Књижевност буди племе – Миомир Петровић, ”Причај ми о томе”
1 min read
"Причај ми о томе"
У другој епизоди емисије ”Причај ми о томе” говориo je Миомир Петровић, драматург, универзитетски професор и један од најплоднијих писаца данашњице.
Иако важи за приповедача средње генерације, Петровићева биографија говори супротно. По завршетку студија драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, он је радио као драматург Атељеа 212, био је директор драме у Народном позоришту. У међувремену постаје сарадник у настави на Академији уметности БК, каријеру наставља као доцент и ванредни професор на Факултету за културу и медије у Београду. Професор Петровић је за то време био активни стваралац, те је написао преко двадесет наслова, како позоришних драма, тако и прозних романа. Добитник је ”Октобарске награде” града Београда и награде ”Лаза Костић”. Редовни је професор на Институту за уметничку игру у Београду, док на Факултету савремених уметности предаје на катедри за Филмску уметност и Историју филма.
Мноштво објављених дела било је инспирисано питањима која су га лично мучила и из тога закључује да задатак писца није да пружа одговоре, него да поставља питања. Зато он, као књижевник, не спада у ред оних који романе објављују тематски на годишњице обележавања великих датума.
”Ја прво имам страх пред уметношћу, па тек онда имам страх пред политичком коректношћу и да ли ће бити прихваћено или неће бити прихваћено. Зато што се ја бавим демонима који мене прогањају”, објашњава професор Петровић.
”Персијско огледало”, ”Лисичије лудило”, ”Архипелаг”, ”Галеријеве ватре”, ”Кућа од соли”, ”Блек лајт” само су неки од наслова овог аутора. И поред бројних објављених романа не сматра да је квантитет у писању важан, већ оно како се приповедач осећа док ствара. ”Мени је писање сада и бег из овог страшног реалног окружења, није то био раније. Иако немам много година, много су се мењале идеологије и поставке и света и наше земље. Немењајући кућну адресу, ја имам, као колекционар, шест или седам пасоша са неким другим називима”, додаје књижевник.
Прва дела објавио је у својим двадесетим годинама, а доброг писца препознаје по жељи да створи причу. ”Образован, васпитан, писмен човек може да исприча причу, може и да напише роман, али је мало оних који морају. То значи да постоји неки невероватни неиздрж и став да причу која вас мучи и коју конструјишете, која се није десила, да морате да је испричате и да имате претпоставку да је то толико важно да ће свакоме бити важно. То је кандидат за писца”, наводи познати аутор.
