Календарско рачунање времена
1 min read
Пише: Војислав Гледић
Данашњим даном, 14. јануаром, почиње нова (2021) календарска година, рачунајући по старом или јулијанском календару. У овом напису дајемо историјско објашњење што је календарско рачунање и како је и зашто настала разлика од 13 дана између јулијанског и грегоријанског (новог) одређивања годишњих и дужих интервала протицања времена.
Основа за рачунање времена, које је неопходно у човјековом животу и раду, представљају кретања небеских тијела која се периодично одвијају по небеском своду. У ту свху су се од најдавније прошлости користили Мјесец и Сунце, као најсјајнија и најмаркантнија небеска тијела. У почетку се за мјерење времена користило привидно кретање Сунца над хоризонтом које на најбољи начин показује смјену дана и ноћи. За одређивање дужих временских интервала од једног дана било је много једноставније и јасније коришћење кретања Мјесеца, код кога треба разликовати два његова обртања. Мјесец се обрће око сопствене осе и око Земље (и заједно са матичном планетом око Сунца). Мјесец обави једно обртање око осе са исто вријеме за које се окрене и око Земље (зато нам увијек показује само једну половину своје укупне површине). То вријеме обртања Мјесеца око Земље назива се вјездани или сидерични мјесец. Он износи око 27,32 дана (тачније, 27 дана, 7 часова, 43 минута и 11,5 секунди).
За вријеме периода обртањ Мјесеца око Земље (и око сопствене осе), Сунце се (привидно) помјерило ка истоку за око 27 степени. Стога је Мјесецу потребно још око два дана да се нађе у исти положај према Сунцу (и Земљи). У том временском распону се изврше све измјене Мјесечевог изгледа, од младог мјесеца (младине) и прве четврти, преко пуног мјесеца (уштапа), затим задње чатврти, па до поновне младине. Тај веменски интервал, измјене изгледа Мјесеца (тзв. Мјесечеве фазе или мијене) траје око 29,5 дана и назива се синодички мјесец.
Обртање Земље око Сунца има велики значај на промјену климе и измјену годишњих доба. Један пуни обрт наше планете око Сунца (у односу на звијезде) траје 365 дана, 6 часова, 9 минута и 9 секунди. То је, дакле, Земљина звјездана или сидеричка година. Међутим, за човјека и његов свакодневни живот много је важније вријеме за које Земља обави путовање између два узастопна пролаза кроз прољећну тачку. Земљина привидна путања око Сунца на небу представља пуни круг који се назива еклиптика. Овај круг се не поклапа са небеским екватором, већ са њиме заклапа угао од око 23,5 степени. Тачке пресјека еклиптике и небеског екватора се називају развнодневицама, и то је једна прољећна (када Сунце прелази са јужне на сјеверну полусферу) и јесења (када Сунце прелази са сјеверне на јужну небеску хемисферу). Вријеме између два узастопна пролаза центра Сунца кроз прољећну тачку назива се тропска година и траје 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди. (или 365,24219… средњих сунчаних дана).
Сви наведени подаци који се односе на обртање и помјерање Мјесеца и Сунца показују да се та небеска тијела крећу тако да се пуни обрт обави у временским интервалима који су сачињени од цијелог броја дана и једног његовог дијела који је само приближан разломак. Стога ниједан од наведених бројева (података) се не садржи у други цио број пута, без обзира колику тачност узели за мјерење времена њихових обртања. Напротив, што се узме већа тачност (која се мјери и дјеловима секунде) показује се да ни разломљени бројеви нису довољно тачни да би се направио однос неберских кретања који би представљао количник без остатка у повезивању наведених кретања. Начин рачунања времена заснован на кретању небеских тијела, при чему он треба да буде што једноставнији и тачнији, назива се календарско рачунање. Током историјске прошлости, у разна времена и код разних народа, коришћени су календари засновани на кретању Мјесеца (лунарни) или, пак, на кретању Сунца (соларни). Постојало је и оних који су били засновани на кретању и Сунца и Мјесеца (луни-соларни календари), али су они веома компликовани и стога су мало примјењивани.
