Како да у Тебе не верујем, Господе?
Милан Ружић
Поема „Како да у Тебе не верујем, Господе“ дјело је књижевника Милана Ружића.
Ову поему су похвалили еминентни уметници попут Матије Бећковића, Петра Божовића и Желидрага Никчевића, а одређени број српских глумаца већ се интересује за постављање овог дјела као монодраме.
Милан Ружић рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је двије књиге кратке прозе – „Некад, неко, негде“ (Штампар Макарије 2014) и „Наше су само речи“ (Службени гласник 2017) јавно хваљене од стране Матије Бећковића, Владимира Кецмановића и Рајка Петровог Нога.
Запослен је у Андрићевом институту у Андрићграду у оквиру Одјељења за српски језик и стални је сарадник Искре (Електронских новина Андрићграда) гдје пише колумне, а објављује и у другим електронским и штампаним медијима у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Америци, Русији, Канади и многим другим. Редовно пише и за ИН4С.
Матија Бећковић једном приликом је за Ружића рекао: „У вријеме кад се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека, о крају поезије, и са свих екрана се тврди да је вријеме поезије и пјесника прошло, онда сам мислио да више таквога међу младим људима нећу ни срести. Али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од педесет година.“
Како да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе?
Живот си ми удахнуо и дахом ме угрејао,
а моје ближње обрадовао пославши им мене,
а и њих пре мене мени још нерођеном и непознатом
док си унапред имао измаштаног и оног којим ћеш мене благословити.
Како да у Тебе и одлуке Твоје не верујем, Господе?
Кад год си ме водио, здрављем си ме,
срећом и славом овенчао, а чим је нешто,
па нек’ је и најмање и највеће, мени додељено да одлучим,
ја сам грешио, па сам Теби хитао да ми прашташ
и Ти си то чинио мени, чини ми се, чешће него другима,
а имао си шта и опростити!
И кад је киша почињала, и олуја,
и снег, Господе, а ја био сув, незаштићен и угрејан,
слао си их на мене, не из обести или нечега што је грешио неко други,
него због мојих грешака и скретања са пута,
да би ме на исти вратио!
Како који ред одмиче, Господе,
све сам свеснији колико си се око мене нарадио и за мене заузео,
а ја Ти враћао ситнину и дубину плићаком начинио
бацајући камење све мислећи да нисам грешио.
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад си онолике храмове са небеса спустио
и дао нама на земљи да у небеске творевине ступамо?
Све што си сачинио, утројио си,
а ми уместо да ти узвратимо, ми смо се подвојили,
а данас, ево, и потројили!
Кад год си замаха себи дао,
никад ти цео Твој народ није поверовао,
а Ти ниси хтео у тами да их оставиш,
већ си свакога од њих стизао и светло му показивао,
а они полако постајали верујући не штедећи сузе пред Тобом
и чудима Твојим којима си им веру враћао!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад ти верујеш у мене и у све нас који смо пред Тобом
таман толики колики је и мрав према васколиком универзуму?
А величина универзума је величина Твоје душе бесконачне,
док је величина мрава много за душу појединих људи
и тим си контрастом између величина руковођен био кад си овај свет творио,
а откако си га створио, једино је човек против света проговорио
и једино су људи светом овим незадовољни,
па си се и за то постарао дајући им два света – земаљски и небески!
На све си мислио још док нико није ни помишљао да Ти постојиш
и да се кријеш иза свега извезеног,
сазданог и замишљеног што ће било које око,
ма коме и ма којој врсти припадало, видети,
а једино је Твоје око свевидеће Светворче!
У нас си, као највећу божанску ствар, засадио душу
како бисмо и ми били свевидећи осећајући оно што око видети,
а разум појмити не може!
Код неких Твој усев није успео,
па су обездушени дали себи одушка чинећи разна злодела,
некад и у Твоје име, напаћени Оче!
Једини си Отац којег су деца вазда издавала,
продавала, одрицала га се, пљувала,
унижавала и кажњавала својом невером или мржњом,
а Ти си им остајао Отац, волећи их и праштајући толико
да Те сва наша љубав, љубав деце која Те воле и славе,
не може довољно напојити колико су Те они истрошили!
Али Ти не би био Ти када и за то не би имао решење
и међу људе донео помирење једних са другима
или оних неверних са њиховом душом
заметнувши је у њима по други или трећи пут!
Како да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад ме Твоје око и део душе Твоје гледају из ока кукавице,
из ока цврчка гласноговорника,
из ока мачке у мраку када ништа осим тог и Твог ока не сија,
из ока рибе што негде под нама плива,
из ока тигра преко пола света,
из ока другог човека, крвника или сапатника,
добронамерника или сапутника, брата или душманина?
Увек сам размишљао чега ли се све месец нагледао
ноћу кад нико осим њега не види,
док се Тебе нисам сетио и тога да ти видиш и када је мрачно и облачно,
ведро и сунчано, видљиво и невидљиво!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад је Бог једина реч у коју стаје читав свет?
Од слова Ти творим речи, а од речи песму, причу и молитву,
док Ти твориш све ни из чега,
па једино код Тебе ништа постаје све.
Кад сам мислио да сам грешник, као што јесам,
није ми се имало шта опростити,
а када сам умишљао да сам безгрешан, као што нисам,
имао си се наопраштати.
Своје сам мисли вазда словом ословљавао,
а можда сам некад Твоје пресловљавао,
али си ми и то праштао, можда зато што сам Твоје свеце и Тебе прослављао.
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када у Тебе нису веровали они који су без вере у себе,
са сумњом у души, са злом у срцу и са скраћеном памети?
Кад они нису веровали, ја сам морао,
али није што сам морао,
него што сам хтео и до дана данашњег то нисам променио,
а даћеш Ти, нећу ни убудуће.
Толика је Твоја доброта да се у њу морало сумњати!
Жао ми је само што је то чинила, више од осталих и моја,
тачније Твоја земља.
Заведен је био српски народ, Господе,
заведен и преведен у оно што никада није хтео, нити смео бити,
а то је постао преко ноћи и у то је био сигурнији него у Тебе
иако је то спознао јуче, а тебе пре толиких векова
којима си нас задужио и удостојио претрајавања!
Онолико љубави колико су лажови и убице од српског народа примили,
није заслужио нико ко нема ореол,
а онолико зла колико су нам они нанели
није успео нико ни са репом.
Шта да Ти ја причам, Господе,
кад ти све знаш о томе и о свему другом и без било кога од нас.
Ломим преко колена шта да Ти кажем и све звучи као оправдање,
а већ видим да ћеш и та оправдања праштати,
јер долазе од једног грешника, а чим је грешник, оправдања нема!
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад, док ове редове у славу Твоју пишем,
Ти славу већ доносиш свету, јер напољу свиће?
Мисли човек како никад из ноћи изаћи неће,
али кад се магла стисне, зора благо помодри,
свет се утиша пре велике галаме, кукавица на грани заспи,
тад се све опет рађа и Ти то чудо понављаш сваког дана.
Дрвеће се у бари огледа, Господе,
а бара мутна и премутна, па не знам да ли је веће понижење то за дрвеће,
или већа радост за мутну бару, па тако и ово…
Па тако и док ја Теби пишем, Господе,
не знам има ли већег понижења за Тебе што молитву недостојну слушаш,
или за мене што о Теби Теби пишем.
И не прекидаш ме иако је свако прошло и следеће слово грешка,
а можда и грех, већ помно слушаш и трпиш, иако не мораш,
а можда и не желиш. Како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад сам веровао у људе?
Сваком сам човеку, Господе, веровао
мислећи да не лаже верујући да тако верујем и у Тебе,
а они су често знали да разочарају, таман колико и ја Тебе, Свемоћниче,
а можда и ређе!
На окидачу за прст човека
који још увек није постао убица сам веровао да то неће ни постати,
у некадашњу руку која је држала будући братоубилачки нож
сам веровао да таквом руком постати неће,
у јастреба који кружи око змије сам веровао
да је само обилази да види да ли је њој добро,
у камен сам веровао када се залети на орах
у нади да га силином скрцати неће,
у речи сам веровао да не желе повредити иако су из злих уста излазиле,
у сунце сам веровао да снег топити неће,
ветру сам, Господе, веровао да ће травке на миру оставити,
срцу сам веровао да заборављати неће,
непријатељима сам веровао да ће ми остати пријатељи,
веровао лажовима да говоре истину, веровао киши да ће сува пасти,
веровао мору да краја нема,
веровао песмама када су ћутале
и све то ме је изневерило не би ли ми пут показало,
а то је Твоја воља била и та вера у вољу Твоју, Господе Свепотребни,
ми је указала да верујем Теби и када ме све разуверава,
знајући да је то за добро душа наших!
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када си Ти највећи међу верницима?
Више ти верујеш у нас, него што смо ми икада веровали у Тебе!
Веровао си у нас и када смо лагали,
када смо крали, када смо ратовали,
када смо убијали, када смо силовали, када смо палили,
када смо варали, када смо рушили,
када смо зид делима својим дизали између Тебе и нас!
Можда си веровао, јер си знао шта ће све бити,
па си у своје твореније веровао да ће сврху своју испунити,
али не верујем да је Твоја доброта и светлост могла изнедрити нас овакве!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када не верујем овима који су зла чинили?
То би значило да вас изједначавам,
Боже опрости ми, али заборавити немој!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када једина вера на овом свету јесте вера у Тебе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када све што није веровало верује,
када све што је страдало оживљава,
све што је пало устаје, све што је нестало, опет настало је,
све што је остало прекостаје?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад је ово време у којем не верује нико,
а Ти си ми инат даровао, па сад ја морам против свега?
И када је моја реч права, а и када није, морам је рећи,
јер бих прећуткивањем одбацио Тебе,
а грђе ствари на овоме свету нема,
него одбацивати онога ко тебе стално прихвата!
Када Теби не бих веровао,
веровао бих себи, као што ми и не верујем!
Не би нам остало ништа, Господе,
да се за то ухватимо, ако то нешто није везано за небо,
нити би нам небо спаса пружило да није Тебе
у којег верује све мање баш оних који би се за небески рукав ухватили!
А они који су се ухватили, од Тебе, Господе мој,
очекују само оно што нису заслужили,
јер ко од Тебе нешто тражи,
нека зна да тражи преко својих могућности,
а преко воље Твоје, јер да су заслужили,
Ти би им то дао и пре него што се сете да им ишта недостаје!
И како да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када знам ко си и шта си, иако не знам колики си,
нити то икада могу сазнати
када си у свему постојећем и непостојећем?
За мене си бескрајан, Свепочетниче,
док си за друге онолики колико им услишиш жеља и даш на значају,
а не знају да је сваки човек пред Тобом исти и да ти не одвајаш људе,
као што људи одвајају само део свога срца за Тебе,
док си Ти цело своје бескрајно срце, предао свима нама.
И како да онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када си ме Ти створио и чуваш ме колико нико други?
На сваку моју сузу, Ти си три своје исплакао!
На сваку моју непреспавану ноћ, Ти си још три пробдео!
Сваку моју грешку, Ти си три пута исправљао, јер ја нисам могао без Тебе!
И откуд нама право да се Теби жалимо, Господе?
Откуд нам образа да против Тебе причамо?
Откуд нам храбрости да Те залуд спомињемо?
Откуд нам толико дрскости да Те у псовке стављамо?
Све си то прећутао и све си спреман да заборавиш,
али Те ја молим, ако имам права, а ако немам, као што немам,
Ти ми праштај – немој нам ништа заборавити!
Нисмо ми то од Тебе заслужили, Господе!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када све што се деси на себи има рукопис Твој?
Свака реч, реченица, стих, роман,
све си то измаштао ти кроз нас недостојне
желећи да нам подариш барем трун свог бића стваралачког.
Грех је мислити да таленат није од Тебе, Господе наш,
а грех не познаје нико боље од Тебе,
иако га никада ниси починио, а ми јесмо,
и то сваки од људи је крив бар за један више
од онолико колико су их починили.
Вера у Тебе је благослов, а невера је глупост, незрелост и понижење, Узвишени!
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе, када сам оно што јесам?
Да нисам што сам, већ да сам оно што нисам,
а што сви тврде да бих морао бити,
шта би онда мени од мене остало?
Да ли бих после тога поништио само себе или и Тебе, Творитељу?
Бити оно што ниси, значи не бити.
Ко то не разуме, нема шта тражити од живота.
Ти си нам одредио шта ћемо бити,
а ако у томе не успемо, шта ће нам други успеси?
Ако не успем ја бити ја, за кога су онда други успеси до којих сам дошао?
За кога је човек успео?
И онима који ово не могу разумети,
Ти си дао успехе да се радују бар нечему кад себи не могу.
Зато и имају идоле, Господе!
Имају идоле, јер сами себе не могу поднети.
Ти си створио све људе и ми смо сви Твоји синови и кћери,
а ко се труди да се мења и не подноси себе,
онда он не подноси терет Твој на својим леђима, нити заслужује свог имена.
Такве си, нас недостојне, удостојио да претрајавамо
у овој Твојој творевини нама познатој као свет
и даривао си и таквима срећу у свему што раде.
Како онда да у Тебе не верују, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе
када си урадио све што се не може урадити,
створио све што се није могло створити,
заволео све што се не може волети,
благословио све оно што благослова достојно није,
усрећио несрећне, напојио жедне, гладне нахранио,
тужне насмејао, недостојне свега удостојио, свет свету даровао,
васељену измислио, себе самог створио
тамо где ничега било није,
трн расветао, гору поделио, планину узвисио,
ветрове умирио, реке покренуо, сунце упалио,
посвађане помирио, ни од чега све направио,
невернике вером даровао,
на крст се својом вољом због нас разапео,
нас ради васкрсао,
људима све дао и опет нам није доста, Господе…
Мало нам је што све на свету прездравља и зараста осим Твојих рана!
Колика је само Твоја жртва кад си Ти
вечити страдалник у овом свету у којем сви заслужују такву судбину осим Тебе…
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када ми сви сумњамо једни на друге
и гледамо на оног преко пута себе као на пса,
док једино Ти на нас гледаш као на људе?
Гледаш нас са свог крста још увек верујући у нас
иако смо овакви какви смо.
Како онда да у Тебе не верујем, Господе,
и како да човечанство не жели да Те,
бар на тренутак, ако не на целу вечност,
на том крсту одмени и Твоје сузе барем на секунду замени својим?
Опрости нам, Господе,
што нема више секунди у минуту, минута у сату,
сата у дану, дана у месецу, месеца у години,
година у деценији, деценија у веку,
векова у вечности да можемо више веровати у Тебе,
верујући тако и у себе!
Амин!
Милан Ружић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
