Кишов повратак Христу (годишњица пишчеве смрти)

У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасило живот.

(Данило Киш у једном свом кратком аутобиографском тексту)

Данило Киш је преминуо у Паризу 15. октобра 1989. По тестаментарном завјештању (Париз, 17. септембар 1989, фотокопија овјерена у Амбасади СФРЈ – Париз, 23. 11 1989) сахрањен је по православном обичају у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а опело је служио митрополит Амфилохије Радовић.

Пишчева тестаментна опорука зачудила је многе његове савременике који, испоставља се, нису могли проникнути у Кишова спознајна трагања. Тако је Мирко Ковач, уз својеврстан напад на митрополита Радовића, односно његово говор на Кишовој сахрани, записао:

„Особно мислим да није споран Кишов избор гробља и обреда, премда сам и ја био осупнут његовим завјетом и опоруком, то прије што сам знао да је био атеист и да су га религије занимале само као културолошки феномени. Могу чак поуздано и изблиза рећи да га је понајмање занимало православље, чак је имао и неку одбојност према ‘секташтву и расколништву православља’, јер је то, како је писао Берђајев, одговарало ‘ексклузивном комунизму’ и његовој религији.“

Надахнут говор митрополита над пишчевим одром

Нећу да држим посмртно слово Данилу Кишу, крстоношцу јованског кова, ријетком трагатељу знамења душе и живота нашег доба. Његово последње завештање о ћутању над њим на дан погреба, дубљем од свих речи за мене је светиња. Желим само да му кажем: са љубављу и поштовањем испуњавамо Твој аманет, сахрањујемо те молитвом Православне цркве која те примила у своја њедра кроз Тајну Крштења. Сахрањујемо те у њено вјечно памћење да би те сачували, не просто у језику постања и умирања, као ти Хану Кшижевску и друге твоје трагичне јунаке, него у језику Ријечи вјечног живота.

Оно што си слутио, за чим си огњено чезнуо, сада знаш, постао си и остајеш свједок: мјера патње и мјера знања. Смрт је најдубља патња, али она је и тјелесно смирење људског бића; зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни. Последња ријеч записана у предсмртном завјештању, мјера је сваке људске изговорене и записане ријечи. Зато је и Твој тестамент провјера и мјера Твога дјела и Твоје ријечи. На основу њега и ми сада знамо: јесте Ти био језик отадзбина, али овај неућутни, на коме Те, ево испраћамо, као “честицу прашине у океану безвремености”.

Очевидно онај “прамен дима”, она гробница скројена Твојом вјештом руком за Бориса Давидовича, није ти била по мјери. Зато си хтио да те сахранимо, тј. сачувамо у ријечи која није земља и енциклопедија мртвих, него земља живих, да будеш сачуван у живоносном гробу.

Стога као ни оно искушење Бориса Давидовича Новског, тако ни Твоје последње искушење, није само завршна страница биографије, коју си писао педесет и четири године земнога живота, писао крвљу, ријечју, јадом и надом. Оно је збир Твога живљења, закључак на којем све почива. Све остало је било, дивно си нам то рекао, само споредан трактат, рачунска радња, чија је вриједност безначајна у односу на крајњу формулу која свему споредном даје смисао.

Вјечан ти спомен достабилажени и приснопамјати свебрате наш Данило.

Кишов повратак Христу

Киш је пред смрт одлучио да не узима преписану терапију.

„Нећу више да узимам лекове, нећу да живим као инвалид. Рођен сам здрав и хоћу да завршим како сам почео.“

Кишова предсмртна одлука да „живи како је почео“ огледа се у захтјеву да буде сахрањен по православном обреду, оном који му је као дјетету дао ново рођење у Христу и већ тада га, како је сам писац свједочио, спасао од сигурне смрти.

Кад се једна лаж понавља дуго, народ почиње да верује. Јер вера је народу потребна. Знам да седмо небо не могу достићи. Али шест ћу небеса походити. До седмог досеже само мисао, јер тамо је све светлост и блаженство.

(Данило Киш, „Енциклопедија мртвих“)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: