Како кучке лају

Пише: Милутин Мићовић

Кад нијесам знао какао да говорим о људским стварима, притијецале су ми у помоћ животиње. Оне су ми нудиле своју јединственост и аутентични начин понашања, у којем сам препознавао и коријен нешто сложенијег људског понашања, који се некад називају – пасјалуци.

Неко би рекао да је понашање животиња просто и незанимљиво. Пас ко пас, неко ће рећи, или, кучка ко кучка. Но ако пас, зависно од ситуације и конкретног мотива лајања, може да лаје на тридесет начина, онда је то деликатна психозоолошка ситуација. Човјек то не примјећује, док га људи нечим не подсјете на псе.

Разликује се лајање керова и кучака без обзира на једну родну основу. Мушки и женски принцип и код псећег рода, допуњава се, рецимо, као епска и лирска пјесма, или као мушко и женско удварање, или, још више,- додварање. Псећи род је првак међу свим животињским врстама, осим људске,- у додварању! Рецимо кад вам се млади кер или кучка, са осмјехом до ушију, смота око ногу, то уради тако вјешто, као да нема ниједне кости у тијелу. Као да је његова лубина напуњена маслиновим уљем.
У основи псећег лавежа је одбрана корита, а тако брани и свог газду који му обилно насипа корито. То је нешто као аксиом, али се на њега ослања много варијанти. Рецимо (кад је ријеч о кучкама), – питање је, да ли је кучка млађа или старија, да ли је љепша или ружнија, да ли је еротски привлачна, или је изгубила ту привлачност, да ли је паметнија или глупља, итд, итд…
Рерцимо кучка која је довољно интелигентна и још има еротску привлачност, она, кад брани свог газду, и још ако то ради у присуству радозналих гледалаца (потенцијалних удварача), не пропушта да то ради с појачаном дозом еротизма, што јој омогућава физичка привлачност, костим по последњој моди, и наравно раскошне гласовне могућности. Тако удешена и наштимована, добија шансу да излаје оданост газди с унутрашњом ватром и надахнућем, да се у том театралном наступу чак допадне и онима, који, не подносе ни њеног газду, ни мотиве њеног лајања.

Њој је важно да је добила велику шансу да раскошно распе своју псећу оданост и поданост незајажљивом газди, шефу псећег порода, знајући, с друге стране, да њена лајавост, елеганција и ефикасност, дјелују узбуђујуће и на оне који би као, жестока опозиција, појели њеног газуду, псећег диктатора. Кучка не би била успјешна кучка, ако стилом и притајеном семантиком свог ефектног изражавања, не би давала неку шансу и онима на које сад лаје, да сами помисле, – ова запаљена кучка, могла би некада и нама овако послужити!
С друге стране кучка (или испребијана биза), која нема љепоте и младости, кад лаје, она прво лаје да излаје свој отров који носи у души, изражавајући том екстремном агресијом мрака и безумља, вјерност газди који је исто тако напуњен мраком, али као цар свог рода, много моћнијим. Више је вјеровати оваквим кучкама, каже ми мој казивач, него оним, чији су мотиви лајања сложенији и софистициранији. Ако ће те тачно да знате шта мисли газда који држи толике кучке и керове на свом државном кориту, савјетујем да ослушнете ове кучке, чији су се мотиви лајања свели на једнозначно излајавање свог мрака и отрова, знајући да исти такав станује у души њеног, катасрофом надахнутог газде.
Неко каже, да би се ми овдје у Црној Гори, због великог мрака који се наталожио у нама, могли исклати као пашчад, у што ја не вјерујем. Ипак смо људи, па и кад смо пси, каже ми мој казивач.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: