ресторан „Мекдоналдс” и текст: „Два дечја оброка по цени једног„.
И када је на другој карикатури мртво дете приказано поред наранџастог диносауруса Казимира, уз текст: „Добро дошли на Дечје острво ка Европи„, ко је у праву у оцењивању, односно, моралисању поводом новог провокативног експеримента париске редакције?
Можда је писац Паоло Коељо најбоље објаснио карикатуре које се поигравају осећањима Европљана и избегличком голготом.
„Како глуп начин да се буде духовит„, прокоментарисао је славни писац, укључивши се у прави глобални вербални рат који је распламсан на друштвеним мрежама. Зачудо, на француској интернет магистрали, нису забележене полемичке вожње између поклоника и критичара „шарловаца”.
Ако се хумористи слажу да се хумор и црни хумор разликују, баш као и сатира и црна сатира, припадају ли најновији цртежи –црној сатири? Можемо расправљати и о томе, да ли „шарлијевци” заправо савршено вешто тргују не само трагедијом која је лично погодила њихову реакцију, када је побијено 12 људи у близини, већ и смрћу дечака Ајлана, симбола догађаја епохе.
Или је, по нашки, у питању најприземнија намера магазина да заради новац и публицитет, на рачун мртвог сиријског детета кога су таласи избацили на обалу. Вероватно ни најбриљантнији умови и циници, какав је био Бернард Шо, не би могли да смисле игроказ речи и цртежа који би се поигравали са Ајлановом судбином.
Вероватно би и класик попут Шоа одбио да се својим реторичким марифетлуцима поиграва са симболиком дечакове смрти. Или, да будем прецизнији, верујем да би радије распалио по који плотун свог цинизма ка „Шарлију”.
Силовање сатире или указивање на лажно моралисање нове Европе, која се ствара на виртуелним капијама кроз које пролазе људи или хорде, зависно из ког угла се посматра, има и своје браниоце.
Није мало интелектуалаца који сматрају да се „Шарли” заправо не руга детету, већ реакцији Запада на фотографију Ајлана Курдија, оличеном, рецимо у британском премијеру Дејвиду Камерону који о мигрантима пре трагичне фотографије говори као најезди.
По објављивању фотографије, изјавио је како је Острво спремно да прими више хиљада миграната. Узгред, последњи који је људе упоређивао са инсектима, био је Лењин, уз препоруку шта се иначе ради с инсектима. Камерону те метафоре нико није нарочито замерио, а камоли га упоредио са вођом Црвеног октобра.
Мисле ли онда „шарлијевци” да су у праву када пореде данашњу индиферентност Европе према мигрантима са индиферентношћу према страдању Јевреја током Другог светског рата? Или сумњају да се европска политика може сматрати не само смисленом већ и јединственом, имајући у виду пуцачке склоности новохришћанина Виктора Орбана на једној, и мајчинске бриге Ангеле Меркел на другој страни?
Француски творац теорија завере, аналитичар Тијери Менсан, тврди тако да ће мигрантска криза трајати годинама. Менсан, наиме, предвиђа да је пут избеглица теледиригован, како би се Немачка попунила младом и јефтином радном снагом.
Менсан се ту не зауставља већ иде корак даље, наговештавајући како је НАТО лансирао Ајланове фотографије да би пробудио емоције Европљана и олакшао пропуштање таласа миграната. Менсан је иначе познат и по својој теорији да 11. септембар није терористички напад Ал каиде, већ да иза рушења Кула близнакиња стоји десна, радикална Америка.
Менсан као да заборавља да је у то време било тешко пронаћи моћнијег политичког јастреба са јатом сарадника од председника Џорџа Буша и његовог најближег сарадника Дика Чејнија.
Теорије о теледиригованим избеглицама, лажној избегличкој кризи и стварању хаоса на тлу Европе нису специјалност само Менсана. И овдашњи геополитички пророци у таквој глобалној папазјанији траже оправдање за орбановски приступ мигрантском питању у Србији.
Ваљда боље орбановско, него људско, какво су показали грађани Србије, и макар за извесно време, улогу лоших момака заменили добрим. Мало ли је, на ову скупоћу, без иједне плаћене рекламе на Си-Ен-Ену?
Карикатуре су покренуле још нека питања: критикује ли „Шарли” заправо потрошачко друштво које се, не само мигрантима са Блиског истока, продаје као сан. Нису ли, заправо, Европа, пробуђени расизам и капитализам, праве мете тих карикатура?
Кад из „Шарлија” поручују да је мотив доласка у Европу баналан, попут потраге за Мекдоналдсом, као симболом потрошачког друштва, то је слично Камероновој тези да су мигранти превалили толики пут само због „прикључења” на социјалне фондове.
Тако се сатира изопачила у баналну причу о Меку. О биг меку. Који вероватно никада није пробао Ајлин Курди.
Није се, ваљда, читав његов народ покренуо у велику сеобу да би наручио помфрит и кока-колу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
И онда и сада, то би рекли само и једино идиоти!