Како је гебелсовска пропаганда у Хрватској постала свакодневна појава

Пише: Бранко Мијић

То што су гледаоци прогутали филм као истину и повјеровали како су у ствари у НДХ Срби проводили геноцид над Хрватима, није ништа чудно, јер они су управо то хтјели и чути те зато долазе гледати такве филмове и читати књиге, попут „Мита о Јасеновцу“ Романа Лељака или пак „Радног логора Јасеновац“ Игора Вукића.

То што те Јаков Седлар спомиње у још једном свом филмском и повијесном фалсификату, у угледном друштву »непријатеља« за којима расписује потјернице, Анте Томића, Јурице Павичића, Томислава Клаушког, Инослава Бешкера, Миљенка Јерговића, Иве Голдстеина, Хрвоја Класића, Твртка Јаковине, Весне Тершелич, Ладе Томичића, Бориса Павелића… не би било вриједно спомена већ, с једне стране гађења, а с друге поноса.

То што је филм „Сто година србијанског терора у Хрватској – од Карађорђевића и Прибичевића до Вучића и Пуповца“ премијерно приказан у Хрватској док је цијели свијет обиљежавао 80. годишњицу тзв. Кристалне ноћи када су нацисти започели погром Јевреја, није ништа нова што би нас могло зачудити, јер гебелсовска пропаганда овдје је свакодневна појава. То што државни врх и „институције система“ нису ни прстом мрднули, а камо ли се огласили на вапај Огњена Крауса „Поштовани министри полиције и правосуђа, државни одвјетниче, предсједници Владе и Сабора, поштована предсједнице РХ, до када ћете продавати част ове земље, која је антифашистичким покретом опрала свој образ“, нисмо ни очекивали знајући да су задубљени у двоструке конотације поздрава „За дом спремни« и заљубљени у причу о његовом „старохрватском поријеклу“.

То што су гледаоци прогутали филм као истину и повјеровали како су у ствари у НДХ Срби проводили геноцид над Хрватима, није ништа чудно, јер они су управо то хтјели и чути те зато долазе гледати такве филмове и читати књиге, попут „Мита о Јасеновцу“ Романа Лељака или пак „Радног логора Јасеновац“ Игора Вукића. То што такве уратке навелико пропагира и на велика звона најављује Хрватска радио-телевизија, чак и у забавним емисијама попут оне бенигног имена „Добро јутро, Хрватска“, није никакво изненађење када знамо ко их уређује и води.

То што на Присављу у „prime time“ у наставцима емитирају памфлете из пропагандне машинерије Миљенка Мањкаса и његових истраживача „Рат прије рата“, који нам „откривају“, а ничим не аргументирају како „400 хрватских новинара ради за КОС“, а не желе приказати договорен, одобрени и плаћени документарни серијал „Независна Држава Хрватска“ за који је интервјуирано низ стручњака и тридесетак доктора наука, те прикупљена богата грађа, напросто се зове уређивачка политика ХТВ-а. То што конзументи којима се сликописне потјернице сервирају како би с ријечи прешли на дјела, не лове деклариране КОС-овце попут Романа Лељака, вјерујући осуђеном криминалцу и преваранту, већ новинаре, указује на стање ума. То што у име бранитељских удруга признања уручују Јакову Седлару, који демонизира оне који су им били браћа по оружју, умјесто да га упитају гдје је он то био 1991. – 1995., говори само о нечијем (не)поштењу.

То што их у свему томе свесрдно подржава Црква, сасвим је логично јер и она уљепшавањем истине о НДХ пере своју нечисту савјест. Како год, све то бисмо им и могли опростити. Оно што се не да опростити злоупотреба је мјеста гдје би се гријеси требали исповиједати и на којем нико не би смио хушкати на нове гријехе према ближњем, Ауле Ивана Павла II. у Трсатском светишту, коју је, провиђењем вођен, осмислио и изградио, добри дух Трсата, човјек који је волио а не мрзио, повезивао а не дијелио људе, фра Серафин Сабол.

Такву им саблазан, брате, не можемо опростити, кад се већ не боје бијеса с Небеса и Божје воље.

Извор: novilist.hr

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: