Књижевна критика: Судбина Срба у Хрватској

Пише: Младен Весковић

Изврсна студија Чедомира Вишњића је аналитичка карика која даје могуће одговоре на кључна питања која са собом повлачи статус Срба у Хрватској.

Изузетно добра тема и изузетна анализа доступне архивске грађе, дала је резултате који надилазе само двадесет година рада (1951-1971) Српског културног друштва “Просвјета”. Овај мали сегмент слике СФРЈ, показује функционисање цjелине и показује – то је сада сасвим јасно – да је питање односа Срба и Хрвата било кључно за неуспjех и прве и друге Југославије. Зато је аналитичко читање архивских докумената везаних за Србе у Хрватској у наведене двије деценије показало могуће одговоре на питања везана за слом СФРЈ.

Драгоцјена грађа коју нам Вишњић излаже речита је сама по себи, а ауторови зналачки одмјерени коментари и запажања указују на важна мјеста која демистификују еру, већ и идеолошки систем који ју је стварао. Тако на самом почетку педесетих година прошлога вијека, свега пет-шест година након завршетка рата у којем су Срби у Хрватској на најстрашнији начин пострадали од усташа и у којем су у крвавој партији између хрватских комуниста и хрватских усташа, хрватски Срби били доминантно платежно средство (чинили су 73% састава партизанских јединица), записник са сједнице Политбироа ЦК СКХ показује да су разматране негативне појаве у спорту.

Уочава се негативно расположење против Београда, види се “стварање фронта спорта у Хрватској против спорта у Србији” а циљ је одбрана од “хегемонистичких настојања Београда”

Тада се на утакмицама чују пароле: фуј Партизан, четници, српски кољачи. Утакмице тимова из Жупање и Борова завршавају се тучама играча и публике уз епитете: усташе – четници. А када крајем 1951. “Динамо” у Загребу побиједио “Црвену звезду” маса навијача скандира: “Загреб – Сплит – Сарајево – Земун.” И као што аутор примјећује, ове се пароле не би постидјели ни претходници ни наследници ових навијача “Динама”. На ове догађаје, хрватски комунисти не реагују и остају на свом главном колосеку – бјежању од одговорности.

И док конфедерализација јача и распламсава се дебата о хрватском језику, хрватски Срби углавном – ћуте. Још у својим претходним књигама Вишњић даје одговоре зашто је то тако. Прву Југославију Срби из Хрватске су дочекали као остварење вјековних жеља и вриједност коју безусловно треба бранити. И оно мало њихових интелектуалаца и политичара који су дочекали крај Другог свјетског рата, вјеровало је да је заједничка држава основна вриједност, толика да је боља и црвена Југославија, него никаква.

И због тога је већина Хрвата сматрала да су највеће сметње за остварење њихових националних циљева управо Срби пречани и њихови савезници, малобројни Хрвати југословенског опредељења. У Другом свјетском рату бјежећи од усташког ножа Срби у Хрватској прилазе партизанима гледајући у њима своју одбрамбену војску и у кратком року постају ударна песница ове политике. (1943. године чланство КП Хрватске чинило је 81% Срба и 19% Хрвата).

Тако за Србе пречане и друга Југославија постаје безусловна вриједност за коју дају све и одричу се, у складу с комунистичком догмом, националног идентитета.

Вишњић примјећује “да су Срби из Хрватске, потпуно испражњени и од минимума реалног културног националног садржаја и живота, о чему је одлучивало баш то хрватско Бакарићево вођство, своју немушту политичку енергију уливали у не сасвим јасно дефинисано титовско југославенство.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: