Кијев гори, а Рада се чешља!

Пише: Јован Лакићевић

Да није озбиљне и велике словенске трагике са збивањима у Украјини, у којој на обје стране, по плановима англосаксонских сатаниста гину Руси, човјек би се могао јаду насмијати. Дакле, док се умире на све стране, док злосрећна Украјина гори, њена Рада (илити Скупштина) се чешља!(Срећом да захваљујући братској увиђавности, Кијев, ипак, не гори.
Ријеч је о расправи која се тамо управо води о судбини светиња и положају свештенства које је остало вјерни Московској Патријаршији, након признања „Украјинске цркве“, које је прије двије године стигло од „васељенског патријарха“ Вартоломеја…
Могао бих се кладити на невиђено, да су тзв Милов закон, због кога су организоване божанствене масовне литије у Црној Гори, и ово о чему управо расправља Рада, из исте радионице. Могуће је, чак, да је и текст истовјетан и на њему не би било тешко познати – енглески рукопис!То је, уосталом, лако провјерљиво.
Бар што се Украјине тиче, остварује се „аманет“ словенског злодуха , Хазара и сатанисте Збигњева Бжежинског, (савјетника за безбједност четири америчка предсједника) након разбијања Совјетског савеза и Југославије: „Сад је на реду – Православље!“
У Црној Шуми, полигону за планско и вишедеценијско индуковање србофобије и русофобије, тај је процес привремено одложен
Што се Украјине тиче, бојим се да је при крају!
У овом часу, веома би ме занимао (а нема ко да ми каже) састав актуелне украјинске Раде. Знајући шта се све збивало на Мајдану и након њега, по пројекту ЦИЈе и МИ6, не би ме изненадило да у њему уопште нема националних Руса. Да тамо главну ријеч воде унијатски и католички неонацисти и Хазари, баш као и у Влади и у војсци и полицији Украјине. Утолико ће им посао бити олакшан, а њихов „Милов закон“ биће, без проблема, усвојен.
Знам и већ сам на овом Порталу рекао колико је Митрополит Јоаникије био у праву када је у некој бесједи упоредио успут, након литургије, Украјину и Црну Гору. Ко зна, схватиће да је матрица Атлантиста у остварењу њихових наума, готово непроменљива, што може да буде и свједочанство о помањкању инвентивности.
Прије двије и по, или, можда, три године десило се нешто веома чудно: и Папа Фрањо и патријарх Вартоломеј, подржали су Црногорско приморску Митрополију у саставу СПЦ, наспрам Мирашеве полицијске (по регистрацији) цркве и Милове, у најави – црногоске партијске цркве. А то није било, у том пресудном часу, мало.
Стицајем околности знам да су се Папа Фрањо и Митрополит Амфилохије, као епископи једне и друге Цркве, упознали , ваљда у Аргентини. И, без обзира што је Фрањо језуита, не треба заборавити да он није признао Косово, да није канонизовао Степинца и да није подржао унијаћење Црне Горе!
Не заборавимо да су Ватикан, у само једној години, посјетила три црногорска челника ( предсједник државе, предсједник Владе и предсједник Скупштине иначе, три безвјерника ). И да су се отуда вратили као покисли! Било је то такорећи – јуче, прије три године! О томе сам говорио на литијама, уз питање: Шта ће црногорски безбожници у Ватикану?
Иначе, Папа Фрањо је први папа за кога немам готово нимало антипатије. Више ме подсјећа, по оном што чини, на неког синдикалног лидера, рецимо Мартина Лутера Кинга…
Сјетимо се само шта нам је радио један од његових претходника, папа Војтила, пољски Хазар, који је заједно са његовим земљаком Бжежинским и Геншером, организовао разбијање Југославије…
Што се, пак тиче, Васељенског Патријарха Вартоломеја, са којим сам се упознао приликом освећења Храма Христовог васкрсења у Подгорици, прича је нешто друкчија.
Ни ја, нишчи, као ни упокојени, а неумрли Митрополит, нијесмо знали да је он од студентских дана „фаворит“ ЦИЈАе. Као ни да је, послије 125 година паузе, Васељенски сабор на Криту, не православни, већ пројекат Глобалиста…
Не упуштајући се у експликације, накнадно сам сазнао да су у његовој пројекцији учествовале три најмоћније западнде обавјештајне службе. Руска православна црква отказала је учешће 10 дана прије Сабора. СПЦ није, јер им братска Црква није рекла о чему се ради.
Сјећам се, веома добро, да је наш Митрополит говорио бираним свештеницима, пун ентузијазма, у бараци поред храма, како је Критски сабор у чију је вербалну финализацију сам уложио доста труда, велики догађај за Православље… Знајући понешто од онога што вам сад саопштавам, рекао сам му, наравно не пред духовницима:“Бојим се, Високопреосвећени, да ће Вам ускоро спласнути расположење“.
Кад смо се, након неколико мјесеци, послије светковине код цркве коју је подигао др Милован Бојић у Липову, нашли код његове и моје сестре Маге, обратио ми се ријечима, које нијесу биле далеко од очајања: „Знаш ли , буразеру, да сам ја persona non grata у Москви?
Одговорио сам: „Не знам, али сам слутио, након Критског васељенског сабора… Уосталом, на то сам Вас упозорио у Подгорици…“
За утјеху, споменуо сам и случај Светог Петра Цетињској, који је у једној прилици, чекао три мјесеца на граници Русије, да буде примљен у Московској Патријаршији, али му то нимало није сметало да три дана прије упокојења изговору ону вјерницима добро познату завјетну клетву: „Ко покуша да нас одвоји од једнородне и једновјерне руске браће, проклето му племе и сјеме… од њега живо месо отпадало!“
Све ово дешава се у (не)времену када су Поглавникови сатрапи оптуживали Митрополита да се преко њега пројектује погубни утицај Русије и њене цркве на Црну Гору.
Након тога, приликом сусрета за Петров дан у светковини на Цетињу, када смо се уписивали у књигу заточника да ћемо и својим животима бранити светиње, на прослави Богословије.
Управо је била стигла подршка Васељенског Патријарха Црногорско-приморској Митрополији СПЦ.
Ја сам, недостојан, рекао тада Митрополиту: „Свако зло има и своје добро“, алудирајући на његов претходни ангажман у одржавању Критског Сабора, за који нијесам имао превише разумијевања. Ништа није одговорио, само се кисјело насмијешио.
Надам се да ми моји пријатељи и вјерници неће, као мирјанину, замјарити због мог искреног свједочења на овом Порталу.
Ово је, заправо, покушај да вам кажем колико личности, каткад, могу да утичу на ток историје. Захв<аљујући Митрополиту Амфилохију, Црна Гора ће, ако Бог да, бити поштеђена оног што се потоњих дана дешава у Украјини.
Не могу, а да не кажем, да је у братској Украјини, на чију је данашњу територији прије два и по вијека, усељено у Придњестростовљу и Одеси више десетина хиљада Срба, од који су већина били из Старе Херцеговине и Црне Горе, у Донбасу, кога „бране“ најокорелији неонацисти, да је српско срце уз њих у сваком тренутку!
Ужасавајуће је сазнање да су руски Украјинци, након осам година од Мајдана, и пропагандне, али и физичке пресуре којима су били изложени, постали – анти Руси! Дакле, за само осам година.
Код нас, у Црној Шуми, Поглавник је имао три пута више времена. Са својим идеолошким , куртулорошким и историчејским трабантима(Рифат, Новак и Живко, да не спомињем неке накнадно прикључене „новоисторичаре)“спремили су Црну Шуму да постане оно што никад била није – одредиште антисрпских, и антируских ренегата у нашој историји.
Даће Бог да се то зло сјеме код нас никад не запати!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: