У тексту који се представља као лична колумна, а суштински функционише као отворена оптужница, Жељко Ивановић не крије своју намјеру: дискредитацију владике Методија не на нивоу поступака или ставова, већ на личној, људској, духовној равни. Тон текста је отворено осуђујући, а ријечи не бира – све у служби једне идеје: да владика није достојан ни своје функције, ни свог монашког завета.
Уводни пасус – „Методије, повуци се. Због Христа и истине.“ – није позив на преиспитивање, већ ултимативна наредба, која најављује јавно понижење. Та реченица поставља сцену за све што слиједи: лични обрачун под плаштом наводне јавне бриге.
Циљано се користе измишљени „гласови читалаца“ да би се спекулације представиле као уверења шире јавности. У најтежем тренутку текста, преко „читатељке“, Ивановић тврди:
„Говор мржње, рехабилитација злочинаца, ћутање на (покушај) линча новинара, и онда лажи, пуно лажи, да би се све то релативизовало и оправдало. Да ли такав човјек може да буде монах?!“
У овом пасусу, без иједног доказа, владици се на терет стављају најтеже јавне оптужбе – да шири мржњу, оправдава злочине, подржава насиље над новинарима и лаже јавност. Ријечи су оштрије од политичких памфлета, а интенција је јасна – да се у очима народа обесмисли свака духовна и морална тежина коју владика Методије носи.
Аутор даље улази у личну, готово инквизиторску анализу личности митрополита, пишући:
„Фрустрација, бијес, огорченост, туга, безнађе и огроман страх који се крије иза ријечи које изговара… Као да то није он?! То дефинитивно није особа коју сам знала…“
Овим ријечима не описује се понашање или конкретан наступ, већ се износи психолошка дијагноза – и то без основа и компетенција. Митрополит се представља као нестабилна, обузета особа, лишена унутрашњег мира и равнотеже – све супротно ономе што људи годинама препознају у њему.
Кроз даље текстуалне конструкције, Ивановић имплицира да се владика „промијенио“, и сугерише две наводне теорије: једна – да је живот у Црној Гори, уз изолацију и манастирски живот, створио у њему мржњу према Муслиманима; друга – да су га „одрадиле службе“:
„Да су га ‘одрадиле’ службе… Срби и Руси… Имају га за нешто, па мора да танцује по њиховим тактовима…“
Овакав ниво спекулације, типичан за теорије завјере, ни у једном озбиљном новинарству не би могао проћи без ознаке сензационализма. Овдје, међутим, он представља централни ослонац „анализе“. Свако ко се бави јавним радом зна да се овакве тврдње не износе без доказа – осим ако је намјера управо била јавно блаћење.
Коначно, у завршном позиву на повлачење, аутор узима на себе улогу духовног судије:
„Зато, Остојићу, повуци се! Због Христа, јеванђеља и истине. Које си погазио и унизио.“
Ова реченица није критика – ово је егзекуција. Потписана не од стране духовне власти, већ новинара, који себи даје за право да изрекне пресуду епископу Цркве. У њој нема ни трунке самокритичности, ни разумијевања, ни дистанце – само горчина и осветнички тон.
Оваква колумна није допринос јавном дискурсу, већ опасна игра са осјећањима вјерника и вјере. Није критика личности, већ покушај њеног рушења. Није позив на одговорност, већ позив на линч. То није новинарство – то је идеолошки памфлет, камуфлиран у форму колумне.
А свима који познају владику Методија, и који вјерују у истину, остаје да препознају ову хајку као управо оно што јесте: срамну и нечасну.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zeljko Ivanovic je obicna bitanga i ne treba ga komentarisati.
„Полакоте“, Ивановићу, не залијећите се! Нијесмо ми црква Црне Горе из цетињског МУП-а… Велико је братство Остојића, још веће братство Српске Православне Цркве! Живио митрополит Методије! Живјела Српска Православна Црква!
А по чијим тактовима игра овај ткзв. новинарчић?!?
Sramna „kolumna“ da sramnija ne moze biti u maniru najcrnjih komunistickih
HAJKI !
Svi spomenuti i s jedne i druge strane su sa istih komunističkih jasala i iz komunističkih porodica, treba li da navodim dokaze?
U ime Hrista,jevanđelja i istine,Željko Ivanoviću budi inicijator da se se ukloni ona ogavna bista Brozova,pa onda da razgovaramo ! Dotle,kumim te Bogom nemoj branit ove „oslobodioce“,što nas oslobodiše od slobode. Ako nećeš,pogazio si i unizio slobodno novinarstvo,zato se povuči !
Жексу је највише пријала пјесма са минарета у Мостару. Егзалтирао је и пао у севдах. Ђед му се у Трепчи преврће у гробу. Али Жекс је истрајан у мржњи и то му је животни пут . Џаба му новци.
И они православни хришћани који су можда имали малу резерву према митрополиту Методију, послије ових оптужби од стране комунистичког потрчка Ж.И. , увјерили су се у његову достојност и исправност у служби Богу и божјем народу.
U AUSTRIJI KAZNJAVAJU DRZAVNI ORGANI ONE KOJI TOMPSONOVOM KKNCERTU PRISUSTVOVALI…JOJ …STA TEK OVDASNJE CEKA …e EVO I adame …ZMIJI VERUJETE…