Киднаповали су ме украјински нацисти: Људе су ликвидирали у суседним ћелијама

Ко су били ту људи који су одлучили да обуку униформу, и речима Прилепина, пристану на доборовољну смрт?

Када смо завршили филм, а многи од њих су у међувремену изгубили животе, схватили смо да смо снимили праве хероје. И данас када изнова гледам филм, и те људе спремне на смрт, али са идејом, непоколебљивом вером да раде исправну ствар и некаквим огњем у себи, не могу да суздржим сузе. Али истовремено, кад њих видим на снимку, чујем њихов глас – имам осећај као да су још увек живи, ту са нама. Тако да је овај филм сачувао у историји њихов подвиг.

Мислим да се та храброст и та спремност да гледате смрт у очи и не трепнете може објаснити само неком духовном тајном. Да није било њих, Донбас би данас био етнички очишћен простор.

Сада је овај филм само добио на актуелности. Гледајући га, људи схватају шта се заиста дешавало свих ових осам година на истоку Украјине.

Како је текао обрачун са руским елементима у Украјини?

Годинама је стварана атмосфера застрашивања. Када кажу медијски мрак у Србији мени је смешно, јер у Украјини уколико бисте се оглушили о званични наратив не само да сте незванично пристали на гашење медија већ и ризиковали хапшења, процесуирање па и ликвидације. Многи новинари су убијени, многи попут Коцабе, Васиљца, Муравицког, Волкова провели су године у украјинским затворима.

Уколико нема елемената кривице…?

Када према закону нису могли да докажу кривицу они су измишљали оптужбе, одуговлачили процес да траје годинама, стално мењали судије и све враћали на почетак, а понекад је то ишло до апсурда. Муравицког су оптужили да одржава комуникацију са руским агентом. Успоставило се да је сумњиво лице поменуто у разговорима који су се прислушкивали- његов мачак Пампух.

Они су хапсили, физички малтретирали, ликвидирали људе. У студио телевизије ”17 канала” у Кијеву са којим сам сарађивао и слао прилоге из Доњецка, упали су украјински неонацисти-батинаши. Полупали све компјутере и опрему, а касније припадници службе државне безбедности запретили руководству телевизије не само да ће их убити већ живе закопати и све њихове рођаке ако наставимо да извештавају шта се дешава у Донбасу. Важно је истаћи да су многи такви батинаши екстремисти у Украјини имали легитимације од МУП-а или Службе безбедности Украјине.

Новинару из Одесе Јурију Ткачову су на почетку војне операције упали у стан, и како нису могли ни по једној ставци да га оптуже, будући да је био опрезан и одмерен човек-оставили су гранату у купатилу и ставили у записник да је у дому пронађена.

Да ли је украјински народ могао да се супротстави таквом режиму, покаже грађанску непослушност, одбије да живи под диктатом?

Они који су покушавали — лоше су прошли: сетимо се масакра у Одеси, стрељања људи у Мариупољу и Харкову, масовних хапшења и малтретирања. После тога многи су проценили да је боље да ћуте. Истовремено земљу су потресали економски проблеми, комуналије су поскупеле 10 пута, валута пала више него три пута, криминал почео да цвета. Људи су се повукли у себе. Они који су препознали да је ова прича скупља од „хлеба“ знали су да је пут до истине провлачење између Сциле и Харидбе- украјинских снага безбедности и њихових неформалних екстремистичких група на терену.

И ви сте прошли кроз тај теснац. Ко су људи који су вас киднаповали?

Батаљон Кривбас ме је кинданповао заједно са још двојицом колега. Како нам је речено, пребачени смо у службу ДБ у Маријупољу где су нас предали батаљону Дњепар 1 који је био под контролом украјинског тајкуна Игора Коломојског. Официри који су нас возили хвалили су се како их обучавају странци са Запада и страни инструктори, причали како поштују ”СС Галицију”, нацистичку јединицу из Другог светског рата, и да неће дозволити да се репризира 1945“.

То вас није спречило да се поново вратите на фронт. Колико пута сте до сада били у Донбасу?

Небројено пута. Само 2014. провео сам неколико месеци на релацији Донбас- Београд да би од почетка 2015. углавном живео тамо. Обилазио сам фронт, извештавао за различите медије, између осталих и за опозиционе у Украјини који су били под жестоким нападима кијевског режима а крајем 2015. и брутално угашени од стране службе државне безбедности и њених неонацистичких батинаша. Желео сам да се истина о Донбасу чује у Србији и на Западу, да известим о оном о чему више нису могли опозициони медији у Украјини који су трпели страшне тортуре од стране обавештајних служби.

Одавно сам имао идеју да снимим низ документарних филмова. Удружили смо напоре пријатељ Максим Фадејев и ја, направили своју продукцију и кренули да снимамо. Од децембра 2016. до августа 2020. стално сам живео у Доњецку. Снимали смо низ документарних пројеката без икаквог буџета, о свом трошку, прикупљајући донације наших гледалаца за видео опрему.

То је као неко има хоби да слика или ваја, а ја сам изабрао боравак и снимање документараца на првој линији фронта, са војницима, некада недељу, две, некада више а све како бих добио неколико минута материјала.