Кад усни правда

Пише: Милица Бакрач

Марку

А када усни правда клоне на наша чела
Ту оштар цјелов спусти, мртва, хладна, бијела

Зачу се нова хајка, корак вјерно јој прате
Правдини полазници, њихови ђаци, ћате

Опет низ брдо крену данак по људску руку
И рука сама поче мучити надљудску муку

Правдина ситна дјеца оптужише јој прсте
Нису њиховог соја – ипак су часне врсте

Оне, која недјељом, даном празничним сваким
у тропрст себе веже покретом часним и лаким

Гледај, Велика Правдо, Ти си једина жива
Да једна људска рука ни за шта није крива

Чим усни Твоја сестра земаљска и малена
Помисли да је рука ,,праведно“ оптужена…

Опет смишљају казну за њене прсте-чеда
Заборавише, ипак, да Твоје Око гледа

И чистим срцем кроји, записује и мјери:
Прсте имају људи, савјест немају звјери.

О Петровдану, 2023.

Милица Бакрач

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: