Књижевност побјеђује сваку политику и режим

УКЦГ обиљежило Свјетски дан књиге и ауторских права на Трибини „Ријеч“.

Свјетски дан књиге и ауторских права био је повод да се и овог четвртка у Манастиру Свети Симеон Мироточиви на Трибини „Ријеч“ окупе чланови и пријатељи Удружења књижевника Црне Горе.

Присутнима се најприје обратила књижевница Софија Симовић. Подсјећајући на историјат обиљежавања Свјетског дана књиге 23. априла, подсјетила је и да се тог датума обиљежава смрт Мигуела де Сервантеса и Виљема Шекспира, писаца који су и сами, као и њихова дјела, постали инспирација другим умјетницима. Симовић наводи и да обиљежавајући овај датум творци, као и љубитељи књиге, свједоче да је писана ријеч непролазна, и да је управо ријеч та која је сачувала и очувала људски род. Књиге су, додаје, „Божије острво на земљи“. Зато, каже Симовић, потребно је читати. Јер, то је начин да се отворе небеса и видик постане јасан и блистав, наводи она, пише ДАН.

– Читајмо да бисмо живјели. Читање, као и писање је алхемија, ослобођење, у правом смислу те ријечи – рекла је Симовић, између осталог.

Одговор на репресивна мјеста друштвене стварности

Присутнима се обратила и књижевница Милица Краљ, уредница Трибине „Ријеч“, која овом приликом није говорила само о значају књиге, већ и о поштовању књижевника, а кроз призму дешавања посљедњих деценија у Црној Гори, која су се у великој мјери негативно одразила и на чланове УКЦГ. Подсјетила је на цензуру 1970-их година, као и на маргинализацију УКЦГ, односно чак статуса „невидљивог“ Удружења и његових чланова посљедње двије и по деценије, и с тим у вези феноменима „књижевности бараке“, или „катакомбне књижевности“ и књижевности извргнуте цензури.

– Трибина „Ријеч“ је настала и опстала као изричити и неприкосновен одговор на кризна, репресивна мјеста друштвене стварности, а ми смо и данас на удару цензуре, иако више не оне идеолошке, већ једне друге цензуре – рекла је Краљ. Овом приликом подсјетила је и на историју ћирилиске књиге, писане и штампане, на простору данашње Црне Горе.

Предсједник УКЦГ Новица Ђурић овом приликом истакао је да би дан књиге требао бити сваки дан, и да се човјек у свакој прилици и свим поводима треба „дружити“ с књигом, да књига треба бити увијек испред нас. Упутио је и занимљиву иницијативу за изградњу споменика књизи у Подгорици. Наиме, постоје споменици многим књижевницима, али не и споменик књизи, захваљујући којој су и они трајно забиљежени у историји. Подсјетио је и на епизоду спаљивања књига у бившем Графичком заводу у Титограду, и чињеницу да се тада тек неколицина писаца побунила против тог злочина, а говорио је и о великанима књижевности.
– Ми треба да чувамо наше велике писце и велике људе, тако што ћемо их се се сјећати и подсјећати на њихово дјело, јер су сви ти великани својим дјелом побиједили сваку политику и режим – рекао је Ђурић.

Анегдоту везану за свој сусрет с цензуром с присутнима је подијелио књижевник Перивоје Поповић, а потом су своје пјесме или прозне записе, запажања, казивали Лексо Ракочевић, Александра Минић, Вељко Синановић, Максим Драшковић, Крсто Пејовић и Душица Радовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: