Katiheta Branislav Ilić: Sećanje na tri velikana naših dana

Piše: Branislav Ilić

Sveti Apostol Pavle upućuje poruku koja odjekuje vekovima pobuđujući u svakome čoveku usrdnu molitvu za upokojene, kao i na spremnost da se ugledamo na veru i život naših duhovnih otaca. Prepodobni otac naš Justin Ćelijski poučava: „Jedini smisao ljudskog postojanja u ovoj vodenici smrti jeste lična besmrtnost svakog ljudskog bića“, i duše i tela, odnosno besmrtnost čoveka u celini. Govoreći o važnosti molitvenog pominjanja za upokojene ne bismo smeli da izgubimo iz vida da se i ovaj molitveni vapaj utemeljuje i biva krunisan u svetoj Liturgiji, Tajni nad tajnama u kojoj se otkriva, oprisutnjuje i opitno projavljuje radost Carstva nebeskog. Liturgijsko pominjanje upokojenih je od večnoživotnog značaja za svakog čoveka, jer se Crkva kao zajednica moli da Čovekoljubivi Gospod i Vaskrsitelj naš drži u svom pamćenju sve one koji se upokojiše. Ljudsko pamćenje je ograničeno i nestalno, dok pamćenje Crkve kao zajednice vernih u Hristu dobija večnu i neprolaznu dimenziju potvrđujući na taj svešteni način istinu da u Gospodu našem nema mrtvih, već su svi živi. A Bog nije Bog mrtvih, nego živih; jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38), – rekao je Hristos Spasitelj sadukejima koji nisu verovali u vaskrsenje mrtvih. Prema rečima Svetog Vladike Nikolaja.

u Svetom Pismu često se govori, kako će imena pravednika biti zapisana u knjigu Živih, dok će imena grešnika biti zbrisana i zaboravljena. Iz priče o bogatašu i Lazaru vidimo, da Gospod izgovara ime Lazarevo svojim prečistim ustima, dok ime nepravednog bogataša prećutkuje. Lazar je, znači, ušao u Carstvo Nebesko, i dobio je večni život i večni spomen, a grešni bogataš izgubio je i carstvo i život i – ime.

Prethodnog, 2020. leta Gospodnjeg u večni zagrljaj Gospodu svome kome su celoga života verno služili prešli su naš blaženopočivši prvojerarh i dva otačastvena arhijereja. Gospod je prizvao njegovu svetost patrijarha srpskog Irineja, Arhiepiskopa cetinjskog mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, kao i episkopa valjevskog Milutina.

Našeg blaženopočivšeg prvojerarha i arhijereje Amfilohija i Milutina objedinjavala je nepokolebiva vera u Boga i Vaskrsenje, ali i spremnost na neprestano saraspinjanje, sastradavanje i bezuslovno predavanje vaskolikog bića Bogu. Ova tri duhovna svetila našeg vremena svojim smirenim životom posvedočili su da je jedina istinska vera ona koja se potvrđuje delima. Gospod je od nas uzeo naše duhovne oce, učitelje i istinske svedoke vere i pravoživlja. U večnost su otišli najbolji među nama.

Nema čoveka koji se nije zamislio nad ovom bolnom realnošću, iako ranjivi i ispunjeni tugom, naša tuga se preobrazila u radost. Ta radosna tuga nam poručuje da duhovni pogled našeg srca usmerimo na ohristovljeni put spasenja, na put kojim su hodili ovi hristonosci našeg vremena. Gledajući na svršetak njihovog života i nadahnjujući se njihovom delatnom verom, bili smo svedoci čudesnih poruka i simvola koji su se projavili u danima njihovog preseljenja u večnost. Ne štedeći sebe naš blaženoupokojeni patrijarh je do poslednjega daha bio propovednik mira, ljubavi i veliki duhovni, ali i materijalni graditelj. Iako nije doživeo ispunjenje svoje najveće želje – osvećenje spomen hrama svetog Save na Vračaru, njegovo pogrebenje u temelje velelepnog hrama, postalo je svešten uvod u tronosanje i osvećenje ovog doma molitve. Ovaj neumorni izmiritelj i propovednik ljubavi nosio je u svom biću veliku ljubav prema svetinjama Stare Srbije, prema ostroškoj svetinji i ostroškom čudotvorcu o kojem je često govorio i pozivao narod da svoje duhovne korake saobrazi sa koracima Svetog Vasilija ostroškog koji je svojim molitvenim suzama zagrevao hladne ostroške stene, a sada svojim blagoslovom ozaruje srca naša.

Dvadeset dana pre upokojenja najsvetijeg patrijarha našeg Irineja, u Gospodu se predstavio arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski i egzarh sveštenog trona pećkog Amfilohije. Sveti Petar cetinjski bio je učitelj života i pravilo vere blaženopočivšeg mitropolita. Kao i Sveti Petar, mitropolit Amfilohije je usrdno nastavio delo podviga živeći naglašeno asketskim životom, ne tražeći nikad ništa lično za sebe i radi svoje udobnosti i ugođaja. Njegovu dušu hranila je i ispunjavala sveta služba Božija, bratsko sabranje, ljubav i narodna sloga, zato je često nama govorio kao naš dobri učitelj: Ništa ne dugujemo jedni drugima, već samo ljubav, jer smo pozvani da bezuslovno volimo jedni druge hristolikom ljubavlju. Tom i takvom hristolikom ljubavlju lađu Crkve Božje u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj mudro je predvodio naš blaženopočivši mitropolit čiji je život bio neprestano na raspeću. Sve rane narodne bile su i njegove rane, ali i svaka radost njegove pastve bila je ukrepljenje za njega. Svoj ovozemaljski život završio je deleći sudbinu svoga naroda, bivajući i sâm suočen sa opakom bolešću koja ja zavladala celim svetom. Bogu i bližnjima se mora, a uz Božiju pomoć i može, služiti bezrezervno i samožrtveno. Bez sopstvene žrtve nema napretka. Tako je govorio blaženopočivši mitropolit učeći nas da budemo i ostanemo takvi, istrajavajući na tom, često trnovitom, ali blagoslovenom put.

Gospod je tako uredio da se u upokojenju našeg prvojerarha i našeg mitropolita Amfilohija projavi simvolizam. Ova dva svetilnika našeg vremena upokojili su se u petak, u dan kada se u okviru dnevnog bogoslužbenog kruga sećamo krsne smrti Gospoda našeg Isusa Hrista. Upokojiše se patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije u navečerje prestonog praznika njihovih katedralnih hramova koji su bili zaodeveni važnim jubilejima. Najsvetiji patrijarh Irinej upokojio se uoči praznika Sabora Svetog Arhangela Mihaila – slave Sabornog hrama u Beogradu koji je u taj praznični dan 2020. leta Gospodnjeg proslavljao jubilej 175. postojanja. Arhiepiskop cetinjski je usnuo u Gospodu u navečerje praznika Svetog Petra Cetinjskog u svetlosti 190-godišnjice upokojenja ovog velikog čudotvorca čije svete mošti svedoče radost zajednice sa Gospodom. Gospod je tako uredio kako bi nam ukazao da su od nas otišli u Carstvo večno veliki jerarsi čije će seme u pogodno vreme da proizraste divne i blagoslovene plodove.

Sećamo se i sledimo primer i velikog vladike Milutina koji je od svoje četrnaeste godine krenuo putem monaškog poziva i služenja Crkvi kojoj je posvetio ceo život. Živeo je tiho, molitveno, ispunjen ljubavlju, blagošću, arhipastirskom brigom i žrtvom rukovodeći povereni mu narod ka Gospodu. Saobrazno celokupnom njegovom životu i vandrenom monaškom etosu koji je isijavao iz njega, vladika Milutin se upokojio tiho, a usled iskušenja koje nas je zadesilo, i njegov molitveni ispraćaj u večnost bio je u duhu njegovog ovozemaljskog života, onog života koji je davao svima nama jednu izuzetnu pouku podsećajući nas da su hrišćani ljudi koji hode zemljom, ali su privezani za nebesa.

”Smrti gdje ti je žalac, ade gdje ti je pobjeda. Vaskrse Hristos, i ad se stropošta! Vaskrse Hristos, i padoše demoni. Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli! Vaskrse Hristos, i život živuje! Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu!” (iz vaskršnjeg slova Svetog Jovana Zlatousta)

Katiheta Branislav Ilić

*Objavljeno u januarsko-februarskom 377. broju Pravoslavnog misionara (str. 41-43)

(Izvor: branislavilic.blogspot.com)