Као основа за наш савремени календар служи тропска година која условљава правилну промјену климатскуих услова и годишњих доба (што је основа за пољопривредне радове и друге послове). Први су Египћани почели да користе овакав соларни календар јер су им практични разлози (годишње поплаве Нила од којих је зависио тамошњи свеукупни живот) наметали да одреде дужину тропске године како би знали што тачније устаљене годишње циклусе. На основу звијезда (посебно, на основу првог јутарњег појављивања најсајније звијезде Сиријуса непосредно прије Сунчевог изласка на истоку) одредили су вриједност тропске године на 365,25 дана. Али су ипак годину рачунали као циклус од 365 дана, без обзира што су касније запазили да је она краћа (за чатвртину дана) у односу на праву тропску годину. Нису знали како да ту величну (од једне чатвртине дана) придодају наведеној години, па су користии период од 1.460 дана као већу јединицу. За тако дуго време су се, наиме, тропска и њихова година изједначиле (јер се разлика од по четвртине дана накупи на читаву једну годину), па су тако поново почињали да се одвијају ранија уобичајена годишња збивања и промјене. Тај период су називали Сотисовим, а његово отпочињање (обнављање) прослављали су као значајну светковину. Године 238. прије нове ере египатски свештеници су одлучили, управо за вријеме једне од Сотисових светковина, да сваке чатврте година уведу у свој календар један прекобројни (преступни) дан и тако своје календарско рачунање ускладе са природним током годишњих промјена.
Kalendar Milutina Milankovića naj tačnije merenje vremena i godina. Zašto onda ne slavite sve običaje po julijanskom kalendaru ili svoje rođendane.Ustvari gde bi svet bio da nije umnih ljudi ,naučnika .Da se držao samo crkvenih dogmi.Šta bi sad bez interneta svi ga pljuju a svi ga koriste .Crkve su odavno odbacile osnovna načela učenja Gospoda Isusa Hrista. Samo jedan primer za to.: Isus je rasterao prodavcem ispred hrama Božijega .A danas pogledajte i uverite se.
Грегоријански календар и његова тачнос,па настваља наш савјетник:Zašto onda ne slavite sve običaje po julijanskom kalendaru ili svoje rođendane.Ustvari gde bi svet bio da nije umnih ljudi ,naučnika .Da se držao samo crkvenih dogmi.
Која самопоузданост и знање ,или боље рећи празнина,Птоломеј и Геоцентрични ситем је основа Греогријанског календра можда нијесте знали али је тако,па ако хоћемо можемо даље,тај ситем је основа научна за тај календар,није Копреник а како кажете њега сви употребљавају,како нешто може бити тачно а за онову има нешто што је доказано као погрешно,мада може и КокаКола је произведена за тегобе желудца а данас је сви пију ,колико је здрава или није није уопште битно ,једино је важно да је већина стновника Зенље троши,е то је најбоље поређење с том вашом конастатцијом како га сви користе.Кажете да су Цркве одавано одбациле учење или начеела Исуса Хириста,вјероватно сте нашли неке нове Кумарске списе,или то као за календар тврдите из искуства .На крају када је све то ионако ствр вјере и Цркве што би сте се Ви за то интересовали када је код нас Црква или Вјерске заједнице одвојене од државе,кога то од вас тангира да би се морало мијењати ,или да ви дате препоруку за то.Било би добро да се поасвјетујете с неким да покушате увјерити народ да календар није од пресудног значаја за државу она и без њега функционише а за вјеру и Цркву јесте и промјеном или саме помисли на промјену губи свој смисао постјања и итекао уништава своју догму која је води ка будућности,а све ми се чини неки од вас то намјерно раде мада многи из незнања,јер Милнковић је то,а извео је епохалан потез ,вишак времена који му није одговарао избрисао као да није постојао,и тако од мене све почиње.
Код вјерних људи нема нучника,онд аје наука заснована 1917 или у Јаицу ако то тврдите,мало се информишите да не испадате необавијештени,али вријем је такво данас,на Западу да би био уважаван у медијима мораш бити педер или изопаченог мишљења ,код нас јошувјек против Бога и Цркве тамо нема знања само у партијама,АФЕРИМ,само напред!
Па ако имате времена прочитајте неке основе које и Догма зна али се не да да се то покаже ни у школама ни у наеким распрвама,ов је за средњошколце па ако вас не мрзи прочитајте није религија : https://de.scribd.com/document/232351742/%D0%9F%D0%A0%D0%90%D0%92%D0%9E%D0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%9D%D0%98-%D0%9F%D0%9E%D0%93%D0%9B%D0%95%D0%94-%D0%9D%D0%90-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2-%D0%98-%D0%A1%D0%90%D0%92%D0%A0%D0%95%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%95-%D0%9D%D0%90%D0%A3%D0%9A%D0%95-%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A0%D0%9E%D0%94%D0%98
– Осиромашење вере ствара у души одређени вакуум и човек се труди да га испуни реформаторством, лажним тумачењем и критичким приступом који представља сурогат науке и еклектику. Овде се осиромашеност представља као елитизам и интелектуализам.
Неопходно је памтити да је Црква „стуб и тврђава истине“ и све што нема потврду у учењу Цркве је сумњиво, а оно што му противречи је – лаж.
Такође је потребно памтити да се Свето Предање није настало из патристичких дела, већ је пребивало у Цркви од почетка; у патристици је оно налазило свој израз. Ту је благодат Духа Светог бирала и чувала све што је одговарало духовној истини. Црква је прихватила четири Еванђеља, одвојила их од других непоузданих или извитоперених, апокрифних варијанти Еванђеља и сачувала. Када не би постојале границе црквеног Предања, границе између богонадахнутог Писма и апокрифа биле би избрисане. На Васељенским Саборима су се Свети Оци, који су утврдили Православље, обраћали пре свега Светом Предању. На тај начин, догмати које је Црква прихватила одувек су постојали у њој, а на Васељенским Саборима су само искристалисани из Предања.
Богослужење у храму такође сеже до апостолске традиције. Модернисти одбацују оно што је Црква прихватила и мењају саборно мишљење и свето Предање хаосом ефемерних људских мишљења.Оче Рафаиле, шта се може саветовати православним хришћанима који се суочавају са појавама модернизма и скептицизма, например, студентима факултета који могу слушати сличне ствари на предавањима?
– Треба се критички односити према научном критицизму који је себе дискредитовао већ у анти-библијској „упоредно-историјској школи“ Бауер-Штрауса, са неповерењем се односити према људима који не верују Светом Предању које је добило и добија масу потврда у археологији и археографији. Људи који желе да се озбиљно баве православним богословљем треба пажљиво да проучавају класике богословља – дела богослова деветнаестог века, а пре свега – патристику. Однос класичног богословља према савременом модернизму се може условно упоредити са односом класичне музике са савременом рок музиком и „тешким металом“. Треба се бавити унутрашњом молитвом, посебно Исусовом молитвом која чини православним не само ум, већ и срце и тада човек почиње да осећа непрекидни дисонантност и патвореност у делима савремених модерниста.
– Да ли постоји „лек“ против модернизма?
– Лек против модернизма је смиреност ума и целомудреност душе. Древни мудраци су рекли: „човек је оно што једе“ подразумевајући не само материјалну, већ и душевну и интелектуалну храну. Да би сачувао Православље ума човек мора да буде обазрив у вези са књигама које чита. Премудри Соломон је рекао: „Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора“ (Приче. Солом. 5:15). Тај студенац су дела Светих Отаца, извор је – Црква. Да би се сачувао ум не само од модернизма, већ и од различитих заблуда, између осталог и окултизма, треба чувати сопствену душу од греховних слика, саблажњивих занимања – сатанске радијације која, будући добровољно прихваћена од човека, извитоперује његова осећања, прља сећање и колеба мисли. Ако човек сачува целомудреност душе, његове религиозне интуиције, као унутрашњи глас, саме ће му показивати где је истина, а где лаж.
Које су, по Вашем мишљењу, највеће опасности које у духовном животу вребају већ уцрковљеног човека? Како их избећи?
– Хришћанин, посебно на почетку свог оцерквовљења и невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.
Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.
Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију – жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије – о којој многи говоре, али је мало ко има – налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и „изуми“ , који изгледају као неко духовно озарење.
– Због чега наступа охладнелост у вери код уцрквељених људи? Да ли се може поново разгорети вера у сопственој души?
– Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: „окружи се правилима“. У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда.
Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот.
Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.
Zar nije sramota da smo na starom kalendaru, umjesto da smo prihvatili ka ostale pravoslavne crkve kalendar koji je napravio naš srpski naučnik Milanković Milutin. To je prava sramota za nas.
Морате измислити нови трик а не Миланковића,вама није јасн суштина Цркве и све у тој суштини па нарвно и нераздвоиви дио тога Јулијански календар ,вама је важан Миланковић и ето он је наш па се тога морамо држати.А Исусу Христос је Јвреј па је више наш од Миланковића,сада ћемо се одрећи Исуса Христоса у узет ћемо Миланковића,што мислим како би то било добро?Такво је твоје разјашњење овог назови проблема по вама тамо некима,чак се и САНУ у та кола упрегла!
Треба глава да се мисли а не само за фризера Драгојло,и капела на Ловћену је сада гомила камена (на Ивановим Коритима) па је народу милија него сви маузолеји и залто у њих уграђено,а то је у односу на календар мала ствар ,тако је и сасвим другим.Када разумијеш суштину нећеш више поствљати оваква питања
@ Dragojlo,
Добро је да си признао шта је права срамота за Вас. Убеђен сам и да има пуно тога чега треба да се Ви стидите. О томе води увек рачуна када Србима држиш моралне придике.
Поред наведених 10 дана, насталих од Никејског сабора до 16. вијека, накупило се још 3 дана тако да је у току 20. вијека разлика између старог (јулијанског) и новог (грегоријанског) износила пуних 13 дана
Бог је остао исти и Његов СИН и Свети Дух,према томе те тринаест дана које се наводе као разлика и користи у неке своје нејвјерничке сврхе велики дио и научника и као наизглед добронамјерних вјерника задржите као вашу предност у савременом свијету у односу на вјерни народ који седржи Јулијљанског календара, а ми сви који се држима Јулијанско календара остјемо вјерни и календару и свему што се у том времену десило,па када се деси права Апокалипса тада ћемо по том каландару вјероватно славити ,ко наравно дочека а ко не исто ће славити.Сондирју невјерни,прекрајау порезници и цариниц а календар је тачан или није тачан то нема никакве везе зашто се Црква њега држи,науку не можете ту укључити јер када дате тачне податке када је свијет постао можете дати и тачан календар.Црква се држи своје ДОГМЕ и док се држи дотле ће и постојати,човјек је по савременој науци постао од мајмуна,иако је та иста наука докзала да то није истина ,али се и даље тога држи ! Савремена нука и њена тачност!
Тако, добри мој Будо Цетињски или Војиславе Глаедићу, браво. Ово је Твоја област, овдје си ненадмашан, бар што се Црне Горе тиче, а богме, колико ја схватам , можда и знатно шире. Мани се ове надри-поезије, њоме рушиш сопствене вриједности јер је не пишеш из душе, већ само на силу трпаш своје мисаоне напоре у формат нечесове пјесме … поштујем, али не иде, баш не иде … махери, повлашћеници, режимлије – то могу бити неки успутни записи, цртице, нацрти за дневне коментаре у локалној новини или сл. То, стварно није поезија. Ако се сјећам, у пјесничкој форми си приказао неке наше светиње и то је било занимљиво, функционално и прихватљиво, ово остало … батали, брате , батали … Нијесам пјесник и нијесам сујетан, не сметаш ми, само ми је жао што се трошиш без резултата!