• Поглед

Каменица – србско име за Петроварадин

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Уобичајено је да се назив Петроварадинске тврђаве (и насеља испод ње) везује за име да ли надбискупа калочког Петра Варадија (1484), да ли за неког феудалца Петра

Пише: Илија Петровић

Заиста је забавно читати самозбуњујуће етимологије Драгољуба Димитријевића (на сајту “Балканска геополитика” први пут објављене 21. јула 2020, а “обновљене” 7. априла 2021. године под насловом “Занимљива прича о Петроварадину и Новом Саду”, httpe://balkanskageopolitika.com/2021/04/07/zanimljiva-prica-o-petrovaradinu-i-novom-sadu/, али само ако желимо да произвољним конструкцијама додатно допринесемо сопственом збуњивању или да умакнемо истини (или потиснемо истину у неки буџак).

Уобичајено је да се назив Петроварадинске тврђаве (и насеља испод ње) везује за име да ли надбискупа калочког Петра Варадија (1484), да ли за неког феудалца Петра (биће да је то Петар Тереји, по старомаџарском писању: Peter Turwey), по коме је, наводно, названа Петров град), да ли за неког католичког редовника Петра ди Варду, да ли “по насељу на левој обали Дунава, претечи Новог Сада”, коме се у неким тумачењима даје назив Петурвард. Понекад, без икакве ограде, у истом тексту, као у Енциклопедији Новог Сада 20 ПЕТ-ПОК, Нови Сад 2001, 10. и 17, могу се срести по две или три од наведених варијанти.

Први који се тим питањем бавио у озбиљнијој форми био је, по прилици, Мелхиор Ердујхељи (1860-1912), аутор званично врло цењене (у многим елементима врло сумњиве) Историје Новог Сада из 1894. године. Он је, тако, својим текстом Од куда је постало име Петроварадин?, објављеним у новосадском Јавору (1891, стране 669-670), најпре устврдио да је тај назив “без сумње у свези са првобитним и после у тврђаву претвореним ‘шанцем’, и то не само с тога што су се у старо време места називала по помесним околностима, него и с тога, што је овде име дато по особи некој, а та особа морала је зар при грађењу и оснивању тврђаве, или при подизању првобитнога бедема, играти велику улогу”.

Па, кад је већ тако, Ердујхељи помиње нечије нагађање “да је име тврђаве ове постало од Петра пустињака”, а можда и да је “тврђава тако назвата по Петру од Амијенса”. Прву варијанту одмах је назвао “народном гатком”, а другу је одбацио због тога што у времену крсташких ратова (негде од краја 11. до средине 13. века), када је речени Перица кроз овај крај “само на брзо пролазио” (на самом почетку лета 1096. године), немајући времена за било какав крупан грађевински подухват, “нема ни трага од имена Петроварадин”.

Стога, Ердујхељи своја даља разматрања усмерава на 1237. годину, када је угарски краљ Бела IV (1235-1270) издао повељу којом у Срему оснива Белакутску цистерцитску опатију (у данашњем Мајуру) и даје јој “она добра, што су на левој страни Дунава и што носе име Петровар. Дар тај односи се и на кр(аљевски) градић што се онде налази, а који је био некад својина онога Петра, што је због злочина пао у немилост”.

Наравно, Ердујхељи ће објаснити о коме се Петру ради, па закључује да је то Петар Тереји, велики жупан коме су припадала “добра некадање петроварадинске опатије”, али коме су она 1267. године одузета “због његове неверности. – По томе Петру прозвана је тврђава Петроварадином”.

Хрватски етимолог Петар Скок (у тексту Топономастика Војводине, Зборник Војводина I, Нови Сад 1939, 120) сматра несумњивим да је Петроварадин маџарски топоним, коме “Словени додавају… наставак -ин. Од Peter Varad(ј)а (1237 Peturwarad, латински Varadinum Petri) ‘Петров градић’, настаде код нас Петров Варадин”, односно Петроварадин.

