Kad u Kotor uplovi ploveći monstrum, nekoliko hiljada ljudi pokulja iz njegove utrobe, dok neki pitaju „Je li ovo Grčka?“
1 min read
Kotor
Tek je svitalo nad bokokotorskim brdima, kad su se dve grdosije od po sedam-osam spratova i sa po nekoliko hiljada tona lenjo uvukle u zaliv uz prigušeni zvuk sirena. Ogromne elise njihovih motora nosile su so belosvetskih okeana i mora, a stotine kabina putnike s koca i konopca ove naše planete, na čije džepove su nestrpljivo čekali kotorski ugostitelji.
U tačno određeno vreme pokuljali su iz utrobe plovećeg monstruma, čekao ih je improvizovani tunel od metalne ograde sa pravcem ka Starom gradu, da ih na ulici ne zgazi neki ovdašnji ponositi vlasnik „audija“, i uskoro su se razmileli po petnaestovekovnoj kotorskoj kaldrmi, dok ih je lokalni vodič vabio i okupljao pomoću nekakvog perčina na plastičnom šiljku.
Pogled u itinerer
Koliko god taj mladić bio obučen i obrazovan, teško da im je nešto bilo jasno, jer je istorija ovog grada u godinama bila duža od kilometara njihove poslednje plovidbene rute. Acruvium, Kataro, Venecijanci, imperator Justinijan, Konstantin Porfirogenit, bugarski car samozvanac Samuilo, Vizantija, Zeta, Raška, srpsko carstvo, Mleci, Ugari, Austrijanci, Bosanci, Crnogorci, Jugoslavija… Stajali su ispred Katedrale Svetog Trifuna – na kojoj iznad ulaznih vrata natpis na tabli svedoči u pomen prvog hrvatskog kralja Tomislava – i beslovesno škljocali fotografskim aparatima i telefonima, onda su se preselili ispred pravoslavne crkve Svetog Nikole, sa srpskom zastavom iznad ulaza. Kako, kad nismo ni u Hrvatskoj ni u Srbiji, kao da su govorili u sebi, a onda su iz džepova vadili itinerer putovanja ne bi li konačno dokonali gde su. I lakonski zaključivali: ako je danas sreda, onda je ovo Crna Gora.
– Jedan mladić me je letos pitao je li ovo Grčka. Ništa mu živo nije bilo jasno – svedoči konobar ovdašnje pecerije, koji čeka kao zapeta puška da neko od njih sedne i naruči piće, dok ih menadžer presreće i uvežbanim frazama preporučuje uslugu. Ljubazno ga ignorišu, ne želeći da napuste povorku, već dobrano smoreni od sličnih gostoljublja širom sveta – svi bi da im se ostavie neki dinar. Tu i tamo bace pogled na istaknute jelovnike, malo se raspitaju i produže.
Zavist i sažaljenje
– Manje te kafe, Nemanja. Mogli bi nešto i da pojedu – dobacuje menadžer konobaru koji ih nutka kafom, a Nemanja, Mirijevac na privremenom radu na crnogorskom primorju, objašnjava redosled stvari:
– Sad će oni da prošetaju, pogledaju, i tamo oko podne će sesti da ručaju.
Lokalci ih gledaju sa pomešanim osećanjem zavisti i sažaljenja. Zavide im na novcu koji im je omogućio slobodu da putuju gde hoće, ali, s druge strane, ostaje gorak utisak labudove pesme nečijih života koji su odavno prošli, dok se njihovi vlasnici u smiraj tih života grozničavo trude da ugrabe još neku lepotu koju pruža.
Ima nečeg tako tužnog i deprimirajućeg u toj gomili koja poslušno hrli za vodičem, dok ovaj diskretno baca pogled na sat, očigledno jedva čekajući da ih se ratosilja. Igra je to uzajamnog prezira: on ih gleda sa nadmoći svoje mladosti, oni na njega sa ohološću građana uređenih i velikih država.
Zakašnjelo putovanje
Mahom su starci i starice, odavno načeti artritisom i raznim drugim boleštinama, hipertrofiranih nogu i usahlih obraza, pognuti guraju svoje hodalice – poslednju stvar, osim ušteđevine, na koju se mogu osloniti u ovom svetu, zapinju štapovima i štakama po neravnom asfaltu.
Iako im se mora odati priznanje na hrabrosti i volji da se takvi otisnu na dugačka putovanja – našim ljudima je teško da otputuju i u obližnji grad čak i kad imaju novca – sa Lovćena se vidi kako je reč o zakasnelom putovanju koje bi trebalo da nadomesti čitav jedan život proveden u napornom radu, štednji i odricanju. U svetu iz koga dolaze sve košta, pa nije ni čudo kad su neki Englezi našeg momka, koji radi kao konobar na jednom od kruzera, pitali da li se izlazak sa broda naplaćuje. Mnogi očekuju i da im danas Kotor, sutra Dubrovnik, prekosutra Atina budu uračunati deo „all inclusive“ usluge, podrazumevajući dezert koji im je neki TUI skupo naplatio. Zato pažljivo prelistavaju cenovnike restorana i kafea pre nego što naruče kafu ili limunadu, odmeravaju ladoleže po suvenirnicama kao da kupuju Kartijeov nakit i jedu sa zadrškom, jer znaju da su sve to imali na već plaćenom švedskom stolu brodskog restorana.
Nazad na brod
Tačno u pet popodne ponovo se ukrcavaju nazad na brod i u komforu kabina podgrevaju iluziju sopstvene superiornosti, u očima staraca ostaće siluete bokeških lepotica koje su nadmeno prošpartale šibajući ih dugim kosama, a kad ih zloba obuzme, zakeraće nekom konobaru iz trećeg sveta, koji, opet, na ovoj plovećoj prevari traga za svojim zlatnim gralom. Možda je to upravo momak koji se, s vremena na vreme, pojavi na palubi trećeg sprata grdosije i sumanuto maše nekome ili nečemu – verovatno rodnom gradu iz kog je otišao misleći da postoje bolja i srećnija mesta.
Isplovila je uz prodorni zvuk sirene „Queen Victoria“, dobrodošla „Europo“, neka se pripremi „Marela discovery“. Samo su imena različita, isti su ovo brodovi i iste ljude voze.
Izvor: Blic
Da li je toliko bitno koliko je neko obisao stranih zemalja? Svejedno, u mladosti ili u „zrelim“ godinama. Bill Clinton je obisao puno, nema sumnje, pa je kad je zavrsio govor u Montenegru, koji su montenegrini platili stotinak hiljada dolara izjavio: „Kako je divna ova Makedonija.“ Immanuel Kant nikad nije bio van Konigsberga, proveo je tamo citav zivot, po njemu su navijali sat kad je kretao u popodnevnu setnju. Po danasnjim kriterijumima ovog globalistickog cirkusa, trebalo bi da bude jako suzenih vidika. Johann Sebastian Bach je uglavnom proveo zivot u Njemackoj izmedju Arnstadt-a i Leipzig-a okruzen buljukom djece. Nista od globalnih sirokih vidika. A njegovu komunikaciju sa Bogom treba godinama da slusamo da bi je iole razumjeli. Mozete reci da je to drugo vrijeme i to je tacno, ali dopustite mi da preferiram Prusiju Bach-a i Friedrich-a Velikog od danasnjeg evropskog cirkusa i isto tako siromasnu i malu, hrabru Crnu Goru Petra I od danasnjeg montenegrinskog cirkusa. A ko hoce da siri vidike putovanjem u onoj dzinovskoj konzervi neka izvoli.
A tvojoj je babi neko postavio ručak, ti si neki „plemić“? Sačuvaj me Bože kakav psihički bolesnik i samomrzitelj!
Kralj Tomislav u Kotoru? Pa da, videli smo spomen ploču, nija stara 1.000 godina, ali ima bar 93 godine. Strpljenja.
Ovog jadnika Tomislava utrpavaju i gde mu je mesto, i gde mu nije mesto.
Do pre 150 godina niko u Boki nije ni znao da postoje neki Hrvati. Ali šta ćete, uvek postoji logička nada da više puta ponovljena laž može da se premetne u istinu.
Bilo je tada nekih rimokatolika, ali tada su ih svi zvali „Srbi“. I u popisima. I oni su sami sebe tako zvali.
To se zove asimilacije ili migracije. Nikad u istoriji cigani nijesu bili srbi, ali danas jesu i srba cigana ima više nego srba crnogoraca. Je li istina Kosovac?
@ Komlen,
Tamo gde sam živeo, još u početku komunističkog vremena, morala je Ciganima da se da neka odrednica da bismo znali sa kim živimo. Tako su postojali Srpski Cigani koji su išli u crkvu, sa srpskim imenima i prezimenima. Takođe su postojali i Turski Cigani, to su bili muslimani, sa muslimanskim imenima i prezimenima, ali prezimena su im se ipak završavali na „ić“. Vremenom, kada je komunistička vlast počela da forsira Šiptare (one za koje Rasim Ljajić kaže da su bili ugroženi od Srba), ovi Turski Cigani su počeli da se izjašnjavaju kao Romi Šiptari, bolje su rangirani na konkursima. A Srpski Cigani su ostali ono što jesu i čak su delili nepovoljnu sudbinu barabar sa Srbima.
Kada bi se na primer, Francuz Arno Gujon deklarisao kao Srbin, ja bih ga dočekao raširenih ruku, i dodelio bih mu visoko rangirano mesto u srpskom korpusu. A ti bi mogao samo da mi pljuneš pod prozor.
Neka ih i dalje Cigana među Srbima, ne smetaju. Sećam se kada smo zajedno sa Slobodanom Miloševićem i Milom Đukanovićem rušili komunizam, Cigani su istakli parolu „Braćo Srbi, i mi Cigani smo sa vama“. Nečija dobra dela treba pamtiti.
Čuveni srpski pisac rahmetli Dušan Radović, napisao je svojevremeno ovakvu misao:
„Danas se ne isplati da budeš Srbin. Da budu Srbi danas prihvataju samo Cigani i navijači Crvene Zvezde“.
A ovđe, ovđe se privremeno najviše isplati da budeš Montenegrin, pa Dukljanin, pa Crnogorac. Isto se ne isplati da budeš Srbin. Ni jedan dobar državni posao ne možeš dobiti ako provale da si Srbin. Još mogu da te doživotno stave pod istragu, kao pukovnika Aleksića.
Inače, uopšte nije vredno brojati kojih Cigana ima više, čak i ako se upotrebi izraz „ciganski“ kao opisan pridev. Jer za mene su najveći „cigani“ ovi domaći sorošoidi, a znam da ti tu istinu nećeš nikako da prihvatiš.
Tko ti je kada sam sebe ispravljas
Samo ste zaboravili da napišete da taj narod počne da obilazi svijet još kao srednjoškolci. Više zemalja oni obiđu sa rancem na leđima u toku jednog ljeta, nego većina naših ljudi cijelog života. Ovaj tekst je napisan tipično srpski sa dozom prezira i mržnje prema životu i navikama tih ljudi.
A kako žive naši stari ljudi? Najbolje su nas opisali muslimani: “Vlasi gledaju da iskoriste stare dok god mogu da dišu. Dok mogu da rade, moraju da rade. Kad više ne mogu da rade daju im da ljuljaju kolijevku. Kad nemaju snage ni za to, sjednu ih na guvno da straše ptice“. Kakva bolna i precizna slika našeg odnosa prema starim ljudima. Kad je vašoj majci ili babi neko spremio ili postavio ručak? Razmislite o tome pa se onda narugajte ovim starcima koji putuju dok god mogu, gdje im svaki dan neko spremi ručak, gdje im drugi opere posteljinu i priredi neku zabavu.