Katiheta Branislav Ilić: Svetlost Hristova prosvetljuje sve!

O vozglasu Liturgije pređeosvećenih darova „Svetlost Hristova prosvetljuje sve“ i drevnom činu dočekivanja večernje svetlosti

Svaki pripadnik Crkve Hristove usled grehovne bujice ovoga sveta koja pomračuje duše, potrebuje istinsku i suštinsku svetlost Hristovu koja prosvetljuje i osvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet. U Litirgiji pređeosvećenih darova, koju služimo u danima svete Četrdesetnice, nalazi se jedan specifičan vozglas: „Svetlost Hristova prosvetljuje sve“. Vrlo su zanimljiva tumačenja nekih Otaca o ovom blagoslovu: Neki ga dovode u vezu sa čitanjem Staroga Zaveta i, po njima, blagoslov za vreme čitanja starozavetnih odeljaka pokazuje da su praoci i proroci bili prosvetljeni istom svetlošću Božjom koja i danas sve prosvetljuje, svetlošću Spasitelja koji se javio svetu, a koga su oni najavili.
Sveti Simeon arhiepiskop Solunski govori da blagoslov između dva starozavetna čitanja ima sledeći smisao: Postanje govori o početku, o stvaranju bića i padu Adamovom, a druga parimija iz Priča Solomonovih, poučava tajanstveno o Sinu Božjem, a tog Sina nazivaju mudrost i kažu da će mudrost sebi sagraditi dom, tj. Presveto telo Njegovo. Mudrost je, dakle, sâm Sin Božji koji nas prosvetljuje i osvećuje. Pominjanje svetlosti Hristove nalazimo još u 4. veku i ovi spomeni se odnose na dočekivanje večernje svetlosti, tj. na paljenje svetlosti prilikom večernjeg bogosluženja. Sveti Vasilije Veliki na jednom mestu svedoči o drevnoj himni „Svjete tihij“, koju je narod izgovarao prilikom dočekivanja večernje svetlosti.

Tumačeći poredak blagosiljanja večernje svetlosti na Liturgiji pređeosvećenih darova, sveti Simeon Solunski naglašava da paljenje večernje svetlosti ukazuje da je nama koji smo u senci greha, zasijala Svetlost istinita i svetlošću svoje blagodati ispunila vaseljenu. Ovaj drevni vozglas neodvojiv je od čina unošenja večernje svetlosti. Svojevrsnu genezu unošenja svetlosti u bogoslužbeno sabranje nalazimo u jevrejskoj tradiciji koji su blagodarili Bogu za svetlost koju im je darovao. Hrišćani su kasnije na neki način preosmislili ovaj obred u njemu gledajući simvoliku oprisutnjavanja samog Gospoda koji je svetlost istinita.
U drevnom liturgijsko-pravnom spisu iz 3. veka, pod nazivom „Apostolsko predanje“ u 25. poglavlju nalazimo svedočanstvo o činu unošenja večernje svetlosti: „Kada je Episkop prisutan i veče je došlo, đakon donosi lampu i stojeći ispred svih prisutnih on blagodari…“ I potom čita sledeću molitvu: „Blagodarimo ti Gospode kroz Sina tvoga Isusa Hrista Gospoda našeg, kroz kojeg si i nas prosvetlio otkrivajući nam svetlost nepropadljivu, pošto smo prešli tok dana i došli na početak noći, nasitivši se svetlošću dana koju si ti sazdao za naše zadovoljstvo i pošto sada blagodaću tvojom ne oskudevamo u svetlosti večernjoj, hvalimo te i proslavljamo kroz Sina tvoga Isusa Hrista Gospoda našeg, kroz kojeg tebi slava, moć i čast sa svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova amin“.
Prema rečima uvaženog profesora Joanisa Fundulisa, u drevnom vremenu Hrišćanske Crkve paljenje i unošenje večernje svetlosti zadobilo je karakter čina i povezivano je sa blagoslovima, himnama i radosnim pozdravima. Sa druge strane, veliki otac Crkve Hristove sv. Vasilije veliki svodoči o drevnoj himni „Svjete tihij“, koju je narod svečano izgovarao prilikom dočekivanja večernje svetlosti i kaže: „Naši oci su smatrali da blagoslov večernje svetlosti ne trebaju dočekivati u ćutanju, nego da blagodare čim se večernja svetlost pojavi“ (delo „O Sv. Duhu“, gl.29).
Sveti Simeon arhiepiskop solunski nam svedoči drevnu praksu da je đakon izgovarao vozglas „Svetlost Hristova prosvetljuje sve“ prilikom unošenja večernje svetlosti i u praktičnom smislu to bi značilo da je ovaj vozglas bio znak kada se pale sve svetiljke u hramu. Pre ovog vozglasa u hramu nije bilo svetla, čak je i večernji mali vhod vršen bez svetla, a to simvolički po svetom Simeonu Solunskom predstavlja Hristov prvi dolazak u ćutanju, kada smo bili u mraku. Po svedočenju Eterije iz 4. veka, u Jerusalimu na grobu Hristovom, u toku večernjeg bogosluženja svetlost nije unošena u hram spolja, već je njeno paljenje vršeno unutar hrama, a potom su od nje paljene druge svetiljke i kandila u hramu groba Gospodnjeg. Iz opisa svetog Grigorija niskog, svetiljke koje su paljene u hramu, koristile su se u van hrama, konkretno u Hrišćanskim domovima. Kao primer možemo spomenuti praksu Svetogoraca koji na Liturgiji pređeosvećenih darova tek nakon ovog vozglasa pale određena kandila i sveće u hramu.
Svetlost Hristova prosvetljuje sve i sva. U tim kratkim rečima sadržana je sva istina ljudskog života. U njima je sadržana istina o ovom svetu u kojem mi živimo i u kojem se rađamo. U njima je sadržana istina o čovečanstvu o rodu ljudskom o onome na šta je prizvan i pozvan rod ljudski, rod ljudski i svako ljudsko biće i svako stvorenje prizvani su da ih obasja svetlost lica Hristova. Da ih obasja i da ih ispuni ta svetlost Hristova koja prosvećuje i osvećuje sve i sva*.

Katiheta Branislav Ilić

*Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović), Svetlost Hristova prosvećuje sve, Manastir Hilandar – Beograd, 2009. Str. 313.