Иако каже да за Петроварадин “словенски истозначни топоним јесте Каменица коју Мађари пишу 1237 villa Komanch” (за Немце, то би за њихове градове били Kamenz, или Chemnitz), Скок се не досећа да се у изворима Ромејског царства, или Византије, која је још на самом почетку 6. века, за владавине царева Анастасија I (491-518) и Јустина I (518-527), а пре доласка на престо цара Јустинијана I (527-565), своју границу имала на Дунаву, много пре упада Маџара у Панонску низију, то место (Петроварадин) назива Петрикон, нити да онај латински Варадинум Петри није град Петров већ Град на стени.

Забуну “у сопствене редове” уносе и они тумачи овога топонима који без икаквих резерви полазе од уверења да реч вар у називу ове тврђаве јесте маџарска и да она значи исто што и тврђава, како се то редовно чита и у најмањим маџарско-србским речницима.

А то је потпуно погрешан приступ, будући да су речју вар у старом србском језику означавани утврђен двор, замак, или било какво друго утврђено или заштићено место. Чувари тврђаве називани су вари или варда, а та реч, пошто се прошетала кроз неке стране језике, вратила нам се као гарда, или гвардија; ваљда само због тога, Братољуб Клаић тврди у Великом рјечнику страних ријечи (лат) Загреб 1974, да реч вардати потиче из италијанског језика, иако ту реч налазимо и у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика књига II Богољуб-Вражогрнци, Српска академија наука Београд 1962, са значењем пазити, чувати, али уз претходну напомену да је та покрајинска реч (са Дрине, из Крушевца, испод Кучкога кома!), преузета из италијанског, преко глагола guardare. Да реч није маџарска, доказују нам и бројни топоними по земљама које нису биле под угарским утицајем: називи насеља Варна (у Бугарској), Варшава (у Пољској), Варшов, Варшин, Вартин, Варшетин, Варни, Варнов, Варница, Варнава (и многих других у Немачкој, у крају између Одре и Лабе који су некада насељавала србска племена Љутића и Бодрића), називи градова (утврђења) Вардов, Варин, Варнов, Варново, Варне (опет у Немачкој), називи река Вардар (у Маћедонији), Варта (у Пољској), Варна и Варнава (у Немачкој) које су некада заиста представљала природне препреке, тврђаве. Да занемаримо топониме по нашим крајевима који су са Маџарима долазили у додир накратко, тако да се не може говорити о маџарским утицајима на макротопонимију: Варадин (код Медвеђе), Вараге (код Косовске Митровице), Варда (код Косјерића, као и више планина по Црној Гори и другде), Варево (код Новог Пазара), Варине (код Пљеваља), Варовиште (код Криве Паланке), Варварин, Варна (код Шапца), Варнице (код Горњег Милановца), Вартево (код Рашке)…

Мимо тога, и савремени србски речник казује да се реч вар користи и у значењу опрез, и као синоним за креч, који, када се помеша са песком, даје малтер за чврсто везивање камених зидова, што, и једно и друго, упућује на заштиту.

А онај већ поменути “словенски” наставак -ин само је Скоково домишљање, пошто се не ради о наставку већ о келтској речи дун (дунум) са значењем тврђава, утврђење, односно било које станиште ограђено земљаним насипом ојачаним каменом или кољем. Та реч, дун, нама може бити најпрепознатљивија из топонима Сингидунум (Београд), сложеног из дачког или трачког (у оба случаја србског) племенског назива Синги и келтске ознаке за утврђење. Зна ли се да су Келти били војнички ред у србском народу, те да је дун лако могао бити модификован у дин (као што су од њега настали и појмови беден (бедем) и бетон, лако је закључити да топоним Петроварадин представља комбинацију грчке речи пeтра, камен, или стена, и старих србских речи којима се означавају одбрана и утврђење, тако да се он мора превести као Град на стени, понегде и Град на неосвојивој стени, у сваком случају: Каменица.

Уосталом, и код Павла Јозефа Шафарика (1795-1861), једно време професора и директора новосадске Србске православне гимназије, можемо прочитати да се првобитно насеље на овој стени називало Каменица. Знамо ли да је Страбон (63-19. пре Христа), Грк, записао да су његови сународници били велики брбљивци, неспособни да на свој језик тачно пренесу оно што су чули од Срба и видели код њих, биће нам јасније како је иста та Каменица за Грке одједном, из чиста мира, постала Акомингон, или Акоминкон; у оба случаја, почетно слово “А” уписано је само зарад олакшица у грчком читању, а следи му лако препознатљива србска реч камен, са грчком заменом за наставак -ица. Римљани су те грчке називе превели са Acumincum, или Aciminsum, у којима се опет, без икакве тешкоће, препознаје србска Каменица. Ако понегде можемо наићи и на римски Cusum, то је само знак да је неки писар или читач успео да на путу од Акуминкума до Кузума начини словну или изговорну грешку и будуће читаоце, и не само њих већ и званичне тумаче историјских збивања, доведе у забуну.

Петроварадин је, дакле, Каменица, а данашње истоимено место из суседства носи тај назив од 1237. године, баш од времена кад је угарски краљ Бела IV територију под будућом тврђавом даровао цистерцитском манастиру и када је, ван сваке сумње, цивилно становништво из насеља на стени пресељено у новоосновано село, данас знано као Сремска Каменица.

Кад је већ тако, било би упутно да се за ову знамениту тврђаву на стени (и насеље уз њу) почне користити, макар и неслужбено, њен изворни србски назив – Каменица.

Како је уз причу о Петроварадину “начет” и Нови Сад, ево и неколико појединости о томе колико је он млад или стар.

Ђорђе Србуловић (1963) у својој Краткој историји Новог Сада, Нови Сад 2011, 25-26, истиче да “модерна историја подручја, које данас обухвата и град Нови Сад, везује се за 1687. годину”, граничну између турске владавине у Бачкој и тренутка када је Бачка “поново ушла у састав једне европске, хришћанске државе”. Бавећи се старијим временским периодима, он ће само овлашно назначити да је “сам град Нови Сад са околним насељима… богат археолошким налазиштима из свих епоха”, али ниједно од њих не препознаје као претечу данашњега града. Србуловић још каже, на странама 26-27, да “на петроварадинској стени од 1692. године започиње изградња велике тврђаве”, да тај подухват “проузрокује долазак великог броја војника али и цивила – трговаца и занатлија – …који иду за војском и уз војску, живећи од војске и зарађујући на подмиривању њених потреба”, те да се и једни и други, и војска и цивили, “насељавају на левој обали Дунава, преко пута Петроварадинске тврђаве и… они су ти који оснивају насеље из којег настаје данашњи Нови Сад”. Формулишући тај свој став, он превиђа да је само коју страницу раније записао да се “у периоду средњег века, први, до сада познати писани документи о насељима (селима и пустарама) помињу у даровној повељи угарског краља Беле IV”, којом се “у новооснованој цисцерцитској опатији у данашњем Петроварадину… дарована тадашња насеља на левој обали Дунава”, те да су то “на подручју данашњег Новог Сада… Стари Петроварадин (Петурварад, Вашарош Варад), у млађим документима – дакле, насеље Петроварадин на бачкој страни”. Баш тако, али без барем узгредног запажања да би будући Нови Сад могао (и морао) бити територијални “наследник” тога “деснодунавског” насеља!

Драго Његован, у уводном делу свог прилога за научни скуп Јован Апостоловић и његово време, Нови Сад 12, октобар 2007, 127, уверава нас да је “настанак Новог Сада као града тесно везан за ток и исход Великог бечког рата (1683-1699), установу Војне границе (од 1702) и Петроварадинску тврђаву. Од изградње мостобрана (Брукшанца) на левој обали Дунава (1694), насупрот Петроварадинској тврђави… нарастало је насеље Петроварадинског Шанца или Рацке (Србске) вароши… која ће… године 1748. добити… данашње име Нови Сад”. Само десетак редова даље, он ће додати да “нешто пре, а нарочито после 1694. године, након изградње Брукшанца, као одбране понтонског прелаза према Петроварадинској тврђави, односно Срему, постепено се на уздигнутим лесним гредама и заравнима ниског и плавног терена изграђује будући Нови Сад”.

Слободан Ћурчић (1941) у Енциклопедији Новог Сада, 17 НЕД-НОЈ, Нови Сад 2001, казује да се на левој обали дунавској (наспрам Петроварадина) налазило и насеље Варадинци, да је оно “било и најзначајније”, да се називало Вашарош Варад, те да је било “у блиској вези са тврђавом и манастиром на другој обали”, а Душко Попов (1930-2012) у наставку исте одреднице, под насловом Историја Новог Сада, констатује да је “данашњи Нови Сад настао, како се сматра, 1694, а вероватно коју годину раније, јер је сасвим сигурно већ 1692, кад је почела изградња Петроварадинске тврђаве (а завршена 1780. у данашњем облику), већ тада на левој обали морало бити бар чатрља и колиба, из којих су градитељима и војски нудили сваковрсна потрошна роба и занатске услуге”.

Податак о Варадинцима и Вашарош Вараду преузет је од Мелхиора Ердујхељија (1860-1912), писца поменуте  Историје Новог Сада, али су и географ Ћурчић и историчари Србуловић и Попов (овај други и као уредник Енциклопедије) пропустили да се подробније позабаве оним што је Ердујхељи још писао о насељу наспрам Петроварадинске тврђаве.

Без намере да се детаљније упушта у изворе које су користили Србуловић, Ћурчић и Попов, потписник ових редова ослониће се искључиво на оно што је Ердујхељи написао у свом раду Од куда је постало име Петроварадин?, објављеном у Јавору, Нови Сад 1891, стране 669-670. А тамо, Ердујхељи је посебну пажњу посветио Петроварадину, “који лежи на бачкој обали Дунава”, једном од добара које је 1237. године угарски краљ Бела IV (1235-1270) поклонио новооснованој Белакутској цистерцитској опатији у Срему. Из тога податка, он извлачи недвосмислен закључак “да Петроварадин с почетка није лежао у Срему, него у Бачкој. То беше опкоп земљани, градић Петра (Петура), и назван Петуров град (Petervar), Петроварадин. – Временом је тај стари бачки Петроварадин добио име Трговинска тврђава, Vasarvarad; но задржав и старо своје име звао се Стари Петроварадин”. Позивајући се на један документ из 16. века, који говори о паду Београда (1521), Ердујхељи, даље, наводи да је “палатин Стеван Батори са отприлике 17 до 18000 војске код Старог Петроварадина на Дунавској обали преко од Петроварадина у рат пошао”, што узима као сигуран доказ да су “првобитни Стари Петроварадин и Нови Петроварадин лежали један на једној, а други на другој страни обали Дунава. Још једном враћајући се дипломи којом краљ Бела IV помиње Петроварадин на левој обали Дунава, Ердујхељи подвлачи да, “у осталом ова општина задржала је своје име Петроварадин и у доцнија времена, па и за време турских ратова”, а Уредништво Јавора то потврђује наводом да “суседни сељаци, нарочито они из Шајкашке зову и данас (у време док је писао историју Новог Сада – ИП) Нови Сад Варадином. ‘Идем у Варадин’, ‘Био сам у Варадину’ и тако даље, може се чути сваки дан”.

Тај и такав бачки Петроварадин поклоњен сремској бискупији, имао је и скелу “којом се подржавао саобраштај са оним селима, што су опатији припадала. То се даје из тога извести, што су на основној дипломи бачки припадници обавезани били своје доприноске у натури донети до Петроварадина, а нису морали носити и преко Дунава. То потврђује и даровно писмено краља Стевана V (старији син Беле IV, владао 1270-1272) од г. 1267., у којем се спомиње скела и трговиште оба Петроварадина, што леже с обе стране Дунава. Онда се име бачког Петроварадина већ пренело на онај сремски, а на овој бачкој страни, постало је трговиште, па отуд и име Трговинска тврђава. Конскрипција од год. 1552… спомиње ову Трговинску тврђаву… А и доцније, кад је Нови Сад постао трговиште и седиште бодрошке жупаније, назива се место ово у записницима скупштинским ове жупаније, Петроварадином или Петроварадинским шанцем”. А то “доцније”, податак је из једног регрутног пописа из 1666. године, да се Петроварадин налази у Бодрошкој (бачкој) жупанији, “као својина надбискупа калочког”, као и навод у попису из 1701. године, да је Петроварадин “општина бачке жупаније, која потпада под јурисдикцију калочке архибискупије”.

Наравно, Ердујхељију све то даје за право да недвосмислено закључи “да је данашњи Петроварадин добио своје име од овога градића, што је некад лежао на левој обали Дунава, где се сада налази Нови Сад, и који се прозвао Старим Петроварадином, зарад разликовања од новог Петроварадина на десној обали Дунава”.

Ради се, заправо, о прагматичној употреби затечених топонима, односно њиховом преводу: назив ромејског Петрикона, израженијег по свом положају и значајнијег по улози у војној одбрани, пренесен је и на Варадинце у Бачкој, исто као што се то десило и Петрикону, коме је додата одредница варадинска. И у једном и у другом случају добијена је сложеница Петроварадин, утолико лакше што је у њој била садржана реч вар, којом су Маџари, примивши је од Срба као своју, том новом земљописном појму “поклонили” маџарско обележје.

И, даље, треба сматрати природним да, ако је на сремској страни, на каменој стени познатој данас као Петроварадин, до 1237. године, већ постојало насеље под називом Каменица (а постојало је, јер је те године њено становништво измештено у данашњу Сремску Каменицу), насеље са друге стране Дунава, на бачкој обали, има неки назив упоредив са називом оног прекодунавског насеља на стени. Та стена, и са повеће даљине врло уочљива и лако препознатљива (отуд и србска народна пословица “Кад дођеш у Пирош – Руменку, не треба ти калауза”, коју је забележио Вук Караџић), с разлогом је морала понукати некадашње бачке Подунавце да свом насељу дају назив који би у себи садржавао назив или неко обележје камене громаде са друге стране Дунава. (Код Србуловића читамо да документи из времена после краља Беле IV помињу и насеље Каменички Свети Мартон, које се налазило на бачкој страни, на данашњем Телепу, а које се својим називом такође “угледало” на врло препознатљив масив испрека; у почетку, морао је то бити Свети Мрата, пошто су ту живели само Срби, да би га Маџари касније “превели” у Светог Мартона).

И као недвосмислено треба узети да се насеље Варадинци које Ердујхељи, у времену блиском нашем, описује као “опкоп земљани, градић Петра (Петура)… Петуров град”, као Стари Петроварадин, а Србуловић као “Стари Петроварадин (Петурварад, Вашарош варад)”, налазило баш на месту са кога се преко Дунава прелазило на сремску страну, у тврђавско подножје. Несумњиво, то место налазило се на нешто узвишенијој тераси на којој се формирало старо градско језгро данашњег Новог Сада.

Јер, природно је да на најужем делу дунавског тока у овом крају (тек неки метар више од триста) буде прелаз са једне на другу страну, још је природније да се на обема странама образују мања или већа насеља, а треба сматрати сасвим природним и што таква “близаначка” насеља у свом називу користе исту именску одредницу, допуњену неком речју која ће их учинити препознатљивим. На пример: Зворник и Нови Зворник на двема обалама Дрине; Славонски Брод и Босански Брод на двема савским обалама; Кнежевац и Кањижа; (Стари) Бечеј и Нови Бечеј уз Тису; у наше време: Београд и Нови Београд (а не проширени Земун)…

Узме ли се све то у обзир, а нема разлога да се тако не поступи, преостаје нам једино да старину данашњег Новог Сада, са 1694. године померимо најмање на 1237. годину, ону у којој је угарски краљ Бела IV први пут поменуо Петровар на левој обали дунавској, а које је ништа друго до Ердујхељијеви Варадинци.

Кажем: најмање, пошто је насеље Варадинци постојало и у неупамћеној (незабележеној) прошлости, али довољно познатој да га ромејска (византијска) власт још с почетка 6. века препозна по називу сродном ономе на стени са сремске стране, познате као Петрикон, касније Петроварадин.

За расправу о старини Новог Сада, градња некадашњег Брукшанца (1694) има исту важност као, на пример, данас, изградња “кружног тока” на некој прометној раскрсници.

Прочитајте ЈОШ:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: