Katiheta Branislav Ilić: Sveti Angeli u bogosluženju Crkve

Piše: katiheta Branislav Ilić

Pored vidljivog sveta Gospodar neba i zemlje sazdao je i duhoni svet Angela Božjih, oni neprestano služe Caru Slave, ali u isto vreme služe i nama ljudima vodeći nas spasenju svojim molitvenim posredovanjem. Težnja svake hrišćanske duše jeste podražavanje Angela Božjih koji bez prestanka uznose večni slavopoj Gospodu nalazeći se u blizini Njegovoj. Znajući da je čovečanska priroda nestalna i duhovno slaba u četvrtoj svetilničnoj molitvi molimo se da nas Gospod udostoji molitvene usrdnosti i stalnosti kakvu imaju angeli jer je svaka hrišćanska duša žedna neprestanog veličanja slave Božje: „Ti koga svete sile neućutnim pesmama i neprestanim slavoslovima veličaju, ispuni usta naša hvale tvoje, da bismo veličali Ime Tvoje, i daj nam udela sa svima koji te se istinski boje i drže zapovesti Tvoje…ˮ Sa druge strane u jedanaestoj jutarnjoj molitvi Gospodu upućujemo prozbu da usliši našu molitvu kao da je prinesena od svih nebeskih sila bestelesnih: „Bože, Bože naš Ti si voljom svojom stvorio umne i slovesne sile, Tebe molimo i prekljinjemo, primi naše svesrdno slavoslovlje sa svim tvojim stvorenjima i uzvrati obiljem dobrote Tvoje, jer Tebi se prekljanja svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom i svaka tvar veliča neshvatljivu slavu tvoju, jer si Ti jedini Bog Istinit i Mnogomilostiv, jer Tebe slave sile nebeske i Tebi slavu uznosimo Oci i Sinu i Svetome Duhu sada i uvek i u vekove vekova amin.ˮ

U bogoslužbenom životu Crkve jedan od vidova proslavljanja i veličanja angela Božjih jesu praznici posvećeni njima: Sabor Sv. Arhangela Mihaila (8/21. novembra), sabor Sv. Arhangela Gavrila (26. marta/8. aprila i 13/26. jula) i čudo Sv. Arhangela Mihaila u Honi (5/19. septembra). U sedmičnom bogoslužbenom krugu svaki ponedeljak posvećen je Svetim nebeskim silama bestelesnim.

Angeli u Svetoj Evharistiji i jedinstvo angelskog i našeg služenja

Pored praznikâ Svetih Angela najneposrednije, najpotpunije i najtajanstvenije poštujemo i slavimo bestelesne sile u Svetoj Liturgiji. U prevodu liturgije prepodobnog Justina ćelijskog, u činu proskomidije, prvu česticu liturg vadi u čast i spomen prevelikih činonačalnika Mihaila i Gavrila i svih nebeskih bestelesnih sila. Protoprezviter-stavrofor prof. dr Vladimir Vukašinović tumačeći pomenuti slučaj iz proskomidije veli: „U Proskomidiji Svetih Liturgija otac Justin je promenio naznačenja prve čestice treće prosfore (= nakon Bogorodičine čestice). U štampanim slovenskim služebnicima koji su se koristili u Justinovo vreme ova čestica bila je namenjena Jovanu Krstitelju. Justin to menja i nju namenjuje Bestelesnim Silama – U čast i spomen prevelikih činonačalnika Mihaila i Gavrila i svih nebeskih bestelesnih sila. Otac Justin objašnjava ovaj svoj postupak celokupnom tadašnjom grčkom liturgijskom praksom, kao i mnogim starim liturgijskim rukopisima, kako grčkim tako i slovenskim. Pored toga navodi odlomak iz tumačenja Svete Liturgije Filoteja Carigradskog, gde, Filotej, govoreći o Proskomidiji, direktno pominje angelske sile koje na Sv. Diskosu okružuju Hrista: „Njegova Mati je svojom česticom Njemu s desne strane, Angeli pak i Svetitelji su mu s leve strane…“

