Kako da u Tebe ne verujem, Gospode?

Poema „Kako da u Tebe ne verujem, Gospode“  djelo je književnika Milana Ružića.

Ovu poemu su pohvalili eminentni umetnici poput Matije Bećkovića, Petra Božovića i Želidraga Nikčevića, a određeni broj srpskih glumaca već se interesuje za postavljanje ovog djela kao monodrame.

Milan Ružić rođen je 4. maja 1988. godine u Čačku. Osnovne i master studije završio na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za opštu lingvistiku. Autor je dvije knjige kratke proze – „Nekad, neko, negde“ (Štampar Makarije 2014) i „Naše su samo reči“ (Službeni glasnik 2017) javno hvaljene od strane Matije Bećkovića, Vladimira Kecmanovića i Rajka Petrovog Noga.

Zaposlen je u Andrićevom institutu u Andrićgradu u okviru Odjeljenja za srpski jezik i stalni je saradnik Iskre (Elektronskih novina Andrićgrada) gdje piše kolumne, a objavljuje i u drugim elektronskim i štampanim medijima u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Americi, Rusiji, Kanadi i mnogim drugim. Redovno piše i za IN4S.

Matija Bećković jednom prilikom je za Ružića rekao: „U vrijeme kad se govori o kraju knjige, o kraju istorije, o kraju čoveka, o kraju poezije, i sa svih ekrana se tvrdi da je vrijeme poezije i pjesnika prošlo, onda sam mislio da više takvoga među mladim ljudima neću ni sresti. Ali ne samo da sam sreo jednog mladog čoveka koji voli književnost i koji piše, nego kao da sam sreo sebe od pre više od pedeset godina.“

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode?

Život si mi udahnuo i dahom me ugrejao,

a moje bližnje obradovao poslavši im mene,

a i njih pre mene meni još nerođenom i nepoznatom

dok si unapred imao izmaštanog i onog kojim ćeš mene blagosloviti.

Kako da u Tebe i odluke Tvoje ne verujem, Gospode?

Kad god si me vodio, zdravljem si me,

srećom i slavom ovenčao, a čim je nešto,

pa nek’ je i najmanje i najveće, meni dodeljeno da odlučim,

ja sam grešio, pa sam Tebi hitao da mi praštaš

i Ti si to činio meni, čini mi se, češće nego drugima,

a imao si šta i oprostiti!

I kad je kiša počinjala, i oluja,

i sneg, Gospode, a ja bio suv, nezaštićen i ugrejan,

slao si ih na mene, ne iz obesti ili nečega što je grešio neko drugi,

nego zbog mojih grešaka i skretanja sa puta,

da bi me na isti vratio!

Kako koji red odmiče, Gospode,

sve sam svesniji koliko si se oko mene naradio i za mene zauzeo,

a ja Ti vraćao sitninu i dubinu plićakom načinio

bacajući kamenje sve misleći da nisam grešio.

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad si onolike hramove sa nebesa spustio

i dao nama na zemlji da u nebeske tvorevine stupamo?

Sve što si sačinio, utrojio si,

a mi umesto da ti uzvratimo, mi smo se podvojili,

a danas, evo, i potrojili!

Kad god si zamaha sebi dao,

nikad ti ceo Tvoj narod nije poverovao,

a Ti nisi hteo u tami da ih ostaviš,

već si svakoga od njih stizao i svetlo mu pokazivao,

a oni polako postajali verujući ne štedeći suze pred Tobom

i čudima Tvojim kojima si im veru vraćao!

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad ti veruješ u mene i u sve nas koji smo pred Tobom

taman toliki koliki je i mrav prema vaskolikom univerzumu?

A veličina univerzuma je veličina Tvoje duše beskonačne,

dok je veličina mrava mnogo za dušu pojedinih ljudi

i tim si kontrastom između veličina rukovođen bio kad si ovaj svet tvorio,

a otkako si ga stvorio, jedino je čovek protiv sveta progovorio

i jedino su ljudi svetom ovim nezadovoljni,

pa si se i za to postarao dajući im dva sveta – zemaljski i nebeski!

Na sve si mislio još dok niko nije ni pomišljao da Ti postojiš

i da se kriješ iza svega izvezenog,

sazdanog i zamišljenog što će bilo koje oko,

ma kome i ma kojoj vrsti pripadalo, videti,

a jedino je Tvoje oko svevideće Svetvorče!

U nas si, kao najveću božansku stvar, zasadio dušu

kako bismo i mi bili svevideći osećajući ono što oko videti,

a razum pojmiti ne može!

Kod nekih Tvoj usev nije uspeo,

pa su obezdušeni dali sebi oduška čineći razna zlodela,

nekad i u Tvoje ime, napaćeni Oče!

Jedini si Otac kojeg su deca vazda izdavala,

prodavala, odricala ga se, pljuvala,

unižavala i kažnjavala svojom neverom ili mržnjom,

a Ti si im ostajao Otac, voleći ih i praštajući toliko

da Te sva naša ljubav, ljubav dece koja Te vole i slave,

ne može dovoljno napojiti koliko su Te oni istrošili!

Ali Ti ne bi bio Ti kada i za to ne bi imao rešenje

i među ljude doneo pomirenje jednih sa drugima

ili onih nevernih sa njihovom dušom

zametnuvši je u njima po drugi ili treći put!

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad me Tvoje oko i deo duše Tvoje gledaju iz oka kukavice,

iz oka cvrčka glasnogovornika,

iz oka mačke u mraku kada ništa osim tog i Tvog oka ne sija,

iz oka ribe što negde pod nama pliva,

iz oka tigra preko pola sveta,

iz oka drugog čoveka, krvnika ili sapatnika,

dobronamernika ili saputnika, brata ili dušmanina?

Uvek sam razmišljao čega li se sve mesec nagledao

noću kad niko osim njega ne vidi,

dok se Tebe nisam setio i toga da ti vidiš i kada je mračno i oblačno,

vedro i sunčano, vidljivo i nevidljivo!

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad je Bog jedina reč u koju staje čitav svet?

Od slova Ti tvorim reči, a od reči pesmu, priču i molitvu,

dok Ti tvoriš sve ni iz čega,

pa jedino kod Tebe ništa postaje sve.

Kad sam mislio da sam grešnik, kao što jesam,

nije mi se imalo šta oprostiti,

a kada sam umišljao da sam bezgrešan, kao što nisam,

imao si se naopraštati.

Svoje sam misli vazda slovom oslovljavao,

a možda sam nekad Tvoje preslovljavao,

ali si mi i to praštao, možda zato što sam Tvoje svece i Tebe proslavljao.

I kako onda da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada u Tebe nisu verovali oni koji su bez vere u sebe,

sa sumnjom u duši, sa zlom u srcu i sa skraćenom pameti?

Kad oni nisu verovali, ja sam morao,

ali nije što sam morao,

nego što sam hteo i do dana današnjeg to nisam promenio,

a daćeš Ti, neću ni ubuduće.

Tolika je Tvoja dobrota da se u nju moralo sumnjati!

Žao mi je samo što je to činila, više od ostalih i moja,

tačnije Tvoja zemlja.

Zaveden je bio srpski narod, Gospode,

zaveden i preveden u ono što nikada nije hteo, niti smeo biti,

a to je postao preko noći i u to je bio sigurniji nego u Tebe

iako je to spoznao juče, a tebe pre tolikih vekova

kojima si nas zadužio i udostojio pretrajavanja!

Onoliko ljubavi koliko su lažovi i ubice od srpskog naroda primili,

nije zaslužio niko ko nema oreol,

a onoliko zla koliko su nam oni naneli

nije uspeo niko ni sa repom.

Šta da Ti ja pričam, Gospode,

kad ti sve znaš o tome i o svemu drugom i bez bilo koga od nas.

Lomim preko kolena šta da Ti kažem i sve zvuči kao opravdanje,

a već vidim da ćeš i ta opravdanja praštati,

jer dolaze od jednog grešnika, a čim je grešnik, opravdanja nema!

I kako onda da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad, dok ove redove u slavu Tvoju pišem,

Ti slavu već donosiš svetu, jer napolju sviće?

Misli čovek kako nikad iz noći izaći neće,

ali kad se magla stisne, zora blago pomodri,

svet se utiša pre velike galame, kukavica na grani zaspi,

tad se sve opet rađa i Ti to čudo ponavljaš svakog dana.

Drveće se u bari ogleda, Gospode,

a bara mutna i premutna, pa ne znam da li je veće poniženje to za drveće,

ili veća radost za mutnu baru, pa tako i ovo…

Pa tako i dok ja Tebi pišem, Gospode,

ne znam ima li većeg poniženja za Tebe što molitvu nedostojnu slušaš,

ili za mene što o Tebi Tebi pišem.

I ne prekidaš me iako je svako prošlo i sledeće slovo greška,

a možda i greh, već pomno slušaš i trpiš, iako ne moraš,

a možda i ne želiš. Kako onda da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad sam verovao u ljude?

Svakom sam čoveku, Gospode, verovao

misleći da ne laže verujući da tako verujem i u Tebe,

a oni su često znali da razočaraju, taman koliko i ja Tebe, Svemoćniče,

a možda i ređe!

Na okidaču za prst čoveka

koji još uvek nije postao ubica sam verovao da to neće ni postati,

u nekadašnju ruku koja je držala budući bratoubilački nož

sam verovao da takvom rukom postati neće,

u jastreba koji kruži oko zmije sam verovao

da je samo obilazi da vidi da li je njoj dobro,

u kamen sam verovao kada se zaleti na orah

u nadi da ga silinom skrcati neće,

u reči sam verovao da ne žele povrediti iako su iz zlih usta izlazile,

u sunce sam verovao da sneg topiti neće,

vetru sam, Gospode, verovao da će travke na miru ostaviti,

srcu sam verovao da zaboravljati neće,

neprijateljima sam verovao da će mi ostati prijatelji,

verovao lažovima da govore istinu, verovao kiši da će suva pasti,

verovao moru da kraja nema,

verovao pesmama kada su ćutale

i sve to me je izneverilo ne bi li mi put pokazalo,

a to je Tvoja volja bila i ta vera u volju Tvoju, Gospode Svepotrebni,

mi je ukazala da verujem Tebi i kada me sve razuverava,

znajući da je to za dobro duša naših!

I kako onda da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada si Ti najveći među vernicima?

Više ti veruješ u nas, nego što smo mi ikada verovali u Tebe!

Verovao si u nas i kada smo lagali,

kada smo krali, kada smo ratovali,

kada smo ubijali, kada smo silovali, kada smo palili,

kada smo varali, kada smo rušili,

kada smo zid delima svojim dizali između Tebe i nas!

Možda si verovao, jer si znao šta će sve biti,

pa si u svoje tvorenije verovao da će svrhu svoju ispuniti,

ali ne verujem da je Tvoja dobrota i svetlost mogla iznedriti nas ovakve!

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada ne verujem ovima koji su zla činili?

To bi značilo da vas izjednačavam,

Bože oprosti mi, ali zaboraviti nemoj!

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada jedina vera na ovom svetu jeste vera u Tebe?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada sve što nije verovalo veruje,

kada sve što je stradalo oživljava,

sve što je palo ustaje, sve što je nestalo, opet nastalo je,

sve što je ostalo prekostaje?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kad je ovo vreme u kojem ne veruje niko,

a Ti si mi inat darovao, pa sad ja moram protiv svega?

I kada je moja reč prava, a i kada nije, moram je reći,

jer bih prećutkivanjem odbacio Tebe,

a grđe stvari na ovome svetu nema,

nego odbacivati onoga ko tebe stalno prihvata!

Kada Tebi ne bih verovao,

verovao bih sebi, kao što mi i ne verujem!

Ne bi nam ostalo ništa, Gospode,

da se za to uhvatimo, ako to nešto nije vezano za nebo,

niti bi nam nebo spasa pružilo da nije Tebe

u kojeg veruje sve manje baš onih koji bi se za nebeski rukav uhvatili!

A oni koji su se uhvatili, od Tebe, Gospode moj,

očekuju samo ono što nisu zaslužili,

jer ko od Tebe nešto traži,

neka zna da traži preko svojih mogućnosti,

a preko volje Tvoje, jer da su zaslužili,

Ti bi im to dao i pre nego što se sete da im išta nedostaje!

I kako da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada znam ko si i šta si, iako ne znam koliki si,

niti to ikada mogu saznati

kada si u svemu postojećem i nepostojećem?

Za mene si beskrajan, Svepočetniče,

dok si za druge onoliki koliko im uslišiš želja i daš na značaju,

a ne znaju da je svaki čovek pred Tobom isti i da ti ne odvajaš ljude,

kao što ljudi odvajaju samo deo svoga srca za Tebe,

dok si Ti celo svoje beskrajno srce, predao svima nama.

I kako da onda da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada si me Ti stvorio i čuvaš me koliko niko drugi?

Na svaku moju suzu, Ti si tri svoje isplakao!

Na svaku moju neprespavanu noć, Ti si još tri probdeo!

Svaku moju grešku, Ti si tri puta ispravljao, jer ja nisam mogao bez Tebe!

I otkud nama pravo da se Tebi žalimo, Gospode?

Otkud nam obraza da protiv Tebe pričamo?

Otkud nam hrabrosti da Te zalud spominjemo?

Otkud nam toliko drskosti da Te u psovke stavljamo?

Sve si to prećutao i sve si spreman da zaboraviš,

ali Te ja molim, ako imam prava, a ako nemam, kao što nemam,

Ti mi praštaj – nemoj nam ništa zaboraviti!

Nismo mi to od Tebe zaslužili, Gospode!

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada sve što se desi na sebi ima rukopis Tvoj?

Svaka reč, rečenica, stih, roman,

sve si to izmaštao ti kroz nas nedostojne

želeći da nam podariš barem trun svog bića stvaralačkog.

Greh je misliti da talenat nije od Tebe, Gospode naš,

a greh ne poznaje niko bolje od Tebe,

iako ga nikada nisi počinio, a mi jesmo,

i to svaki od ljudi je kriv bar za jedan više

od onoliko koliko su ih počinili.

Vera u Tebe je blagoslov, a nevera je glupost, nezrelost i poniženje, Uzvišeni!

I kako onda da u Tebe ne verujem, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode, kada sam ono što jesam?

Da nisam što sam, već da sam ono što nisam,

a što svi tvrde da bih morao biti,

šta bi onda meni od mene ostalo?

Da li bih posle toga poništio samo sebe ili i Tebe, Tvoritelju?

Biti ono što nisi, znači ne biti.

Ko to ne razume, nema šta tražiti od života.

Ti si nam odredio šta ćemo biti,

a ako u tome ne uspemo, šta će nam drugi uspesi?

Ako ne uspem ja biti ja, za koga su onda drugi uspesi do kojih sam došao?

Za koga je čovek uspeo?

I onima koji ovo ne mogu razumeti,

Ti si dao uspehe da se raduju bar nečemu kad sebi ne mogu.

Zato i imaju idole, Gospode!

Imaju idole, jer sami sebe ne mogu podneti.

Ti si stvorio sve ljude i mi smo svi Tvoji sinovi i kćeri,

a ko se trudi da se menja i ne podnosi sebe,

onda on ne podnosi teret Tvoj na svojim leđima, niti zaslužuje svog imena.

Takve si, nas nedostojne, udostojio da pretrajavamo

u ovoj Tvojoj tvorevini nama poznatoj kao svet

i darivao si i takvima sreću u svemu što rade.

Kako onda da u Tebe ne veruju, Gospode?

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode

kada si uradio sve što se ne može uraditi,

stvorio sve što se nije moglo stvoriti,

zavoleo sve što se ne može voleti,

blagoslovio sve ono što blagoslova dostojno nije,

usrećio nesrećne, napojio žedne, gladne nahranio,

tužne nasmejao, nedostojne svega udostojio, svet svetu darovao,

vaseljenu izmislio, sebe samog stvorio

tamo gde ničega bilo nije,

trn rasvetao, goru podelio, planinu uzvisio,

vetrove umirio, reke pokrenuo, sunce upalio,

posvađane pomirio, ni od čega sve napravio,

nevernike verom darovao,

na krst se svojom voljom zbog nas razapeo,

nas radi vaskrsao,

ljudima sve dao i opet nam nije dosta, Gospode…

Malo nam je što sve na svetu prezdravlja i zarasta osim Tvojih rana!

Kolika je samo Tvoja žrtva kad si Ti

večiti stradalnik u ovom svetu u kojem svi zaslužuju takvu sudbinu osim Tebe…

Kako da u Tebe ne verujem, Gospode,

kada mi svi sumnjamo jedni na druge

i gledamo na onog preko puta sebe kao na psa,

dok jedino Ti na nas gledaš kao na ljude?

Gledaš nas sa svog krsta još uvek verujući u nas

iako smo ovakvi kakvi smo.

Kako onda da u Tebe ne verujem, Gospode,

i kako da čovečanstvo ne želi da Te,

bar na trenutak, ako ne na celu večnost,

na tom krstu odmeni i Tvoje suze barem na sekundu zameni svojim?

Oprosti nam, Gospode,

što nema više sekundi u minutu, minuta u satu,

sata u danu, dana u mesecu, meseca u godini,

godina u deceniji, decenija u veku,

vekova u večnosti da možemo više verovati u Tebe,

verujući tako i u sebe!

Amin!

Milan Ružić