Како је Солжењицин гледао на Украјину и Путина
1 min read
Александар Солжењицин
Писац Александар Солжењицин био је предводник совјетских дисидената. Славу је стекао разоткривањем стаљинистичких масовних репресија, а присталице вође СССР никада му нису опростиле начин на који је уништио углед вође. У чланку „Како уредити Русију“, написаном 1990. године, изнео је, између осталог, ставове о Украјини и Владимиру Путину.
Чланак је написан у изузетном историјском тренутку. До средине 1990. године свима је било јасно да повратка у Брежњевљев СССР више неће бити. Истовремено, нико није могао да замисли шта чека Совјетски Савез у будућности.
Своје мишљење одлучио је да изнесе и Солжењицин, протеран 1974. године из СССР-а због антисовјетске пропаганде. До краја 1980-их, међутим, више није важио за дисидента: поново је примљен у Савез писаца, а државне издавачке куће су поново почеле да објављују његов роман „Архипелаг Гулаг“.
Као прво, Солжењицин је констатовао да се земља нашла у безизлазној ситуацији као последица комунистичке власти, пише Спутњик.
„Седамдесет година смо се ‘вукли’ у заслепљујућој и злоћудној марксистичко-лењинистичкој утопији. Лишили смо се некадашњег изобиља, уништили сељачку класу и села, изгубили сам смисао обрађивања земље, а земљу одвикли да рађа….“, наводи писац у чланку.
За совјетску власт није био спреман да каже ни једну једину лепу реч. Када је реч о судбини самог СССР-а, он је сматрао да нема ни части ни користи у страним освајањима и геополитичком утицају, ако све то иде на штету Руса.
Као позитиван пример наводио је послератни Јапан, који је, одрекавши се политичких подухвата, постала друга највећа економија света после САД.
„Сада морамо одлучно да бирамо: између империје, која пре свега уништава нас саме, и духовног и телесног спасења нашег сопственог народа“, сматрао је писац.
Због тога он није видео никакву трагедију у могућем отцепљењу од Савеза 12 несловенских република Средње Азије, Јужног Кавказа и Балтика. Напротив, сматрао је да је царска Русија за освајање тих територија потрошила ресурсе које би било боље усмерити на побољшање живота сељака.
Украјина и јединствена Русија
Сасвим другачији однос Солжењицин је имао према три словенске републике и Казахстану, где Руси чине већину на северу.
„И сам скоро полу-Украјинац и у раним годинама одрастао сам уз звуке украјинског језика. А у туробној Белорусији провео сам велики део ратних година и у дубини душе заволео њену тешку сиромаштину и њен скромни народ. И према једнима и према другима се не односим као странац“, констатовао је писац.
Према његовим речима, народ се поделио на три гране тек због страшне несреће: монголске инвазије и пољске колонизације. Тврдња да је још од IX века постојао посебан украјински народ с посебним неруским језиком је измишљотина новијих времена, навео је он.
„Народ Кијевске Русије створио је Московску државу. У Литванији и Пољској, Белоруси и ‘Мали Руси’ (Украјинци), сматрали су себе Русима и борили се против полонизације и покатоличења. Повратак тих земаља у Русију тада су сви доживљавали као ‘поновно уједињење’“, написао је Солжењицин у том чланку.
Писац објашњава и природу неразумевања између три некада јединствена народа. Руси, Украјинци и Белоруси су заједно жртве комунизма и бесмислено је да кривицу за то пребацују једни на друге. Глад у руском Поволожју 20-тих година није се ни по чему разликовала од глади у Украјини 30-тих, а граница између страна није била по етничким линијама.
Међутим, највише га је нервирала идеја украјинске дијаспоре на Западу.
Како је појаснио писац, још 1848. године, у Галицији се, на подстицај Аустрије, појавио искривљени ненародни украјински језик, препун немачких и пољских речи и искушење украјинског сепаратизма.
Покушај да се поделе словенске републике, писао је он, довешће до многих личних и породичних трагедија, због којих ће људи бити приморани да бирају на чијој су страни. Међутим, према мишљењу писца, таква потреба за избором уопште не постоји, јер на свакодневном нивоу између Украјинаца, Руса и Белоруса никада није било озбиљне мржње.
Истовремено, Солжењицин не пориче постојање Украјинаца као етноса са својим језиком и културом.
Није имао примедбе ни на одвајање Украјинаца, ако постоји снажна жеља за тим, али само на основу резултата гласања, које би се спровело у свакој појединачној области.
„Prvi korak prostog, hrabrog čovjeka jeste – ne pristajati na laž – ne potpomagati akcije koje se oslanjaju na laž! Neka je neka prodire u svijet, neka čak u njemu vlada – ali bez mene!“
(A. Solženjicin, govor povodom dobijanja Nobelove nagrade)