Књига прича Ранка Рајковића: Енигма аутентичности
1 min read
(Ранко Рајковић: “Пуцањ у зеленилу”, Граматик, Београд, 2021.)
Након збирке прича “Маневарска музика” (такође у издању Граматика) и драме “Ко води дневник” (Књижевна задруга Српског народног вијећа), “Пуцањ у зеленилу” је трећа књига којом се Ранко Рајковић запажено промовисао као прозни писац.
За његов опус од три наслова, када би се исказивао квантитативном одредницом, не бисмо могли рећи да је обиман. Али вредносни параметри који га идентификују и поруке кроз које зрачи далеко су присутнији и важнији од било каквог статистичког нивелисања.
”Прасак у зеленилу” је проза која је показала да се ради о аутору изграђеног стила, оригиналних идеја и са смислом за детекцију несвакидашњих, запретаних животних момената. Иако аутор по својој струци (са завршеним Природно-математичким факултетом – Одсјек за метеорологију), којој је био вјеран до краја радног вијека, није био непосредно у матици књижевних збивања, његова ерудиција и склоност ка психолошкој опсервацији људи и њихових судбина, и истанчани осјећај за постулате и мијене друштвених прилика и цивилизацијских датости резултирали су савременом књижевном причом.
За сваку од осам прича, колико их је садржано у збирци, аутор је на старту обезбиједио јасну наративну стратегију према којој су се догађања одвијала веома прецизним логичким слиједом, творећи у завршници казивања катарзични осјећај деблокаде од претходних драматских траума и нејасноћа. То је, без сумње, прво поетичко правило без којег се не би могла досећи увјерљивост написаног. А увјерљивост је сȃмо исходиште сваког истинског, оживотвореног наратива који у читаоцу, као крајњем досегу своје рефлексије, добија неприкосновено остварење.
Који је то свијет којег Рајковић открива и веома успјешно транспонује у литерарну причу, у нову, још ударнију стварност? То је савремени друштвени миље, са лаганим симболичким назнакама које алудирају на наше најближе окружење, на црногорско тло, а које би се подједнако могло повезати и са регионалним, односно универзалним. Ако кренемо од садржајног склопа – опсједнутост Природом и свијетом птица, проблем материнства и вантјелесног зачећа, усклађивање овдашњих нормативних аката са свјетским стандардима, демонтажа једнопартијског система и мукотрпно досезање идеолошког вишегласја, опсједнутост еколошким проблемима, итд – то нам говори да се Рајковић фокусирао на питања која нас као друштво, и даље прате и чијег се еха нећемо тако лако ни брзо ослобађати. Какав год да је живот, било у (а)моралном пресингу, самовољности, пуном кредибилитету или закинутој цјеловитости, он се никад не покорава једнодимензионалном тумачењу нити унапријед датим правилима. Увијек је у стању изненађења и у свјежини своје аутентичне неуништиве моћи, у стању непокорности и непресушне изворности. Као такав, он нас својом енигмом непрестано изазива и нагони да се дубље загледамо у све што нас окружује и дотиче. Том смјеру тежи и Рајковићева проза.
Као својеврсни подсјетник нашег свакодневног, обичног, пролазног трајања, ове приче наново актуелизују питање наше свјесности, способности и хтијења да се упустимо у ново, непознато, у немогуће. Да наново преиспитимао сопствено искуство и на тај начин успоставимо допунску паралелу са сопственим животом, али и животом оног Другог. Јер, често се догађа да управо уз помоћ тог Другог, као кроз циљану тачку наше запитаности, скидамо велове са сопственог Ја. Укратко, живот је, колико могућност, толико и невјерица, стваран и кад је нестваран. У калеидоскопу Рајковићевих ликова, и једна и друга страна имају подједнаку шансу. Тако ће Саша Саликс, из приче “На богомданом мјесту”, своју љубав према природи и птицама, стицајем несрећних околности, преусмјерити на техно-компјутерски ареал који ће, како сазнајемо на крају, бити, какве ли ироније! спасење од хаоса што га знају произвести људска злоба, умишљеност и плиткост духа, поводљивост и манипулација. У причи “Кандидат за покојника”, Рајковић иде још дубље у разоткривању манипулативне стране државног апарата, узрочно невидљивих, а посљедично убитачних идеолошких смјерница, оваплоћених у карикатурално-иронијским портретима појединаца. Слична овој, и прича “Пуцањ у зеленилу” свој сиже гради на унакрсним додирима фикције и стварности, а које ће кроз вјешто вођен композициони слијед догађања, на крају, прерасти у отворену колизију са трагичним завршетком – смрћу главних протагониста.
Кроз наше друштвене нарави, чији је профил поступно моделовала транзициона јава 90-тих прошлога вијека, нудиле су се повремено и нешто лаганије животне приче. Међутим, њихова лакоћа била је само један од шароликих надобудних ускакања у свјетске трендове привређивања, програмска уобличавања, финансијска пословања, идејна рјешења, модне трендове… (“Сезона усклађивања”). Сличне маскирне дионице живота појавиће се и у причи “Хронологија једног уједа”, али са нешто јачом хуморном интонацијом, из чије закључне варијанте исијава искра оптимизма.
