Када босанске бајке постану историјске догме

Од Бошњака су настали сви народи на Балкану, можда и шире, „за то постоје милиони доказа”, Срба и Хрвата до краја 19. века у Босни није ни било… Овакве и сличне тврдње, понекад и шаљивог, бајковитог карактера, заправо су се укорениле у немалом делу бошњачке јавности, у последњих тридесетак година. Такви покушаји измишљања историје, која само једном од народа иду у прилог, заправо добијају озбиљну политичку димензију са циљем измене односа снага у БиХ, унитаризације ове државе сачињене од два ентитета и брисања идентитета српског народа и његових веза са матичном државом – Србијом. Посебно у тренутку кризе у БиХ и покушаја дестабилизације прилика, тако што се свакодневно позива на фактичко укидање Републике Српске и прети хапшењем њеном председнику Милораду Додику.

На „Инстаграму”, „Фејсбуку” и другим друштвеним мрежама може се свашта прочитати, а најупечатљивији су закључци да историја Босне датира „више од хиљаду година” и као „крунски доказ” се узимају историјски датуми, али се под тепих гурају подаци, и то они који долазе са Запада, не из Београда, да је реч о српским краљевима и да се говори о српској и Немањићкој историји. И док се од људи на друштвеним мрежама не очекује увек добро познавање историје, онда се бар од политичара из Сарајева са дугим стажом очекује основна историографска објективност. Тим пре, уколико је реч о истим онима чији су се преци у последњих 100 година изјашњавали као Срби.

Међутим, оно што смо својевремено имали прилике да чујемо од лидера Странке демократске акције Бакира Изетбеговића може се протумачити као бајка. Наиме, он је за арапску телевизијску мрежу Арабија рекао да су Бошњаци били – темељни народ БиХ. Наводи да се на простору Босне и Херцеговине кроз историју нико није изјашњавао као Србин или Хрват, већ као „Бошњанин или Бошњанин различитих вера”, и да се то променило под притиском и утицајем Хрватске и Србије. Ту лидер СДА није стао, него је „поентирао” износећи невероватну будалаштину да је учење „Цркве босанске” (богумили) било слично исламу, због чега се ислам снажно проширио у Босни и Херцеговини доласком Османлија. Изетбеговић је у свом вратоломном „познавању историје” закључио да је та црква насилно уклоњена како би се ускладила са Римокатоличком црквом или Источном православном црквом.

Професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић каже да не постоји ни један једини историјски извор који би тако нешто посведочио и за „Политику” истиче да не постоји ниједан документ или запис да су богумили организовано и масовно прешли у ислам. „Постоји неколико теорија шта се догодило с богумилима и оне које је укоренила аустроугарска наука наводе да су богумили били једна верска секта која није била ни римокатоличка ни православна. На томе се темељи модерна босанска митологија. Међутим, има истраживача који верују да су богумили православно становништво које није било обухваћено архиепископијом Светог Саве, али су остали у традицијама Ћирила и Методија. Од свих озбиљних историчара је одбачена теорија да су испод стећака у БиХ сахрањивани богумили, већ да је реч о православном становништву”, истиче Ковић.

Додаје да један по један мит пада у воду и шта ће остати од те аустроугарске митологије у будућности видећемо. Најважније је не напуштати тло науке. Ковић истиче да је насупрот свему што Изетбеговић тврди, међународна наука одавно утврдила да су први помени Босне и Херцеговине у писаним изворима раног средњег века у вези са њиховим изричито српским идентитетом. Додаје да се историја злоупотребљава, још од доба Херодота, да би се легитимисали савремени политички интереси и тако се и ради и са историјом Босне. „Политичко Сарајево у потпуности занемарује историјске изворе који су врло неумољиви и дају врло јасне податке о томе ко је живео и живи у БиХ од првих помена до данас. Покушава да се инструментализује и злоупотреби памћење упркос нечему што је објективно научно сазнање које се заснива на научним изворима”, каже Ковић.

Историја БиХ није проучавана на научан начин све до 19. века и темеље неких данашњих верзија историографије о овој држави је поставила Аустроугарска монархија. У изворима који потичу из Франачког царства чувени историчар Ајнхард из деветог века писац историје Карла Великог и Порфирогенит у Византији век касније – говори се о томе да ове области насељавају Срби. Ајнхард пише о кнезу у Славонији Људевиту Посавском који бежи из Сиска, прелази Саву и одлази у Далмацију и не помиње никакве Бошњаке или Хрвате, већ само Србе. „И Порфирогенит каже да постоји земља Србија и да се она дели на Босну и Рашку и да у њима живе Срби и набраја четири поморске земље и у којима изричито каже да у њима живе Срби”, указује Ковић и наглашава да то нису извори српског порекла, да би могли да се уврсте у националне пропаганде. Каснији извори такође сведоче о српском етничком пореклу у БиХ, при чему је становништво БиХ верски прилично хетерогено.

„Када је реч о Херцеговини, она се вековима налази унутар државе Немањића. И у 19. веку писци који нису нарочито наклоњени Србима, рецимо британски путописци попут Артура Еванса говоре о БиХ као земљи у којој живе Срби. Поменимо најзначајнијег историчара 19. века Немца Леополда фон Ранкеа који у својој књизи ’Српска револуција’ говори изричито о становништву БиХ као српском и муслиманима који су српског порекла и тако се у науци гледа све до 20. века”, наводи Ковић. Додаје да британска штампа 1914. пише о муслиманима и римокатолицима БиХ и Далмације, и то као Србима, а притом се европска наука ослања на историографска знања, али и на лингвистику.

Штокавски, којим говори и Изетбеговић, сматран је српским језиком. Чакавски је називан хрватским, кајкавски словеначким или хрватским, док је „бошњачки језик” био непозната категорија. Аустроугарска наука настоји да БиХ одвоји од Срба и на том задатку ради врло систематски, темељно и истрајно. Тај процес води Бењамин Калај који је био заједнички министар финансија Аустроугарске и некрунисани управљач БиХ, а у својој књизи о овој земљи писао је као о српској.

„То је био један истрајан посао у циљу стварања тзв. босанске нације у коју је требало да уђу православци, муслимани и католици. Дакле, могли сте приватно да будете Срби, да узмете гусле, да певате српске епске песме и да зовете свој језик српским језиком, али у јавној сфери то је морао да буде босански језик и ви сте морали да будете Босанац. Оног часа када је Калај умро, схватило се да се с тим идентитетским експериментом није далеко одмакло, јер су Срби томе пружали снажан отпор. То је оставило много последица и ми до данашњих дана налазимо на рецидиве аустроугарске пропагандне историје. И неки од њених митова, тада укорењених, од 1878. до 1918. важе у историографији, и то не само БиХ већ и Далмације и нарочито Албаније и ту се суочавамо са низом фалсификата који потичу из лабораторија Хазбуршке монархије и задатак научника у будућности биће да те митове преиспита на научни и објективан начин заснован на историјским изворима”, наглашава Ковић.

Да је БиХ вештачки стварана у СФРЈ и да је Запад глупаво признао казао је човек који се сматра патријархом америчке дипломатије Хенри Кисинџер, који је констатовао да не постоји босански језик нити босанска култура. „Сада се, међутим, понашамо као да силом покушавамо да вратимо Србе у некакву митску Босну, која није постојала никада у историји. Не постоји босански језик, не постоји босанска култура”, казао је Кисинџер. Са њим је сагласан политиколог, социолог и публициста Ненад Кецмановић, који за „Политику” каже да БиХ у географском смислу као топоним има праисторијски континуитет, али да је Босна као средњовековна краљевина нестала пре више од пола миленијума са османском окупацијом и исламизацијом дела затечених хришћана, махом православаца.

„Дакле, пре 1.000 година на том простору можда је било некакве Босне, али муслимана, потоњих Бошњака сасвим сигурно није могло бити. Било је Босне као географије, али није било Босне као историје. Истина, као Босанци, не Бошњани, или Херцеговци представљали су се и Срби и Хрвати када се нађу изван БиХ и тако су их други ословљавали, али само у смислу територијалне припадности, завичајности, попут овде, рецимо, Шумадинци. Напротив, пречани су увек били национално тврђи него сународници у матици. У Србији се српство подразумевало, а ван ње се грчевито бранило”, каже Кецмановић.

На питање зашто Бакир Изетбеговић прибегава лажној историји када су се чланови његове фамилије изјашњавали као Срби, Ненад Кецмановић каже да се Бакиров бабо Алија, када му је повремено било потребно да одглуми наклоност према Србији, истицао да су Изетбеговићи у Босну дошли из Србије, да су његовог деду који је земљопоседовао Аду Циганлију звали Биоградлија. „Међутим није спомињао да то пресељење из Београда у Босански Шамац није било замена стана преко малих огласа него протеривањем из устаничке Србије. Из тога је произашла породична траума Изетбеговића која се преноси из генерације у генерацију. ’Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба’ (Алија) и ’Босни је увек све зло долазило из Београда’ (Бакир). У ширем смислу, то је проблем преверавања са хришћанства на ислам, боље речено комплекс конвертитства који их већ генерацијама мори. Остали хришћани сматрали су их, сасвим природно у контексту тог времена, издајницима не само вере него и свог народа, колаборантима османског окупатора. Звали су их потурицама, а Његош пише ’Потурица гори од Турчина.’ ’Горски вијенац’ је наравно био неизбежан у средњошколској лектири, а моји вршњаци у истом разреду на различит начин су доживљавали те стихове”, каже Кецмановић.

Истиче да „у Просветно-педагошком заводу БиХ у Сарајеву нису успели да нађу решење па је препуштено професорима да се сами снађу”. „Неки су без објашњења прескакали анализу тих стихова, неки уз објашњење да су ’уметнички неуспели’… Објективна контекстуализација изостајала је и на часовима историје, па је то код немалог броја ученика производило трауму, односно драму идентитета. Професор Есад Ћимић је у јеку кампање да се муслимани национално идентификују као Муслимани са великим почетним словом, а више не као национално неопредељени или опредељени као Срби или као Хрвати, изјавио: ’Муслимани су преуранили да буду нација!’ Због тога је истеран са Филозофског факултета у Сарајеву, али ’преурањеност’ прати бошњачку елиту у њеним мегаломанским фантазијама. Сада имате и у Бошњака размишљања није ли боље било да су остали, као по броју други, у скраћеној Југославији. Нису ли најумнији међу њима попут Емира, Меше, Скендера изабрали другачији пут”, поручује Кецмановић.

Упркос томе, у Сарајеву су недавно подигли споменик Твртку Котроманићу иако је познато да је имао титулу краљ Срба Босне, приморја и западних страна, крунисан по обреду Немањића у манастиру Милешева над моштима Светог Саве. Коментаришући овај потез Сарајева, Ненад Кецмановић каже „да је то покушај да се присвоји хришћанско средњовековно наслеђе и успостави континуитет који не постоји, али, парадоксално, тим спомеником, они и несвесно сведоче о дисконтинуитету, односно о свом хришћанском пореклу”. „Твртко Котроманић већ по имену несумњиво није био муслиман и није га крунисао султан у Стамболу. Зато им не треба оспоравати право на споменик Твртку, а да су га раније подигли у Бањалуци, можда га не би ни подизали у Сарајеву”, закључује Ненад Кецмановић.

Грађанска Босна – немогућа мисија Запада

Професор Ненад Кецмановић сагласан је да је циљ измишљања историје да се направи унитарна Босна и Херцеговина. „Наравно, ако смо сви изворно Босанци или Бошњаци, дакле, једна нација, онда заиста нема основа за територијално-етничку поделу БиХ. Али ако им је већ толико стало да Босна буде унитарна, зашто се они не би вратили својим хришћанским, православним коренима од пре исламизације. А с обзиром на балканску симетрију вере и нације, са православљем постали би и Срби и имали бисмо један народ, једну веру, јединствену БиХ. Да им из Бањалуке то неко предлаже увредили би се, а из Сарајева нам стално агресивно намећу, односно објашњавају да смо у ствари Бошњаци, само што нећемо или не знамо да смо. У основи све то није ново и оригинално”, каже Кецмановић.

Подсећа управо на Бењамина Калаја који је „осмислио концепт једног босанског (бошњачког) народа, са босанском црквом, писмом босанчицом и богумилским пореклом, који се преко вере србизирао, кроатизирао и исламизирао”. „Тај бечко-ватикански пројекат није успео и сам Калај га је напустио. Обновили су га комунисти (заједништво и суживот народа), а завршио је у грађанском рату на национално-верској основи. А ево сада се повампирио у западној немогућој мисији стварања јединствене грађанске Босне, у којој Бошњаци препознају већинску демократију (један човек – један глас) као основу своје легалне доминације. Очито да треба тражити решење за БиХ изван тих већ вишекратно компромитованих шаблона, а на линији изворног Дејтона и анекса које су сви актери у БиХ потписали, односно суседи и велике силе гарантовали”, наглашава Ненад Кецмановић.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: