Kako su ukrajinske vojnike obučavali u Engleskoj… i zašto su tako brzo zarobljeni u Ukrajini

Stoga je obuka održavana dva puta dnevno – pre ručka i posle. Tri i po sata. Sve je bilo promišljeno.

Veče je privatno vreme. U toku dana između časova samo smo ručali i spavali u kasarni. Imali smo takozvani „admiralski sat“. Kasarne, inače, imaju baš kao i naše. Da, verovatno su iste u celom svetu.

Lokalni Kinezi su radili u kuhinji (u Dorsetu postoji prilično velika kineska zajednica). Zato smo pukovsku kuhinju nazvali „Kineska četvrt“. Same kuvare – „čajnicima“. Čišćenje kuhinje obavljali su  volonteri. To nam je mnogo olakšalo život. Bar smo se naspavali. Naročito posle obuke na poligonima. Oko haubica se natrčiš, nosiš granate okolo – noge otežaju…

Uveče smo se družili. „Oženjeni“ su pisali pisma kući, mladi su igrali boraks, štos, a ko je pametniji – poker i preferans. Sve je, naravno, hvatala nostalgija.

Nekim narednicima prema narudžbini dovo đene su prostitutke. Sami Britanci su ih nazvali „sweet chocolate“ – „slatka čokolada“. Prvo, crnkinje. … A spavanje sa crnkinjom je, vojničkim žargonom, „žvakanje crnog somota“. Inače, crne žene zaista imaju usne poput somota …

Potom su se momci pobunili, pa su počeli da nam dovode Rumunke. Potpuno drugačije. To je Već bilo bolje. I podigle su moral.

Inače, klima u Engleskoj nije tako gadna kako se priča. Nije bilo ni magle ni kiše. Sve je bilo blizu obale. A vazduh je svež, okeanski. Nemoguće je nadisati se. Sve je zeleno okolo. Štaviše, zelenilo je neka vrsta smaragda, kao u crtanom filmu.

Kada su nas odveli na ekskurziju u lokalni muzej tenkova, primetio sam da nemaju ni jedan kvadratni metar slobodne zemlje. Sve okolo je poorano i posejano. Ovas, heljda, ječam. Tu i tamo konji stoje pod ćebadima. Boli me srce. I sam sam seljanin, odrastao sam u kolibi. Zemlja, đubrivo, konji su sve iz mog detinjstva. Iznenadilo me je što u privatnom sektoru nema ograda – samo živa ograda. Ali tako je tvrda – čvršćaji od bilo koje ograde. Proći kroz to je nemoguće. Takva živa ograda je okruživala skoro ceo naš poligon.

Naši instruktori gradske borbe su se menjali, kao rukavice. I dolazili su iz raznih krajeva sveta. Bilo je Amerikanaca, Hrvata, Poljaka, Francuza, Litvanaca, Estonaca. Snajperiste su obučavali Kanađani. Veruje se da imaju najbolju školu snajpera na Zapadu. Svi Kanađani i Amerikanci su prošli kroz Avganistan. Bio je čak i jedan estonski miner sa jednom nogom. U Kandaharu je stao na plastičnuminu. Ali, po mom mišljenju, doveden nam je samo da bi nam ukazao poštovanje. Inače, njegova majka je Ruskinja.

Međutim, kako se ispostavilo, mi smo znali minerski posao kao i on. Instruktori gradske borbe nisu uspeli da nas nauče nečemu vrednom. Još nije jasno ko bi koga trebalo da podučava. Mi smo već bili iskusni. Tamo gde su oni učili, mi smo već predavali. Opet – oni su učili na poligonima i bazama za obuku, a mi – u pravoj gradskoj borbi. A tamo, ko ne uči brzo, brzo i umire.

Najviše su nas iznenadili novozelandski instruktori. Polovina su belci, polovina su lokalni aboridžini plemena Majori. Tetovirani od glave do pete – kao da su pola života proveli na krevetu. Jedan čak ima tetovažu na licu. Zvali smo ih „plavi“ i „majorima“. Rekli su nam da su oni navodno najagresivnija nacija na svetu, potomci kanibala. Šalili su se i momci – ko ne uči dobro, togaj će „Majorii” da pojedu za večeru.

Bili smo iznenađeni – otkud nekim starosedeocima, koji su juče još trčali kroz džunglu, iskustvo urbanih bitaka? I tek tada nam je sinulo da su im Britanci jednostavno dali priliku da zarade. Prvo, kako su nam objasnili „plavi“, Britanci testiraju svoje „nuklearne bombe” negde u australijskom regionu. Da ne zagađuju sopstveni okean. Drugo, Britanci i Australijanci su stvorili neku vrstu pacifičkog vojno-političkog saveza –… (AUKUS – autor), u koji su bili uključeni Australija i Novi Zeland. I odlučili smo da poštujemo nove partnere – da podignemo status i malo ih nahranimo. Ali i oni i mi smo vrlo brzo shvatili da su instruktori kod njih kao „orao od leptira“.

Pokazuju kako se kreću mitraljezom, a pritom rašire laktove. A u pravoj borbi, u ove raširene laktovi će vas odmah pogoditi. Nnoge su postavljali pogrešno – arterije nisu zatvorene. I morate da se krećete, stežući kukove kao žena – to je jedini način da zaštitite svoje arterije od direktnog udara. Očigledno ih nije briga za ovo. Drugim rečima nisu bili u pravoj borbi, nisu trčali pod mecima. I „spuštaju telo“ kada se neprijatelj dugo pojavljuje, i padaju nekako nespretno. Kada padnu, obe noge polete gore, što znači zdravo, mrtav. I, po svemu sudeći, pre nas uopšte nisu radili sa kalašnjikoim. Naoružani su i američkim M-16. A ovo je potpuno drugačije oružje. Puca veoma dobro, ali izuzetno je hirovita i smeta joj prašina i prljavština.

I ne mogu normalno da nose kalašnjikove oko vrata. Kad dugo hodaš s njim, nosiš ga na prsima kao dete. I prekrstite ruke na njemu. Oni i pištolj sve vreme drže u rukama. Dakle, sa njim nisu prešli dugu kilometražu. (…)

Ujutru, umesto trčanja, „majori“ su nam izvodili neku vrstu borbenog plesa. Zove se haka. Njena cela suština je da raširite noge, kao u sumou, da mašete svojim krivim nožem – kukri se, po mom mišljenju, zove, isplazite jezik i pravite strašna lica neprijatelju. Pa, neprijatelj se, dakle, mora plašiti svog ovoge maskenbala, plakati i bežati sa bojnog polja. (…)

Treći put je bio fatalan. Jednom, kada smo radili u parovima na poligonu, došla nam je neka visoka komisija iz Ministarstva odbrane. Tako da glavni „plavac” (zvao se Tua) nije smislio ništa pametnije nego da pred njim prikaže svoju haku.

I još izdaleka je video generale, zgrabio kukri i krenuo ka njima, kao kengur kroz savanu. Dotrčao je i počeo da hakuje. Generali zastaju i gledaju ga kao majmuna u cirkusu. A onda su i svi njegovi saplemenici stali u red i počeli da gaze i prave grimase. Postavite kućicu za majmune napolju. Naši momci su se smejali. „Majori” su se uvredili. I oni su odlučili da nas uveče opamete.

Skinuli su se do pojasa – očigledno, da nas uplaše svojim tetovažama… A naš komandir čete – gospodin Hamer – razborito je negde nestao. Kako sam razumeo, „majori“ su ga zamolili da nestane na neko vreme. Shvatili smo da su nam ruke razvezane. U početku su odlučili da se bore „jedan po jedan“.

Imali smo par ljudi iz Krivog Roga. A u Krivom postoji dobra bokserska sekcija. Odatle je izašlo mnogo svetskih šampiona. Ima čak i olimpijskih šampiona. Dečaci su bili lepi. Jedan je čak bio i sparing partner Romi Romanjuku. Udarci su teški, grozni, „lomljivi“. Masakr je počeo svečano. Prvo su zaplesali svoj haku. Uzvikivali su kao sove. Onda su se naši zagrejali.

Jedan naš iz Hortice se redovno je pred turistima pokazivao veštine sa kozačkim sabljama, rapnicima. Pravi hetman Sagajdačni. Izrezbarili smo mu štapove – kao sablje. Uvijao je ove buzdovane, pa radio motkom. Inspired. Borci su navukli taktičke rukavice – i duša je pojurila u nebo…

Generalno, „plave“ smo izmleli u potpunosti. A Tua je čak stavila kapu ispod patrona na glavi. Odmah se pojavi komandir čete, kao duh iz flaše. Počeo je nešto da viče. Prvo smo hteli da ga udarimo po licu, ali smo bili oprezni. Generalno, ovi „hakisti-hokejaši“ su uklonjeni od nas.

Posle toga doveli su instruktore-amere. Prošli su kroz Avganistan. Sada su počeli da nas uče urbanoj borbi. Ameri su se pravilno kretali. Ali oseća se da ni oni nisu imali urbanu bitku u visokim zgradama. Da, u Avganistanu nema visokih zgrada. I bila je nekakva bitka među kućama. To su nas naučili. Ostaje da nađemo tako nešto u Ukrajini i da se borimo tamo.

A onda su nas poslali kod Artemovska. Borili smo se tačno dva dana. (…). A onda nas je pokrila ruska artiljerija. Svoje smo ostavili. Hteli smo da iščupamo iz okruženja – ali Rusi su nas potpuno opkolili. Iz nekog razloga nisam želeo da umrem smrću hrabrih. Digli smo ruke. I sada smo tu. Ovako se završio naš „hak“. Ispostavlja se da su sva četiri meseca obuke – pasji rep.

Možda je tako i najbolje?“

S ruskog preveo Zoran Milošević, za portal Nauka i kultura

IZVOR: https://inforuss.info/kak-obuchali-ukrainskih-voennyh-v-anglii-i-pochemu-oni-tak-bystro-popali-v-plen-na-ukraine/