Kroz Svetu Liturgiju bivamo udostojeni da sa svetim Angelima Božjim sapredstojimo u službi Gospodu, a to nam omogućavaju liturgijske forme, njena struktura i sadržaj jer oni sobom nose svetotajinski simvolizam i sobom oslikavaju Carstvo Božje. Naš odnos i jedinstvo sa Angelima u službi Bogu najbolje se može pojasniti na primeru Trisvete i Heruvimske pesme. Kroz Trisvetu pesmu na Liturgiji opitujemo zajedničarenje sa svima Svetima i Angelima Božjim koji bez prestanka uznose slavu Gospodu. Trisveta pesma je deo liturgijskih molitvi kako istoka, tako i zapada, a njene izvore nalazimo u Svetom Pismu, i ona je jedna od najtoržestvenijih bogoslužbenih pesama koje veličaju Presvetu Trojicu. Svoje izvore Trisveta pesma nalazi u Starozavetnoj knjizi Proroka Isaije i njena današnja forma jeste prošireni oblik himne iz viđenja Proroka Isaije: „Svet, svet, svet je Gospod Savaot, puno je nebo i zemlja slave Njegove!ˮ Pri pominjanju ove himne možemo kao primer navesti da se tekst ove himne izobražava na đakonskom oraru, iz razloga što đakonska služba ikonizuje angelsku službu. Prvo pominjanje Trisvete pesme nalazimo na saboru u Halkidonu 451. godine i po svemu sudeći ona je tad i uvedena kao novina u bogosluženju Crkve, konkretno u Liturgiji. Na Liturgiji Trisveta pesma jeste centralni deo Liturgije reči i poje se nakon malog vhoda. Mali vhod simvolizuje javljanje Hristovo svetu i ikonizuje Hristov dolazak u svet. Molitva vhoda nam govori da sveti Angeli jesi učesnici vhoda i saslužitelji nebeskog pestola Božjeg:

„Vladiko Gospode, Bože naš, koji si na nebesima ustanovio činove i vojske Angela i Arhangela, da služe slavi tvojoj, učini da sa našim Vhodom bude Vhod svetih Anđela koji nam saslužuju i s nama slavoslove tvoju blagost. Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, cada i uvek i u vekove vekova. Amin.ˮ

Mi svečano pojemo Trisvetu pesmu nakon pokazivanja i unošenja Evanđelja u oltar jer time objavljujemo da nas je On, koji je došao nama, postavio pokraj Angela i uvrstio nas u njihov zbor. Sveti Kirilo jerusalimski bogomudro veli: „Učestvujemo u himni slave sa vojskom Angela koja je iznad kosmosa i postajemo učesnici beskrajne nebeske Liturgijeˮ, liturg se u molitvi Trisvete pesme i moli da se udostojimo učestvovanja u služenju:

„Bože Sveti, koji u Svetima počivaš, Tebe trisvetim glasom pevaju Serafimi i slavoslove Heruvimi, i Tebi se klanjaju sve Nebeske Sile; Ti si sve iz nebića u biće priveo; Ti si sazdao čoveka po slici i prilici svojoj i svakim ga svojim darom ukrasio; Ti daješ mudrost i razum onome koji Te moli, i ne prezireš grešnika, nego si za spasenje odredio pokajanje; Ti si udostojio nas, smirene i nedostojne sluge tvoje, da i u ovome času stojimo pred slavom svetoga Žrtvenika Tvog i da Ti prinosimo dužno poklonjenje i slavoslovlje: Ti Sâm, Vladiko, primi Trisvetu pesmu i iz usta nas grešnih, i poseti nas dobrotom svojom; oprosti nam svako sagrešenje hotimično i nehotimično; osveti duše naše i tela, i daj nam da Ti u svetosti služimo u sve dane života svoga — molitvama Svete Bogorodice i svih Svetih, koji Ti od pamtiveka ugodiše.ˮ

