„Књижевност у сјенци информација и површности“

Књижевник и књижевни критичар Милорад Дурутовић истиче да је Свјетски дан књиге, 23. април, врло скромно обиљежен, не само у Црној Гори, него и у свијету.

Како је истакао за Портал РТЦГ, однос према књигама, према најбољој европској књижевности и култури, радикално се мијења, али треба остати у нади Умберта Ека и Жан-Клод Каријера који поручују „не надајте се да ће те се ријешити књига“.

Наглашава да је књижевност у сјенци савремених трендова који профилишу апотеозу „информације“ и површности. Спрега политике и медија је јака. Култура задире у мудрост, политика се плаши мудрости, а медији живе од милости политике, па није ни чудо што је Свјетски дан књиге тема од маргиналног медијског, политичког и друштвеног значаја.

Свјетски дан књиге, 23. април, номинално се везује за датум смрти два велика класика Сервантеса и Шексипра. Колико се за четири вијека промијенила књига?

Промијенио се наш однос према књигама. Књижевност је још крајем прошлог вијека почела губити своју друштвену функцију ‒ интелектуални, естетски и етички кредибилитет који је имала у минулим епохама. Мноштво разлога томе допирноси. Са ером дигиталних технологија долази до нестанка класичне културе, али култ књига као ризница знања и мудрости још постоји. Међутим, књижевност остаје у сјенци савремених трендова који профилишу апотеозу ‘информације’ и површности, као да се остварује нешто што је прије више од пола вијека предвидио енглески пјесник Т. С. Елиот, тврдећи да је информација замијенила знање, а потиснула мудрост. Промјена односа према књигама веома је опасна. Можемо да свједочимо како се улога самог Шекспира, али и других књижевних великана, посљедњих мјесеци проблематизује у име тзв. ‘политичке коректности’. Промјена односа према књигама очито је сигнал својеврсног апсурда. С једне стране, празнујемо Свјетски дан књиге, сјећајући се Шекспира и Сервантеса, а с друге стране, евидентирамо учестале напоре да се значај свјетских великана некако дестабилизује. Да појасним, мјесецима, рецимо, у Великој Британији Виљем Шекспир бива оцијењен као ‘крајње десна’ литература. Исти третман добијају Толкин, Хаксли, Орвел, Конрад… Један од индикатора ‘опасности’ јесте што се ови писци налазе на листи ‘кључних текстова’ које читају ‘бијели националисти’. Листу је сачинио, иначе, Превент – програм за борбу против тероризма који финансирају порески обвезници и води влада, па према томе њихов став има и неку врсту институционалне валидације у Британији. Парадоксално је и апсурдно оптуживати ове писце, тј. њихова дјела на основу националне или идеолошке оријентације читалаца тих дјела. Шта говорити о бесмислу ‘оптужби’ на рачун Конрада и Орвела, када је први био жестоки критичар тероризма, а други критичар тоталитаризма. Однос према књигама, према најбољој европској књижевности и култури, радикално се мијења, али треба остати у нади Умберта Ека и Жан-Клод Каијера, који насловом једне књиге поручују: ‘Не надајте се да ће те се ријешити књига’.

Јесу ли у данашњем времену могући класици, попут Шекспира и Сервантеса?
Нијесу могућа. Класична култура је отишла у регистар романтичних успомена. Данас доминира такозвана фан фицтион култура. Књижевност је видљива под условом да је сведена на забаву. Наравно, не значи то да данас нема врхунских књижевних дјела, али у условима хиперпродукције, коју прати и хипертрофија шунда, плиткоумља и тривијалности, квалитет често остаје једва видљив.

Неке процјене говоре да свега три процента популације чита, а посебно је питање шта људи читају и како читају. Ако је све више књига, а мало или све мање читалаца, шта нам то говори?
Данас постоји не само криза писања, него још озбиљнија криза читања. Не мислим да се чита мало. Сматрам да се чита више него икада, али јесте истина да се не читају књиге. Читају се таблоиди, портали, друштвене мреже, а читљивост таквих садржаја већ је постала болест зависности. Нека истраживања показују да свако треће дијете заврши школовање а да не прочита ни једну једину лектиру. То нам говори да ћемо ускоро потонутити у свијету робова и медиокритета.

Свјетски дан књиге, 23. април, прилично је неопажено прошао у црногорским медијима. Зашто је то тако?
Није боље прошао ни у свјетским медијима. Медији се прилагођавају, овдје и свугдје, потребама политике. Човјек више није, аристотеловски речено, зоон политикон, већ политикантско биће. Зато је култура од периферног друштвеног значаја. Култура задире у мудрост, а медији се хране информацијама. Политика се плаши мудрости, а медији живе од милости политике. Свјетски дан књиге је тема од маргиналног медијског, политичког и друштвеног значаја. Али, хвала Вама што овим упитником покушавате да поправите стање! Има у Црној Гори неколико медија који заиста дају озбиљнији простор култури, не треба то прећутати.

Дигиталне технологије потпуно окупирају пажњу младих, а ако младе не научимо да читају, шта ћемо добити за деценију, двије, за 100 година?

Не морамо одговор да чекамо толико дуго. Већ је стасала генерација дјеце којој је дигитална писменост постала готово урођена вјештина. Технологије напредују толико брзо да немамо способност да их контролишемо. Будући да су дигиталне технологије замијениле играчке, сликовнице и књиге, већ се може доказивати да је то потпуно измијенило когнитивни систем човјека. Информатички бит, као основна јединица информација, као „0“ и/или „1“, развој психе конфигурише изгледа као „когнитивну дисторзију“. Човјек постаје дигитализовани робот, у коме све ради осим душе, осим емпатије. Можда је једини лијек од такве опасности читање књига, јер врхунска књижевност, заправо, и јесте чин емпатије. Књижевност настаје због Другог, због Другог у себи, и Другог поред себе. Такође, књижевност, када није утилитарна, не признаје само двије боје, црну и бијелу, већ се отвара као лепеза боја. Књижевност види све нијансе живота и осјећања.

РТЦГ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: