„Kada bi ceo srpski narod nestao, a ostao samo „Gorski vijenac, ostalo bi dosta“ – Na današnji dan preminuo Miloš Crnjanski

„Kada bi ceo srpski narod nestao, a ostao samo „Gorski vijenac, ostalo bi dosta“ Miloš Crnjanski.

Na današnji dan, 30. novembra 1977. godine, preminuo je jedan od najznačajnijih i najvećih srpskih pisaca 20. vijeka, Miloš Crnjanski.

Rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (tadašnje Austrougarsko carstvo). Iako je tradicija u njegovoj porodici bila da služe vojni rok, njegov otac je to prekinuo, pa samim ti ni Miloš nije služio vojsku, ali je ipak učestvovao u Prvom svjetskom ratu boreći se na frontu u Galiciji.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je diplomirao, a školovanje je nastavio u Beču i Parizu. Nakon Prvog svjetskog rata radio je u Pres birou vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije.

Kada je počeo Drugi svjetski rat Miloš Crnjanski je bio u Rimu. U domovinu se vratio tek 1965. godine, a do tad je već objavio svoj roman “Seobe” – jedno od najznačajnijih djela književnosti. Prvi dio ovog romana napisao je 1929. godine, da bi 1962. godine dovršio.

Crnjanski nije imao naviku da detaljno opisuje bitke iz dva razloga. Kao prvo, svi koji su vidjeli ili učestvovali u krvavim okršajima pokazuju izvjesnu uzdržanost kada treba o njima da pričaju. A kao drugo, poznata je činjenica da bivši ratnici ne žele o njima da slušaju. Ono što je Crnjanskom pomoglo da očuva razum i podnese bol jeste priroda zemljišta na kojem su njegovi ratni drugovi poginuli. Naime, taj dio Galicije podsjećao ga je na Srbiju, sa svojim brdima i njihovim šumama i s toplom jeseni.

Iz tog razloga je Crnjanski stvorio novi pravac avangardne književnosti, poznat kao sumatraizam. Ovaj pravac je zasnovan na zamisli o kosmičkoj harmoniji. Sve na svijetu je povezano, a slučajnosti ne postoje.

Manifest sumatraizma predstavlja njegova pjesma Sumatra.

Pored ove pjesme, najpoznatija djela ovog velikog pisca su i: Lament nad Beogradom, Ljubav u Toskani, Knjiga o Njemačkoj, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Roman o Londonu.

Osim što je uveo novi duh u srpsku književnost, Crnjanski je takođe bio poznat kao veliki ljubitelj sporta. Bio je jedini književnik u grupi intelektualaca-sportista koji su osnovali časopis Sportista 1924. godine. Bavio se fudbalom, veslanjem, jedrenjem, boksom, mačevanjem i skijanjem. Međutim, fudbal je bio njegova najveća sportska ljubav, a bio je vatreni navijač Crvene zvezde. Ovaj poznati avangardni pisac je bio kapiten pančevačkog Banata, gdje je ostao upamćen po golovima, elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.

Vodio je i miran porodični život, oženivši se 1921. godine Vidom Ružić, obrazovanom Beograđankom, ćerkom dvorskog savjetnika.

Preminuo je 30. novembra 1977. godine u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema njegovoj želji iz testamenta, Narodna biblioteka Srbije je primila sve njegove knjige. Na Kalemegdanu je 25. oktobra 1993. godine, 100 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, podignuta njegova bista koja je djelo vajarke Drinke Radovanović.

Prije par sedmica, Opštine Nikšić je u čast ovog velikog pisca, jednu ulicu nazvala po Crnjanskom.

Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: „Leš, leš, leš.“

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe“.
I naše „prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

1956.