Како је паганска Литванија постала моћна западноруска држава

Данас је Литванија мала земља на североисточној периферији Европске Уније, али пре 600 година је то била једна од највећих и најмоћнијих европских држава.

После монголске најезде опустошена Русија је била погодно тло за литванску експанзију. Литванија је путем династичких бракова и војних похода, а најчешће добровољним присаједињењем успоставила власт на огромним територијама руских кнежевина и била је у прилици да одузме Москви статус центра око кога су се уједињавале све руске земље.

Несаломиви Литванци

Почетком 13. вијека паганска племена источног Балтика су осјетила на својој кожи сав ужас крсташких похода. Тада се чинило да ће и Литванци проћи лоше као и друга балтичка племена која су била сломљена под чизмом западноевропских витезова.

За дивно чудо, литванска племена су успјела да се консолидују и зауставе њемачко надирање, па чак и да изврше неколико контраофанзива. Литванци су у бици код Сауле 1236. године практично уништили Ливонско братство мача које је дејствовало на територији савремене Летоније и Естоније. Занимљиво је да је заједно са припадницима братства погинуло двјеста ратника из Пскова, који је тада био савезник овог витешког реда.

Са запада (данас Калињинградска област) су се литванским земљама приближавали витезови Тевтонског реда, подчинивши претходно пруска племена. Тевтонцима су се придружили остаци Ливонског братства мача и тако је настао ред Ливонских витезова. Они су почели да стежу Литванце у обруч са двеју страна.

У тим околностима литвански поглавари су схватили да самостално не могу дуго пружати отпор. Срећом по њих (али несрећом по Русе), у руске кнежевине су 1237. године упали Монголи, чиме су у великој мјери ријешени литвански проблеми.

Од мале државе до Велике кнежевине

Монголска најезда је опустошила кнежевине сјевероисточне Русије и ослабила западне руске кнежевине. Литванија није пропустила ту шансу.

Литванци се нису ширили у руске земље искључиво огњем и мачем. Већином је присаједињавање протицало мирним путем. Руски владари су у снажној Литванији видјели заштиту од Монгола, а Литванци су добијали толико потребну подршку у борби против витешких редова, а и Монголи су такође за њих представљали опасност.

Литвански кнезови нису угрожавали права локалне властеле, а руске владаре су третирали као вазале. У случају војне потребе могли су рачунати и на руске војне контингенте.

Средином 13. вијека Литванија је присајединила такозвану „Црну Русију“, тј. територије савремене Западне Бјелорусије, и од тада је носила назив Велика кнежевина Литванија.

Експанзија Велике кнежевине достигла је врхунац у 14. вијеку за време кнезова Гедимина и Олгерда. Тада су литванској држави припадале огромне територије данашње Бјелорусије, већи дио Украјине и дјелови југозападне Русије.

Нову Велику кнежевину Литванију нису могли да игноришу чак ни Тевтонци, њени стари непријатељи, а поред њих и Монголи, Пољаци, Мађари и Московљани. Од Москве до литванске територије било је мање од двјеста километара.

Центар уједињења руских земаља

Велика кнежевина Литванија је била литванска само по називу. Девет десетина њеног становништва чинили су преци данашњих Руса, Белоруса и Украјинаца. Није било лако очувати цјеловитост тако разнородне државе, те су владари морали балансирати између различитих група својих поданика.

Једна од главних црта ове државе била је вјерска толеранција. Држава је званично била паганска, али није кршила права православног становништва. Напротив, на све начине их је подржавала. Литванци су 1316. године чак основали митрополију у Новогротку (данашњи Новогрудок у Бјелорусији) и успоставили непосредне контакте са константинопољским патријархом.

Чак и далеко касније, у 16. вијеку, посланик германског императора Сигизмунд фон Херберштејн написао је за литванску престоницу Вилњус: „Тамо има далеко више руских цркава него храмова римске вјероисповести“.

Литвански кнезови су најприје успоставили протекторат над Кијевом, а током шездесетих година 14. вијека су коначно присајединили овај град, задржавајући његов статус „мајке градова руских“. Западноруски језик потискује литвански и користи се као званични језик све до краја 17. вијека.

Литванија на све начине наглашава и демонстрира руским кнежевинама и Великој кнежевини Московској као своме главном ривалу на истоку да је управо она центар окупљања и уједињавања руских земаља.

Цивилизацијски избор

Литвански кнезови су стално балансирали између католичког и православног живља, не подржавајући трајно ниједну страну.

Тако је велики кнез Миндовг крштен у католицизму, а за „краља Литваније“ га је крунисао римски папа Инокентије IV. Међутим, после његове погибије 1263. године Литванија се поново вратила паганизму, што није сметало Миндовговом сину Војшелку, који је наследио власт од оца, да буде ревностан православац.

Па ипак, такво стање није могло трајати вјечно. Велика кнежевина Литванија је била последња паганска држава у Европи и хришћанске државе Европе је нису могле третирати као себи равну, а витезовима Тевтонског реда је литвански паганизам ишао у прилог, јер су сасвим легално могли водити против њега свети рат.

Проблем је ријешен политичким и културним зближавањем Литваније са Пољацима, са којима су Литванци заједно ратовали против Тевтонаца. Велики кнез литвански Јагајло (Владислав II Јагелон), који је уједно био и краљ Пољске, покрстио је Литванију по католичком обреду.

Од тога доба је у Великој кнежевини Литванији било забрањено ширење православља као и пружање подршке православним вјерницима. Самим тим Литванија више није могла претендовати на статус ујединитеља руских земаља.

После уједињења Литваније и Пољске у једну државу у 16. вијеку извршен је изузетно снажан политички, културни и вјерски притисак на православно становништво Велике кнежевине. Током наредних вјекова, све до наших дана, то ће бити јабука цивилизацијског раздора између Пољске и Русије.

Извор: https://rs.rbth.com/istorija-rusije/86830-kako-je-litvanija-vladala-polovinom-ruskih-zemalja