• Поглед
• Топ 1

Каменовани владика

1 седмица ‎ ИН4С

Живот сваког истинског хришћанина носи у себи траг Крста – страдање, али и васкрсење. Мало је оних који су то живјели тако пуно, тако ћутљиво, а тако снажно као владика Иринеј Ћирић. Његов живот није само биографија – већ и свето предање о вјери, служењу и отпору злу.

Рођење и рано образовање – темељи мудрости и вјере

Иринеј Ћирић је рођен 6. априла 1884. године у Сремским Карловцима, у породици дубоко укоријењеној у српску духовност и културу. Већ као младић показује изузетан ум, те након завршене Карловачке богословије наставља школовање у Швајцарској и Аустрији – студирајући теологију и философију у Цириху, Берну и Бечу.

Иако образован на Западу, Иринеј није постао интелектуалац одвојен од народа. Напротив – његово школовање само је учврстило његову жељу да се врати, служи, просвјетљује и води. Постаје професор, а затим и ректор Богословије у Сремским Карловцима. Његов дар за педагогију и дубока вјера остављају снажан утисак на генерације будућих свештеника.

Епископска служба – пастир међу народом

Године 1922. хиротонисан је за епископа бачког у Саборној цркви у Новом Саду. Од самог почетка, владика Иринеј показује да епископство не сматра почасним звањем, већ служењем. Гради мостове повјерења између Цркве и народа, обновља храмове, подржава школство, и посебну пажњу посвећује сиротињи, дјеци и породицама у невољи.

Његов стил није био громогласан, већ тих и постојан. Као прави пастир, увијек је био међу својим народом – било на празник у храму, било на сеоској ливади, било у болници, било у затвору.

Други свјетски рат – испит вјере и човјечности

Најтежи тренуци у животу владике Иринеја дошли су са окупацијом током Другог свјетског рата. Нови Сад, као дио мађарске окупационе зоне, постао је мјесто страха, насиља и геноцида. Позната Рација 1942. године, у којој су Мађари убијали Србе и Јевреје, потресла је цијели град – али је један глас усталачки проговорио.

Владика Иринеј, иако свјестан опасности, јавно је протестовао против злочина. Није штедио ни своју безбједност да би помогао другима: преко својих канала организовао је спасавање Јевреја, Срба, чак и Мађара који су били против режима. Давао је уточиште, храну, папире, молитву.

То га је коштало. У годинама послије рата, нови комунистички режим га прогања као „реакционара“. Ухапшен је, малтретиран, изложен јавном понижењу. Али као што није ћутао пред окупатором, није се ни сада повукао. Његова вјера остала је непоколебљива.

Живот у прогонству и смрт у тишини

Посљедње године живота провео је у Новом Саду под сталним надзором. Иако тјелесно слаб, духовно је блистао. Људи који су га посјећивали описују га као тихог, благонаклоног, увијек спремног на молитву. Није говорио о себи, већ о Христу. Није жалио, већ се молио. Умро је 1955. године у молитви и тишини – као што је и живио.

Канонизација и наслеђе

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве канонизовао је Иринеја Ћирића 2017. године као исповједника – човјека који је упркос прогонима остао вјеран Богу и Цркви. Данас се његов спомен празнује 24. августа (по новом календару).

Али његово наслеђе није само у календару, већ у срцима. Он је примјер свештеника и епископа који није служење претворио у власт, већ у жртву. Који није ријечи претпоставио дјелима. И који је показао да је у сваком времену могуће бити Христов.

Сјећање као обавеза

У вријеме када свијет вапи за аутентичним гласовима истине, храбрости и љубави, име Иринеја Ћирића све више сија. Он је један од оних који нису тражили славу – па им је она, Божијом промисли, припала. И управо зато, наше је да га се сјећамо – не као хероја прошлости, већ као свједока вјере која не пролази.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: