Kistanje

Piše: Emilo Labudović

Iz crnog oka neba cedi se suza rose
Umorne zvezde tonu u mutno svitanje
Miriše leto na znoj i na otkose
Zvona od Krke bude usnulo Kistanje.

Bezoka kamena kuća. U mreže paučine
Splelo se gluvo vreme pa nikud da krene.
Na pragu poguren starac, a pogled pun daljine
Hrani zamrlu dušu na straži bez odmene.

Promiču senke dana i ledenih noći
Snegovi ugaslih nada nalegli na ramena
I samo jedna želja: možda će ipak doći
Bokori u mrtvoj šumi bez lišća i korena.

A niko ne dolazi, leto je šesnaesto,
Nad pustim cestama beznađe čami i snuje
I Kistanje, sred leta, pusto i prokleto,
Drhti kao srna od bljeska i oluje.