Још током 1991-1995. године, Хрватска је део борбене технике набавила у Украјини. Крајем августа 1993. и почетком 1994. године Хрватска, и поред ембарга на испоруке наоружања успева да преко Украјине из различитих бивших средњоазијских совјетских република, набави 40 авиона МиГ-21 произведених између 1972. и 1980. године. Од тог броја 24 авиона су ушла у наоружање РВ Хрватске, док је остатак искоришћен за резервне делове.
Набавка хеликоптера Ми-24 започета је још половином 1993. године у Украјини. Два месеца пре доласка првих авиона МиГ-21, у јуну 1993. године, у Ваздухопловно-техничком заводу – ВТЗ (Зракопловно-технички завод – ЗТЗ) стижу прва два борбена хеликоптера Ми-24Д која добијају евиденционе бројеве Х-301 и Х-302. Коришћени су углавном за преобуку пилота те у тренажне сврхе, док су хеликоптери Ми-24В примарно коришћени у борбеним дејствима.
Хеликоптер Ми-24Д Х-301 у тренутку монтаже на острву Крк, 15. јуна 1993. године. На хеликоптеру се још виде бивше совјетске ознаке. (Књига “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015”)Данко Боројевић, Жељко Убовић, Драги Ивић. Прва два хеликоптера Ми-24Д испоручена су 15. и 16. јуна 1993. године и на аеродрому на острву Крк монтирани су и пребачени у ВТЗ. Први примерци хеликоптера Ми-24В, који су били добро оклопљени и имали велику ватрену моћ, набављени су крајем 1993. године у Украјини, одакле су авионом АН-124 Руслан, тада највећим транспортним авионом на свету, пребачени на аеродроме у Пули, те на острво Крк. Хрватска је купила у Украјини 15 хеликоптера Ми-24. Од тог броја само је десет било у оперативној употреби, а пет хеликоптера су употребљени за резервне делове.
Хеликоптери Ми-24Д понели су ев. бр. Х-301 и Х-302, док су хеликоптери Ми-24В добили бројеве од Х-303 до Х-310. За резервне делове коришћен је један Ми-24Д и четири Ми-24В.
Радови на другом хеликоптеру Ми-24Д на острву Крк, 16. јуна 1993. године. (Књига “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015”)Данко Боројевић, Жељко Убовић, Драги Ивић. Хрвати су за хеликоптере Ми-24 плаћали од 1,5 милиона долара до 2,5 милиона долара по примерку, а цена је зависила од ресурса мотора и верзије. Тако су 16. октобра 1993. године купљена два хеликоптера Ми-24В по цени од 1,5 милона долара, да би 20. децембра исте године за три хеликоптера Ми-24В било издвојено по 2,5 милиона долара. Заједно с још неким деловима за тај транспорт, који се водио под бројем 12, плаћено је тачно 9.683.209 долара. Тај новац је исплаћен у готовини, као и за већину осталог оружја. Тако је сличним путем из Украјине стигао и део система С-300.
У Загребу, на Јаруну, 30. маја 1995. године одржана је војна параде поводом Дана државности Републике Хрватске. Тог дана, Хрватска је приказала већину наоружања с којим је располагала од авиона преко хеликоптера, тенкова до ракета.
Тог дана на Јаруну показана су два возила-тегљачи који су на својим приколицама превозили два лансера са постављеним макетама ракета С-75М Волхов из Стубичке Слатине које су преостале од ЈНА, а које је коментатор назвао ракетама земља-земља “Београђанка”. Међутим, оно што се кретало иза њих шокирало је неупућене.
Сл. 149. “Београђанке” испред “хрватског С-300” током Војне параде 30. маја 1995. године. Књига “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015”)Данко Боројевић, Жељко Убовић, Драги Ивић. Наиме, коментатор је најавио ракетни систем ПВО С-300, али се тај систем “разликовао” од оригинала. Иза “Београђанки” ишао је тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера која су подсећала на контејнере ракета 5В55Р из система С-300.
У суштини то је успешно изведена психолошка игра, у коју су се “упецали” и многи, а пре свега обавештајни стручњаци.
Уствари, МОРХ је са компанијом “Винсли фајненс лимитид” склопио уговор за испоруку система С-300, који је 19. јула 1994. године потписао тадашњи министар одбране Гојко Шушак.
На основу тог уговора, према документима доступним листу “Национал”, Хрватска је наводно купила и наручила ракетни систем С-300. Па је чак и за део ракета 5В55Р за тај систем платила три транспорта који се воде под бројем 22 (осам ракета), бројем 23 (осам ракета) и бројем 24 (осам ракета). Испоручено је наводно шест комплета са по четири ракете и за то је плаћено 11,5 милиона долара.
Тегљач Ман са контејнерима за ракете 5В55Р (Књига “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015”)Данко Боројевић, Жељко Убовић, Драги Ивић
Из Украјине су између 10. августа и 15. септембра 1994. године у Хрватску испоручене 24 “ракете” (контејнери у којима су требале бити смештене ракете, били су празни), агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња.
Хрватски дуг за испоруку наоружања износио је у том тенутку 94 милиона долара. Уместо оригиналног тегљача са краном 22Т6-2Е2 на бази возила Урал-532361-1012 или транспоретера за превоз четири лансирна контејнера 5П32 типа 5Т58-2 на бази тегљача КРАЗ-260, на Јаруну се појавио тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера (лансирне цеви) 5П32.
<
Касније су се појавиле информације, да је тегљач „провозао“ празне контејнере на паради, док су средства за набавку комплетног система нестала.
Дакле Хрватска никада није набавила систем С-300, али је уочи припрема за операцију “Олуја”, приказано средство послужило као психолошка играчка у пропагандне сврхе.
У медијима у Хрватској касније ће се појавити информација: “Дијелови сустава С-300 у Хрватску су стигли између 1994. и 1996. године, добављали су се преко зрачне луке у Пули, а јавности су показани на мимоходу Хрватске војске на Јаруну 1995. године. Уочи ослободилачких акција ‘Бљесак’ и ‘Олуја’, јавно показивање тог сустава одвратило је непријатеља од кориштења борбених зракоплова МиГ-29, што је олакшало ослобађање земље те умањило жртве и разарања”.
Хрватске снаге 1. маја 1995. године започињу операцију Бљесак – напад на српску енклаву Западна Славонија. Операција започиње у 05:30 часова изненадним нападом хрватских снага. Ако је “РС С-300” показан на паради (мимоходу) на Јаруну 30. маја, 28 дана после завршетка “Бљеска” тврдња о одврћању употребе борбених авиона (зракоплова) МиГ-29 нема утемељења у чињеницама, јер нити је СВК имала те авионе, нити је у ВЈ постојао план за помоћ СВК у случају општег напада ХВ на територију РСК.
Касније ће ова информација бити основа за тврдњу појединаца у Србији, који су тражили разлог због чега ВЈ и уопште СРЈ нису помогли СВК и РСК у одбрани. Они су тврдили: “Да авиони РВ и ПВО ВЈ нису дејствовали по снагама ХВ августа 1995. године, јер је ПВО ХВ располагала са ракетним системом С-300, који је ето набављен у Русији, а СРЈ кад јој је требао није то могла”.
Временом је и ова тврдња “експерата” у Србији демантована. Оно што је Хрватска у Украјини скупо платила била су 24 празна контејнера 5П32, агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња.
Цела прича о хрватском С-300 завршава се 2004. године афером. Комплетна прича о С-300 у Хрватској толико је закомпликована, да као истина остаје једино: “Да Хрватска никада није набавила систем С-300”.
