Kako je Milovan Đilas tražio lokaciju za filmski grad

Bogdan Tirnanić je pisao da u Beogradu postoje razna sveta mesta, ali izuzimajući crkve, hramove, spomenike, jedan je bioskop, kaže, već decenijama profano svetilište broj jedan u koje će vam se zakleti svaki iskreni vernik kinematografske religije. Reč je o „20. oktobru” u Balkanskoj ulici. To je, smatra Tirke, poslednji beogradski bastion narodne umetnosti, i kada neko hoće da sredi ovaj narod on, kako dodaje, bombu pod mišku pa u bioskop „20. oktobar”! Bombu u ovaj bioskop podmetnuo je 1968. Miljenko Hrkač, član militantne organizacije Hrvatsko revolucionarno bratstvo. Tada je poginuo Savo Čučurević, oko 80 ljudi je povređeno, a studentkinja Magdalena Novaković ostala je bez obe noge.

Brojna svedočenja o filmu, od samih početaka, preko avangarde do današnjih dana, reditelj Slobodan Šijan uvrstio je u knjigu „Pisci u bioskopu”, koju su upravo objavili Filmski centar Srbije i „Službeni glasnik”.

– Želeo sam da pokažem bogatstvo naše književnosti o filmu, tom fenomenu koji je svojom pojavom izmenio svet, ali je manje poznato u kojoj je meri njegovo prisustvo ostavilo traga u našoj literaturi. Ovo je izbor proze, odlomaka iz romana, memoarskih zapisa pisaca i filmskih stvaralaca – naveo je Slobodan Šijan.

U knjigu je ušao satiričan prikaz filma „za odrasle” iz pera Branislava Nušića, priča Čiča Ilije Stanojevića „Kinematograf”, tekst „Bioskopi pod austrougarskom okupacijom” Bose Slijepčević, zapis Rastka Petrovića o Čarliju Čaplinu, odlomak iz „Senki na zidu” Radoslava Petkovića o kinematografskom iskustvu jedne epohe.

Tekst Ive Andrića dočarao nam je doživljaj panorame, putujuće atrakcije s kružno raspoređenim slikama koje je jedna mašina pomerala ukrug.

– I ja sam gutao očima predele i gradove sveta i njihove ljude, građevine i životinje, sve u boji, ne pomišljajući nijednog trenutka da bi moglo i ne biti tako, da su to mrtve slike, da je cela panorama špekulantsko preduzeće, stvoreno da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih gledalaca koji se dosađuju po palankama – napisao je nobelovac.

Tu su i sećanja Stanislava Krakova, Živojina Pavlovića, Aleksandra Vuča, Bore Ćosića, Gorana Petrovića, Miljenka Jergovića, i Saše Petrovića o bioskopu „Slavija”.

– Generacija crnog talasa, rođena u osvit Drugog svetskog rata, transponovala je žestoka sećanja na tragične prizore detinjstva okruženog smrću u svoje filmove. Petrović u svom mračnom spisu opsesivno nabraja svaku bombu koja mu je pogodila komšiluk razarajući svet njegovog detinjstva, uključujući i bioskop kao metaforu naše potrebe za srećom koju stvarnost uvek iznova ništi – piše u knjizi Šijan.

Nailazimo i na belešku Vladimira Dedijera, dopisnika „Politike” iz SAD, o susretu s američkim glumcem Džonom Garfildom. Kada je bio u američkoj poseti vojsci na italijanskom frontu u Bariju 1944, Garfild je želeo da obiđe i Titove partizane. Rekao je da mu tako snažan utisak nije ostavila nijedna jedinica. Poklonili su mu revolver koji je držao u svojoj sobi za rad.

Posle godinu dana Dedijer ga je posetio u Holivudu, „a sutradan je Garfild zajedno pred 700 najuglednijih ličnost Holivuda govorio o našem narodu, o poseti partizanskoj jedinici u Italiji, o snazi i svežini koja je dolazila od tih naših momaka”.

U knjizi je zapis pisca Mihajla Pantića, koji je gledajući film „Divlja horda” naučio da je, u ovom našem dobu, pravo na „veliku priču” od književnosti preuzeo film.

– Kao što je nekada roman smenio ep, tako je danas film smenio (epski, hronikalni) roman. Film je brži, zgusnutiji, ekonomičniji, a to prija našoj svesti, obvikloj na apsorbovanje brzih, preciznih slika. Čovek današnjice je mnogo više gledalac nego čitalac (svi pišu, malo ko čita) ili slušalac (svi govore, niko ne sluša). Ono što Kurosava kaže za tri sata, to Borislav Pekić piše na 3.500 stranica. Film menja milenijumsko ustrojstvo umetnosti, on čini postojanim sumnju u velike, spore, epske forme: ma koliko „žive” i plastične reči nikada ne mogu biti slike – dubina reči nikada ne može dosegnuti punoću vizuelnog utiska – smatra Pantić.

O izgradnji Filmskog grada prisetio se reditelj Rajko Grlić. Naime, 1945. Dejana Obradovića, partizanskog oficira za vezu (kasnije će biti direktor „Jugoslavija filma”), pozvala je ministarka prosvete Mitra Đilas i rekla: – Ti ćeš mi, Obradoviću, organizovati kinematografiju! On je odgovorio da ne zna ništa o toj oblasti. – E, pa baš zato! – rekla je i krenula da nabraja šta sve može da se učini. Prvi zadatak bio je da u roku od sedam dana u Beogradu nađe lokaciju na kojoj će se graditi filmski grad.

– Nije se usudio da pita šta je to: mesto na kojem stanuju oni koji rade filmove ili je to ime za mesto gde se snimaju filmovi. I što je najgore, u Beogradu nije imao nikoga koga bi to mogao da pita – piše Grlić. Sedam dana kasnije zvao ga je Milovan Đilas i rekao da ima sednicu CK na kojoj mora da saopšti predlog o kinematografiji. Ušao je s Obradovićem u džip i krenuli su da obilaze Beograd.

Grlić piše: – Zaustavljali su se na raznim mestima. Đilas je bio sve nervozniji. Na kraju je stao u Košutnjaku, uz šumu koja se prostirala uz put i rekao: „Nemam više vremena. Moram ići. A ti možeš, evo ovde, graditi taj filmski grad.” I tako je nastao Košutnjak, tj. „Avala film”, prvi pravi filmski studio nove Jugoslavije.

Politika