Калињинград – руска енклава усред Европе и град у срцу НАТО савеза

Пише: Остоја Војиновић

Kалињинград, удаљен 1256 километара од Москве је административни и економски центар западне руске Калињинградске области и руску енклаву у срцу Европе, истовремено представљајући престоницу најзападније регије Русије. Калињинградска област врло је занимљива већ приликом погледа на мапу – она се налази између Пољске и Литваније, те се самим тим не граничи са Руском Федерацијом, иако је њен званични део. Ова енклава нема копнену границу са својом матичном територијом, већ се до „матице“  стиже авионима „Аерофлота“ и других руских авио-превозника.

Калињинград није типичан руски град, он је по свему посебан јер се некада налазио у Немачкој. Русија је Калињинград добила Потсдамским уговором 1945.године, поделом подручја Немачке. Овај град је лучки – излази на Балтичко море и представља важну геополитичку руску тачку, у потпуности окружен државама које су чланице НАТО пакта. Прве комшије су Пољска и Литванија, док је град по удаљености ближи Берлину и Прагу него Санкт Петербургу и Москви.

Неки овај град од 475.000 становника називају Путиновим тројанским коњем и градом у срцу НАТО савеза с обзиром да ова област представља кључну стратешку тачку имајући у виду чињеницу да обухвата балтичку луку од виталног значаја. Ова енклава и данас има непроцењив геоплитички значај за званичну Москву и самог Путина који је Калињинград означио као један од три “фронта милитаризације“ према новој руској доктрини. Узимајући у обзир односе између Русије и Запада, Калињинград би поново, као за време хладног рата могао да има значајну улогу и политичким играма и можда буде трн у оку западне Европе, нарочито Немачке.

Распадом Совјетског Савеза, Калињинград је постао један од економски најдепресивнијих делова Русије, али је решење које је Русија предузела било одлично. Калињинград је постао зона слободне трговине, а заузварат је становницима овог града омогућен слободан улаз у суседне државе, Литванију и Пољску. До 2007.године економија је процветала. Данас, иако и даље претежно руски оријентисан, Калињинград је помало и потпао под утицај околних НАТО земаља.

Пошто Калињинградска област није копном повезана са остатаком земље, комуникација са другим деловима Руске Федерације, као и економска сарадња одвија се преко територије других држава. Уз све то, Калињинградска област већ дуго има “посебан статус“. Најзападниаја тачка Русије од 2006.године има статус посебне економске зоне. Регион ће имати овај статус до 3.децембра 2045.године. Режим посебне економске зоне распростире се на целокупну територију града и региона и чини је привлачном са становишта инвестиција, нарочито страних.

Ова регија некада је била део Пруске (тада позната као Kенигсберг), што се може видети по архитектури. Док шетате градом, може вам се учинити да сте се нашли у средњовековном немачком граду. Овде се у малом руском националном парку „Kурска превлака“ могу видети и највише пешчане дине у Европи. Дине високе као вишеспратнице, борове шуме и плаже на обали Балтичког мора које се пружају километрима сваке године привлаче неколико милиона туриста.

Kалињинград су 1255. године основали немачки крсташи на високој обали реке Прегоље, на месту пруског града Твангстеа. У центру насеља је био замак који је назван Kраљевско брдо, што на немачком у руској интерпретацији звучи као Kенигсберг. Тај назив је замак добио у част бохемског краља Отокара који је предводио тадашњи поход. Назив Kенигсберг је до 18. века службено кориштен само за замак, мада је по обичају тако називана и околна територија.

Kалињинград је дуго био водећи град витезова Тевтонског реда и играо важну улогу у европском животу. Кенигзберг је постао престоница прве протестантске државе на свету – Пруског војводства. Кенигзбершки универзитет основан је 1544.године и постао је велики научни и културни центар. Ту се 1724. године родио велики филозоф и мислилац Имануел Kант, којег Kалињинграђани доживљавају као свог најпознатијег суграђанина. Чувени филозоф  је у овом граду провео читав живот и у њему је написао своје фундаментално дело „Kритика чистог ума“. Други њихов познати суграђанин је космонаут Алексеј Леонов, човек који је први изашао из свемирског брода у отворени свемир. У Кенигзбергу је рођен и похађао школу писац Ернест Теодор Амадеус Хофман, а у овом граду су живели и радили филозофи Јохан фон Хердер и Јохан Фихте, композитор Рихард Вагнер.

Од 1773. до 1945. године овај град је био административни центар немачке провинције Источна Прусија, а 1945.године је после завршетка Другог светског рата припао Совјетском Савезу и касније је преименован у Kалињинград, у част Михаила Ивановича Kалињина, једног од челних људи СССР-а, чији споменик још увек поносно стоји у центру града, поред Лењиновог споменика . После распада Совјетског Савеза, када је Литванија  стекла независност, Kалињинградска област је као део „руске совјетске републике“ постала издвојена регија Русије и данас је окружена земљама Европске уније.

Занимљив прелаз Kалињинграда из немачких у руске “руке” одразио се и на сам изглед овог интересантног града, као и културу и историјске знаменитости у Kалињинграду. Зграда уређена тако да представљају типичну немачку архитектуру, па одмах поред ње грађевина комунистичког (совјетска) стила, појава је која се среће на сваком кораку код проласка кроз Kалињинград.

Управо због ове занимљиве мешавине две потпуно различите културе, Kалињинград је потпуно јединствен и аутентичан.Кроз историју Кенигзберг је увек био повезан са Русијом. Петар Први је овде проучавао принципе функционисања артиљерије, а претпоставља се и да је управо од Кенигзберга “позјамио“ идеју за изградњу утврђења, коју је касније искористио током изградње града Кронштата. Кенигзберг су посећивали Екатарина Велика, историчар Николај Карамазин, војсковођа Михаил Кутузов, песник Владимир Мајаковски.Током Седмогодишњег рата 1758.године Кенигзберг је неколико година био у саставу Руске Империје.

Међутим, нису историјске везе, него пре свега географски положај одиграо кључну одлуку у његовој судбини 1945.године, јер је Кенигзберг лука која се не замрзава.Према резултатима Потсдамске конференције, Совјетски Савез је добио део Источне Пруске 4.јула 1946.године,а Кенигзберг је преименован у Калињинград.

Море је поклонило граду његово највеће благо, 90 одсто светских залиха ћилибара се налази у Калињинградској области.У граду постоје музеј, једини овакав на свету  и фабрика накита,а накит од ћилибара се може купити и на многобројним градским пијацама.

Легенда каже да се морска принцеза Јурата заљубила у рибара Каститиса, што се није свидело њеном оцу, господару мора.Јуратин отац је муњом убио рибара,а непослушну кћерку је приковао за рушевине подводног дворца.Од тада Јурата тугује за вољеним и плаче,а морски таласи избацују њене сузе на обалу у облику ћилибара.

Знаменитости града

Пре него што је Калињинград постао руски град 1945.године, био је део Пруског краљевства, а касније Немачког царства. Многе архитектонске знаменитости града потичу из тог времена.

Саборна црква свакако је најзначајнија међу њима и својеврсни је заштитни знак Kалињинграда. Саграђена је крајем 13. и почетком 14. века., у готском је стилу и завршена је 1380.године. Остала је нетакнута све до 1944.године, када је страдала у бомбардовању савезничких снага.Практично од ње су остали само зидови,а њена рестаурација почела је 1992.године.Црква је главна туристичка атракција и у њој се налази музеј у којем посетиоци могу да се упознају са историјом града и да виде колекцију кованица и новчаница. Између осталог, у њој су смештене и највеће оргуље у Русији. Kомплекс катедрале има две концертне сале, као и гроб и музеј филозофа Имануела Kанта, који је студирао, а затим дуго предавао на Kенигзбершком универзитету. У катедрали су сахрањени Пруски владари из династије Хоенцолерн.

Храм Свете породице је неоготска грађевина од цигле подигнута у јужној стамбеној четврти града од 1904. До 1907.године.За време Другог светског рата у њој је била војна болница Црвене армиј,а касније у совјетском раздобљу је запуштен. Објекат је рестауриран 1980. године, након чега је у њему отворена Kалињинградска обласна филхармонија.

Музеј светског океана представља занимљивосст и за децу и за одрасле.У њему су приказане макете бродова, мапе, експонати везани за географска открића, археологију, риболов.Није случајност што је такав музеј отворен у граду где Русија има једину балтичку луку у којој се вода не замрзава преко зиме. Љубитељи мора могу се овде упознати  са историјом морепловства, видети праву подморницу, па чак и костур „балтичке“ уљешуре (кита зубана). Овде се налазе и прави бродови које посетиоци могу не само да разгледају, већ и да обиђу.У музеју је приказан и научно истраживачки брод “Витез“ кои је прошао 800.000 миља и којим су путовали научници из 20 земаља.Такође, посетиоци имају јединствену прилику да посете совјетску дизел подморницу Б – 413, која је својевремено учестовала у јединственом походу који је трајао више од годину дана без промене посаде.

На пола сата вожње од Калињинграда налази се Курска уска, пешчана превлака која одваја Курски залив од Балтичког мора и која се простире од руског града Зеленоградска према литванском граду Клајпеда. Дужина превлаке је око сто километара.Пешчане дине граниче се са боровом шумом, а туристи могу да се окупају како у сланим водама Балтичког мора, тако и у слатким водама Курског залива.За време сеобе изнад превлаке свакодневно пролети до милион птица. Од 2000.године Курска превлака се налази на УНЕСКО-вом попису светске баштине.

Чак и обична шетња улицама Калињинграда оставља веома јак утисак на посетиоца, јер архитектура града представља невероватну мешавину прошлости и садашњости, а становници пажљиво чувају споменике европске историје : градску капију, многобројне замкове, протестантске и католичке цркве и храмове.

Поред тога, Калињинград је веома “зелен“ и понекад више личи на велики парк, него на град. Јавори, липе, платани, кестени, као да су увезени из различитих земаља а зарад улепшавања градског амбијента.

Музеј ћилибара налази се у старом обновљеном здању тврђаве првобитно саграђене за пруског фелдмаршала из времена Наполеонових ратова која је обновљена после Другог светског рата. Поред музеја који је отворен 1979.године ту су и штандови са врло импресивном колекцијом предмата од ћилибара на којима се по врло прихватљивој цени могу купити производи од „сунчевог камена“ – ручни радови калињинградских мајстора.

Финска врата – једна од седам очуваних врата Kалињинградске тврђаве. Ова су направљена посљедња – потичу из 17. века. У вратима је отворен музеј где се чувају старински предмети пронађени приликом заштитних ископавања на оближњем терену.

Фабрика ћилибара – У западном делу области налази се насеље Јантарни. Ту су пешчане плаже најшире, ту постоји и велика фабрика ћилибара. Јединствени багер који „корача“ вади ћилибар из слојева такозване плаве глине, при чему можете непосредно посматрати овај занимљиви процес.

Екскурзије у фабрику су врло популарна туристичка понуда. На крају екскурзије ће вам бити предложено да уђете у ћилибарску пирамиду, коју су вешти Kалињинграђани направили од „сунчевог камена, врло је занимљиво, а лекари кажу да је и врло здраво.

Рибарско село Kалињинграда је етнографски и трговачки комплекс стилизован у виду „старе Пруске“. Налази се на десној обали реке Прегоље. Ово место је једно од најпосећенијих туристичких атракција у Калињинграду. Овај историјско – етнографски комплекс у руралном стилу има галерије, хотеле, кафиће и продавнице и импозантан светионик са погледом на реку Прегоља.

Један од најстаријих и највећих зоолошких вртова у Русији се налази у овом граду. Основао га је 1896. године немачки предузетник Герман Kлас. После Другог светског рата зоолошки врт је постао својина Kалињинграда. У њему има ретких биљака и преко 300 врста животиња.

У Kалињинграду се налази Музеј средњовековних мучења. Атмосфера у музеју је таква да се посетилац за трен ока „пресели“ неколико векова уназад. Овде се могу видети разнолике справе за мучење и уверити се да су људи од давнина добро знали како да нанесу бол своме ближњем.

Мистична појава у Kалињинградској области је и такозвана „шума која плеше“ на Kурској превлаци. У народу се спомиње назив и „пијана шума“. Стабла у тој шуми су необично изувијана и још увек не постоји јединствено мишљење о узроку те појаве.

Исто толико загонетно место је и „песак који пева“ близу насеља Мечниково. Песак почиње „певати“ када дува јак ветар или када неко корача по њему. Kажу да то „певање“ подсећа на звуке флауте или оргуља.

Код писања чланка, као извори су послужили су: званични сајт града, Russia Beyond, Sputnik, Росијскаја газета.

Прочитајте ЈОШ:

Лавров: Белоруски опозиционари на Западу желе крв

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: