Како је Денвер изневерио Јокића

Пише: Марко Танасковић

Још једна узбудљива регуларна сезона у НБА завршена је прошле недеље, плеј-оф ће почети овог викенда, а током овог међупериода ишчекивања и анализирања онога што је одиграно до сада уобичајено је изношење прогноза у погледу преосталих тимова и њихових шанси да оду до краја и освоје титулу.

Иако су пре само две године покорили НБА и у свом саставу и даље имају најбољег кошаркаша на свету, нашег Николу Јокића, Денвер Нагетси се не котирају нарочито високо међу потенцијалним претендентима на престо. Далеко већи изгледи дају се тимовима попут актуелног шампиона Бостона, Оклахоме, Кливленда и Лос Анђелес Лејкерса.

Што се тиче мишљења коментатора и аналитичара са највећих америчких спортских мрежа, Денвер Нагетси тешко да могу да очекују да прођу и прву рунду плеј-офа у којој се састају са захукталим Лос Анђелес Клиперсима у којима бриљирају бивши МВП играчи Кавај Ленард и Џејмс Харден, а са клупе важан шутерски допринос даје и наш Богдан Богдановић.

Разлоге за потцењивање Денвера треба потражити у чињеници да је игра тима током читаве сезоне била у стилу „топло-хладно“ и да је због тога само неколико утакмица пре краја регуларне сезоне власник Џош Кронки отпустио свог досадашњег тренера Мајка Мелоуна и на његово место поставио почетника Дејвида Аделмана, што је потез без преседана који је шокирао све познаваоце и љубитеље кошарке.

Мелоун је искусан и цењен, шампионски тренер који је на клупи Денвера имао деценијски стаж и један је од најзаслужнијих што је клуб на време препознао потенцијал Јокића, који је био скрајнут као пик из друге рунде драфта, те је почео да гради игру читавог тима око њега. Мелоун је Јокићу био очинска фигура и једини тренер са којим је сарађивао откако је пре десет година из своје матичне Меге кренуо на пут преко баре.

У пакету са Мелоуном отпуштен је и генерални менаџер тима Калвин Бут који је такође имао одређене заслуге у склапању шампионског ростера који је пре две године донео Денверу прву титулу у историји. Буту се замерало то што је током две године од титуле пустио да оде неколико кључних играча шампионског тима (Брус Браун, Кентевијус Колдвел Поуп и Џеф Грин), а да им није пронашао адекватне замене. Због тога су Нагетси ове сезоне имали најгору клупу у лиги, а игра тима би, по правилу, кренула да се распада чим би Јокић изашао са паркета на заслужени одмор.

Након отпуштања водећег руководилачког двојца, испливале су из свлачионице Денвера бројне непријатне информације и ружне гласине о перманентном сукобу између Мелоуна и Бута који је створио токсичну атмосферу око читаве екипе. Наводно је Бут покушавао да натера Мелоуна да више прилике даје младим играчима који је Бут драфтовао, док је Мелоун инсистирао на томе да игру тима заснива на прекаљеним ветеранима и провереним играчима.

Главна тачка раздора био је Расел Вестбрук, бивши МВП лиге и плејмејкер ветеран, који је потписан на инсистирање Николе Јокића, а који је, захваљујући Мелоуну, имао превише минута и слободе у игри. Неколико везаних пораза и лоших издања Вестбрука били су изгледа довољни да запечате Мелоунову судбину.

Ипак, чини се да је главни проблем франшизе био и остао Џамал Мареј. Као играч који је пројектован да буде Робин у односу на Јокићевог Бетмена, Мареј је требало да буде она поуздана друга нападачка опција и лидер који треба да олакша притисак на Јокића. Пикенрол игра Јокића и Мареја сматра се једном од најтеже брањивих комбинација у лиги, а ова два играча имају међусобну фамилијарност и уиграност које су последица заједничког стасавања и сазревања под Мелоуновом тренерском палицом.

Прошлог лета Денвер је Мареју, упркос бројним упозоравајућим знацима који су сугерисали деградацију његовог тела и атлетских способности, дао максималан продужетак уговора којим је постао један од најплаћенијих играча читаве лиге, иако никада у каријери није био Ол стар играч нити члан једне од прве три петорке лиге. Због тог огромног уговора Мареја је практично немогуће трејдовати, што драстично сужава маневарски простор за побољшање ростера. Болећивост према Мареју и прецењивање његовог учинка једна је од главних бољки и заблуда челних људи Нагетса, јер је овај канадско-либански плејмејкер често повређен и недоступан, а када игра пружа партије које иду од сјаја до очаја.

Нарочито је болно гледати Мареја како бесомучно дрибла, испуцава се и немоћно делује на паркету када се присетимо да је Денвер 2017-те драфтовао Донована Мичела, експлозивног бека који сада хара у Кливленду, али га је одмах трејдовао у Јуту за осредњег крилног центра Треја Лајлса како не би сметао и правио конкуренцију Мареју. Да је клуб тада задржао Мичела а трејдовао Мареја за једног или више квалитетних играча ротације, врло је вероватно да би Јокић и Нагетси сада имали барем још једну титулу више.

Ако томе придодамо пословично лошу тимску одбрану и неконстантну форму Мајкла Портера Џуниора, који је такође великодушно преплаћен као трећа офанзивна опција, онда је јасно зашто Нагетси без Јокића, а често и са њим, делују као тек случајно окупљена „група грађана“ и екипа са дна табеле.

У суштини, помало нестварно делује чињеница да је Јокић успео да и овакву лимитирану и испошћену екипу довуче до педесет победа и четвртог места на табели Запада, где је конкуренција далеко јача него у источној конференцији.

Са њим у петорци Денвер има најбољи офанзивни рејтинг у историји НБА а без њега најгори икада забележен. То је много бољи аргумент за његову четврту МВП титулу од тога што је остварио трип-дабл у просеку за читаву сезону, као тек трећи играч коме је то пошло за руком у историји и први центар икада.

Он је први играч у историји лиге који је успео да истовремено буде у прва три лидера лиге у три најважније статистичке категорије (поени, скокови, асистенције). Остаће упамћене његове утакмице са монструозним бројкама у којима је постизао рекордне трипл-даблове са 61 поеном и партије са 30 плус поена и по 20 скокова и асистенција, али у којима је Денвер пречесто, упркос феноменалном Јокићу, необјашњиво губио.

Нажалост, чини се да ће му МВП трофеј поново бити украден, као што је био случај 2023, јер су гласачи уморни од гласања за њега, а постоји и жеља да се медијски промовишу нове звезде попут Шеја Гилџеса Александра који је ове сезоне био сјајан са Оклахомом.

У овој фази његове каријере, Јокићев циљ и нису више МВП награде и индивидуална признања, већ искључиво шампионски прстени, јер је он већ сада у озбиљној конкуренцији за топ 10 играча свих времена, а за то ексклузивно друштво легенди једна освојена титула ипак није довољна.

Како у данашњој НБА лиги освајање титуле далеко више зависи од вештине менаџмента екипе и спремности власника да одреше кесу, него од играчких квалитета главне звезде тима, Јокићу би било далеко паметније да, попут Дончића, оде у неки амбициознији тим из такозваног великог тржишта него да чека да се газде Денвера опамете и коначно му обезбеде саиграче достојне његовог талента.

Ако се то не деси, остаје нам само да навијамо да јалови Нагетси што раније испадну, како би Никола имао више времена да се одмори за репрезентацију и септембарски поход на европско злато које толико дуго чекамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: