Како је Богојевић промовисао језички апартхејд

Носилац листе СДП-Позитивна Црна Гора на изборима у Подгорици Драган Богојевић грубо је 2004. године, као директор Завода за школство, обмануо јавност тврдећи да тадашње преименовање српског језика у матерњи не значи увођење новог језика у наставу – црногорског, нити да ће српски језик бити угрожен, чиме је показао да му се не може вјеровати на ријеч.

Иако је у тадашњем Уставу Црне Горе било прописано да је службени језик српски, а на попису становништва 2003. године 63,5 одсто грађана се изјаснило да говори српским језиком, то није поколебало министра провјете и науке Слободана Бацковића да 2004. године предложи да се наставни предмет српски језик и књижевност преименује у матерњи, за шта је Богојевић тада згушно агитовао и подржао ту акцију иако је у питању био незаконит и нелегалан чин.

Иако је значајан дио јавности указивао да је преименовање српског у матерњи само пречица ка успостављању искључиво црногорској језика као наставног предмета и потирању српског језика из школства у Црној Гори, Богојевић је тада био активни учесник камуфлираног подухвата чији је циљ био дискриминација српског језика.

„Одлука о преименовању наставног програма не подразумијева промјену службеног језика, нити укида српски језик, нити уводи нови језик у наставу, а нити укида право на назив ,српски језик‘ свима који га тако зову да га тако и даље наставе да зову“, казао је Богојевић 2004. године Радију Слободна Европа.

Тиме је, што је показало будуће вријеме, са значајне функције директора Завода за школство свјесно или несвјесно вишеструко обмануо јавност.

Прво, нетачна је била његова теза да одлука о преименовању наставног програма не подразумијева промјену службеног језика, јер је 2007. године усвојен нови Устав Црне Горе у коме је управо промијењен службени језик, односно прописано да је то црногорски, умјесто српског.

Друго, не одговара истини Богојевићева теза да се не уводи нови језик у наставни предмет, јер смо сви свједоци да је само пар година касније црногорски језик, којим говорим мањина у Црној Гори, наметнут ђацима.

Треће, нетачна је Богојевићеве теза да се не укида право на српски језик у настави, јер је намјера власти била да се наставни предмет искључиво назива црногорски језик, али их је у том науму спријечила воља грађана Црне Горе који су се на попису 2011. године поново већински изјаснили да говоре српским језиком, као и притисак опозиције који је резултирао политичким договором са тадашњим премијером Игором Лукшићем.

Богојевић није много марио ни до струке, па је тако занемарио чињеницу да је за успостављење било ког језика, у овом случају црногорског, потребно испунити одређене лингвистичке и социолингвистичке услове, већ оправдање налази у политичким разлозима.

„То је пар екселанс политичко питање. Не улазим уопште у лингвистички аспект тог питања. Лингвисти нијесу одлучивали ни 1992. године када је у Хрватској језик називан хрватским, када је у Босни назван босанским, у Србији српским или Црној Гори српским ијекавског изговора. Тако да у том смислу не видим ишта спорно да се тај језик назове црногорски. А могућност да се неки језик назове овако или онако просто припада одређеном политичком и социјалном тренутку неког друштва“, научно је објаснио Богојевић.

Тиме је човјек, који се представља као европско лице, промовисао језички апартхејд, јер је преименовање језика у наставним програмима довело до тога да мањина која се изјашњава да говори црногорски језик доминира свим који користе друге језике.

На његову душу, свакако, иду и 27 никшићких професора који су остали без посла, јер су бранили тадашњи Устав и равноправност српског језика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: