Како сам 2014. године у роману „Једро наде“ предвидио корону
1 min read
Пише: Никола Маловић
Писац увијек види иза окуке наших дана. Тако су Велики рат већ видјели да долази они који су зналачки укрштали ријечи прије Првог свјетског рата, баш као што су нови велики рат видјели пјесници и писци прије Другог сјетског рата.
Четири пута награђен роман „Једро наде“ (Лагуна, 2014, седам издања, превод на руски и енглески) писао сам шест година, и не знам да ли је одломак који слиједи написан шест, седам или више година од избијања пројекта корона, али сам видио да вирус долази, са све рукавицама и маскама, у што читалац може да се увјери из редова који слиједе.
Пазимо…
„Над чајем од мажуране с кришкама лимуна, пода мноме су, увећавани до препознатљивости и чујности, кроз небеса између облака, никла оба перашка пароха у башти конобе Вериге. Испрва сам тешко разликовао њихов дијалог од туристичког фона и звецкања есцајга, све док нисам скинуо најновију верзију Google аудио-филтера. Потом сам чуо речену двојицу…
– У исто смо вријеме недељом у цркви, па не знам што ти казујеш вјерницима. Талас је, судећи по свему, кренуо. О смртно обољелима, медији јављају да су нам ти ближњи све ближи.
– Јесте, вирус је опак. Которски бискуп наложио је зато свим жупницима да хостије дијелимо као и до сада, али да се вино до даљег не испија из истог калежа. За сада су сви добродошли на мису, али су зато они с рукавицама и маскама на лицу дражи Богу, јер видно воде скрб о осталима.
Pisac je dobar, talentovan, ako smem tako reći. Nadam se da će biti skoro i nešto novo.