Nakon svečane Trisvete pesme tok liturgijskog sabranja nas vodi susretu sa Gospodom, te tako i naše proslavljenje i veličanje Boga postaje sve usrdnije i smelije. Nakon Trisvete pesme slede Svetopisamska čitanjâ sa poukom koja predstavlja organski deo Liturgije reči. U molitvi pred čitanje Sveštenog Evanđelja sveštenik se moli da Gospod u nas usadi neprolaznu svetlost bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli Njegove evanđelske propovedi. U liturgijskom etosu nezamislivo je odvojiti čitanje Svetopisamskih odeljaka i pouku, tj. propoved, budući da je organsko mesto propovedanja isključivo u prvom delu Liturgije, nakon Evanđelja. Ovde kao primer možemo navesti instituciju katihumanata, gde su katihumeni nakon Svetopisamskih čtenija i propovedi, tj. primanja evanđelske pouke napuštali hram, što je i jedan od svedočanstava da je propoved nakon čtenija bila uvek organski deo Liturgije reči.

„Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, neprolaznu svetlost tvoga bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli tvoje evanđelske propovedi. Usadi u nas i strah tvojih blaženih zapovesti, da bismo, pobedivši sve telesne pohote, živeli duhovnim životom, misleći i tvoreći sve što je Tebi ugodno. Jer si Ti prosvetljenje duša i tela naših, Hriste Bože, i Tebi slavu uznosimo, sa bespočetnim tvojim Ocem i presvetim i blagim i životvornim tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.ˮ

Nakon Liturgije reči sledi Liturgija tajne, a u Liturgiju tajne uvodi nas Heruvimska pesma i Veliki vhod. Svaki bitniji liturgijski momenat počinje molitvom, te tako Heruvimska pesma, Angelska pesma, počinje takođe molitvom:

„Niko od vezanih telesnim pohotama i slastima nije dostojan da priđe, ili da se približi, ili da služi Liturgiju Tebi, Care slave; jer Tebi služiti — veliko je i strašno i samim Nebeskim Silama. No ipak, radi neiskazanog i neizmernog čovekoljublja svog, nepromenljivo i neizmenljivo postao si čovek, i bio si nam Arhijerej, i kao Vladika svih predao si nam sveštenodejstvo ove liturgijske i beskrvne žrtve; jer Ti jedini, Gospode Bože naš vladaš nebeskim i zemaljskim tvarima, Ti si nošen na prestolu heruvimskom, Gospod Serafima i Car Izrailja, jedini si Svet i u Svetima počivaš. Zato molim Tebe, jedinog dobrog i gotovog da sasluša: pogledaj na mene grešnog i nepotrebnog slugu tvog, i očisti moju dušu i srce od zle savesti, i osposobi me silom Tvoga Svetoga Duha, da obučen u blagodat sveštenstva, predstanem ovom svetom Prestolu tvom, i sveštenodejstvujem sveto i prečisto Telo tvoje i prečasnu Krv, jer Tebi prilazim priklonivši glavu svoju, i molim Ti se: Ne okreni lice tvoje od mene, niti me odbaci od dece svoje duhovne, nego me udostoj da Ti ja, grešni i nedostojni sluga tvoj, prinesem ove Darove. Jer si Ti koji prinosi i koji se prinosi; koji prima i koji se razdaje, Hriste Bože naš, i Tebi slavu uznosimo, sa bespočetnim tvojim Ocem, i presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Veliki vhod počinje čitanjem molitve Heruvimske pesme i pojanjem sâme Heruvimske pesme:

„Mi koji Heruvime tajanstveno izobražavamo, i Životvornoj Trojici Trisvetu pesmu pevamo, svaku sada životnu brigu ostavimo.
Kao oni koji će primiti Cara svih, Angelskim Silama nevidljivo praćenoga. Aliluja, Aliluja. Aliluja.ˮ

Ova Heruvimska pesma u određenim prazničnim danima u toku jedne liturgijske godine biva zamenjena drugim pesma, te tako:

Na Veliki Četvrtak, umesto Heruvimske pesme, peva se:

Primi me danas, Sine Božji, za pričasnika Tajne Večere tvoje jer neću kazati tajnu neprijateljima tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao razbojnik ispovedam Te: pomeni me, Gospode, u Carstvu tvome. Aliluja, Aliluja, Aliluja.

A na Veliku subotu:

Neka umukne svako telo čovečije, i neka stoji sa strahom i trepetom, i ništa zemaljsko neka ne pomišlja u sebi; jer Car careva i Gospod gospodara dolazi da bude zaklan i da dade Sebe za hranu vernima; a ispred njega idu horovi Angela sa svakim Načalstvom i Vlašću, mnogooki Heruvimi i šestokrili Serafimi, zaklanjajući lica i kličući pesmu: Aliluja, Aliluja, Aliluja.

Za vreme Velikog vhoda Sveti darovi bivaju prenošeni sa žrtvenika na Svetu Trpezu. Videli smo da tokom malog vhoda liturg nosi Evanđelje, a sada tokom Velikog vhoda on noseći Svete darove pokriva lice i sa njima prolazi kroz hram, izlazeći na severne dveri i ulazi na carske dveri. Sveštenost ovog liturgijskog momenta pomaže nam da opitno i najsadržajnije doživimo Hristov dolazak k nama. Sveti German carigradski o momentu Velikog vhoda veli: „U Velikom vhodu nam se otkriva i ulazak svih Svetih i pravednika koji ulaze zajedno sa Svetim nad Svetima. Pridružuju im se i Heruvimske sile, angelske vojske i zborovi koji nevidljivo prilaze i slavosloveći tvore pratnju Velikom Caru Hristu koji dolazi na tajanstveno žrtvovanje.ˮ A mi smo kroz heruvimsku pesmu pozvani da ostavimo svaku životnu i prolaznu brigu, da izađemo iz sveta žiteljskih stvari i da potpuno predani krenemo u susret Hristu, bivajući u služenju plameni poput heruvima. Ljubav prema svom Sazdatelju biće nam od pomoći da se poput Angela uzdignemo iznad realnosti ovoga sveta, na šta nas podseća i Sveti Jovan Zlatousti: “Kada se čovek zapali ognjem ljubavi prema Bogu, ne može više da podnese ono što je vidljivo čulnim, vidljivim, očima. Jer budući da je stekao druge oči, oči vere, on umno vidi ono što je nebesko i uz nebesko je privezao svoj um. I ako hoda zemljom on kao da živi na nebesima. Onaj ko se stara da hita putem vrline i želi da se uzdigne sa zemlje na nebo, zapostavlja sve vidljivo i svim svojim silama se trudi da savlada sve što mu stoji na tom putu. Ne zastaje i ništa mu ne odvlači pažnju, sve dok se poput angela ne uspe do samog vrha neba.ˮ

O angelskim činovima

Po svedočanstvu srpskog zlatousta, Svetog Vladike Nikolaja ohridskog i Žičkog, Angeli Božji bili su praznovani od ljudi još iz duboke starine. No to praznovanje često se izmetalo u obožavanje angela (IV Car. 23, 5). Jeretici su svašta basnoslovili o angelima. Neki su od tih gledali u angelima bogove; drugi i ako ih ne smatrahu bogovima nazivahu stvoriteljima vascelog vidljivog sveta. Laodikajski pomesni sabor, svojim 35. pravilom odbacio je poklonjenje Angelima kao bogovima i ustanovi pravilno poštovanje Angela.[1] Sveti Dionisije Areopagit, znameniti učenik apostola Pavla, opisao je devet činova angelskih u svom poznatom delu „O nebesnoj Jerarhiji“. Devet činova angelskih su: šestokrili Serafimi, mnogoočiti Heruvimi i bogonosni Prestoli, Gospodstva, Sile i Vlasti, Načala, Arhangeli i Angeli. Kako govori Najsvetiji, Sveti i Veliki u bogoslovlju, Dionisije Areopagit, svo bogoslovlje, tj. božansko Pismo imenuje devet nebeskih suština. Božanstveni sveštenotajnik ih deli na tri trojstvene grupe: prva, kako on govori, uvek blizu Boga i kako mu je predano, nalaze se u najbližem i neposrednom jedinstvu sa Bogom, to je grupa šestokrilih Serafima i mnogookih Heruvima i jasvetijih Prestola. Druga grupa sadrži u sebi Gospodstva, Sile i Vlasti, a treća i poslednja. Načala, Arhangele i Anđele. Među angelima vlada savršeno jednomislije, jednodušnost i ljubav, a uz to još i potpuna poslušnost nižih činova višim činovima, i svih ukupno svetoj volji Božjoj.[2] Iz Svetog Pisma crkva pravoslavna doznala je imena sedmorice načalnika angelskih sila, i to: Mihaila, Gavrila, Rafaila, Urila, Salatila, Jegudila, Varahila (uz to neki spominju i osmog – Jeremila).

Arhangel Mihail: Ime Mihail na jevrejskom jeziku znači: ko je kao Bog ili ko je ravan Bogu? Sv. arhangel Mihail u ikonografiji izobražava se još od prvih vekova hrišćanstva kao vojvoda, koji u desnoj ruci drži koplje, kojim popire satanu, a u levoj zelenu palmovu grančicu. Na vrh koplja ima platnenu pantljiku sa crvenim krstom. Arhangel Mihail smatra se naročito čuvarem vere pravoslavne i borcem protiv opakih jeresi i svih pogrešnih učenja u sveštenoj istoriji istoriji crkve.
Arhangel Gavril: Njegovo ime u prevodu znači: muž Božji, ili krepost Božja. On je blagovestitelj tajni Božjih, naročito tajne bogovaploćenja, i svih ostalih tajni, koje s onom stoje u vezi. Izobražava se: u desnoj ruci drži fenjer sa zapaljenom svećom unutra, a u levoj ogledalo od zelenog kamena jaspisa. Izobraženo ogledalo simvoliše premudrost Božju, kao tajnu skrivenu.
Arhangel Rafail: znači – iscelenje Božje, ili Bog iscelitelj (Tov. 3, 17; 12, 15.). U pravoslavnoj ikonografiji izobražava se, tako što desnom rukom vodi Toviju, koji nosi ribu uhvaćenu u Tigru, a u levoj drži lekarski alabastar.
Arhangel Uril: imenom svojim označava oganj ili svetlost Božju (III Jezdra 3, 1; 5, 20). Izobražava se tako što desnom rukom drži mač protiv Persijanca, a u levoj plamen ognjeni.
Arhangel Salatil: simvolizuje usrdnog molitvenika Božjeg (III Jezdra 5, 16). U ikonografiji prikazan je sa pognutim licem i očima , držeći ruke na prsima prikazujući tako molitveni stav.
Arhangel Jegudil: njegovo ime predstavlja onoga koji bz prestanka slavi (proslavlja Boga). U ikonografiji se shodno značenju imena izobražava kako u desnoj ruci drži zlatni venac, dok u levoj ruci drži trostruki bič.
Arhangel Varahil: Varahil – znači blagoslov Božji. Ikonografija njega predtavlja kao u nedrima nosi bele ruže.
Arhangel Jeremil: imenom svojim predstavlja uzvišenje Božje (III Jezdra 4, 36). Veoma je poštovan kao vnušitelj i pobuditelj uzvišenih pomisli, koje čoveka uzdižu k Bogu.

U Pravoslvnoj ikonografiji Angeli i Arhangeli predstavljaju se sa ljudskim (čovečijim) likom. Na pitanje zbog čega se izobražavaju sa čovečijim likom i u čemu se čovek poistovećuje sa Angelima, sveti Dionisije Areopagit nam odgovara: „Nebeska bića se takođe predstavljaju i pod obrazom čoveka jer je on (čovek) obdaren razumom i sposoban je da svoje umstvene sile ustremljuje ka višnjem. Razlog zbog koga se koristi obraz čoveka kada se govori o anđelima jeste i u tome da je on (čovek) udostojen načalstva i vlasti, da nad ostalom vidljivom tvorevinom vlada silom uma koji mu je podaren od Tvorca, kao i zbog toga što je slobodan. Takođs smatram da se i u svakom od mnogih delova našeg tela mogu naći obrazi pomoću kojih bi barem malo projavili istine o svojstvima nebeskih sila. Tako je moguće reći da naša sposobnost gledanja kazuje o anđelskom sozerca-vanju božanstvene svetlosti, a takođe i o jedinstvenom, hitrom, čistom i bestrasnom prihvatanju božanstvenih ozarenja. Raspoznavanje mirisa označava njihovu sposobnost da nrimaju i prihvataju božanstveno blagouhanije koje prevazilazi svaki um, te da verno razlikuju to (blagouhanije) od zlovonja i da ga potpuno izbegavaju. Čulo sluha kazuje nam o njihovoj sposobnosti da razumno primaju istine koje im se kazuju, a čulo ukusa govori nam o njihovom nasićsnju duhovnom hranom. Čulo dodira kazuje nam o njihovoj sposobnosti da verno razlikuju korisno od nekorisnog. Trepavice i obrve kazuju nam o njihovoj sposobnosti da čuvaju božanstveno znanje. Mladalački uzrast kazuje nam o njihovoj sili. Zubi označavaju sposobnost da razdeljuju savršenu hranu koju primaju; jer, svako duhovno biće, primivši znanje od bića koje je više od njega, sa svom brižljivošću razdeljuje to znanje onima koji su niže od njih. Pleća, laktovi i ruke kazuju nam o njihovoj sili da čine (delaju). Srce je simbol njihovog bogopodobnog života i sile da marljivo razdeljuje istine onima koji su povereni njihovom staranju. Grudi označavaju nezamornu snagu koja čuva životvorni dar srca koje se nalazi unutar njih (grudi). Kičma označava da su u njima sadržane sve životne sile, a noge – njihovu brzinu i hitrost ka ispunjavanju svega. Kada kazuju o njihovoj hitrosti, bogoslovi neretko kazuju da oni (angeli) imaju krila jer ona (krila) govore o letenju, o uzvisivanju nad svime što je zemaljsko. Lakoća krila takođe označava i lako udaljavanje od nižeg ka višnjim visinama. Njihova neobuvenost kazuje o slobodi i ničim nezadržavanoj spremnosti da se što više približavaju Boguˮ.[3]

Obasjani nebeskom zaštitom i usrdim molitvenim posredovanjem Angela Božjih i svih sila bestelesnih, utvrđeni smo u činjenici da svako naše učestvovanje u bogoslužbenom životu Crkve, a najpre, učestvovanje u Tajni nad tajnama, jeste saobražavanje Angelskom služenju u neprestanom veličanju i proslavljanju Imena Božjeg.

katiheta Branislav Ilić

——————————————————————-

[1] Iz besede Svetog Vladike Nikolaja Ohridskog i žičkog na praznik sabora Svetog Arhistratiga Božjeg Mihaila i ostalih nebeskih sila bestelesnih.

[2] Sv. Jovan Damaskin, „Tačno izloženje Pravoslavne vere“, knjiga druga, glava treća.

[3] Iz dela Sv. Dionisija Areopagita „o nebeskoj jerarhijiˮ, petnaesta glava.