Кад у Котор уплови пловећи монструм, неколико хиљада људи покуља из његове утробе, док неки питају „Је ли ово Грчка?“
1 min read
Котор
Тек је свитало над бококоторским брдима, кад су се две грдосије од по седам-осам спратова и са по неколико хиљада тона лењо увукле у залив уз пригушени звук сирена. Огромне елисе њихових мотора носиле су со белосветских океана и мора, а стотине кабина путнике с коца и конопца ове наше планете, на чије џепове су нестрпљиво чекали которски угоститељи.
У тачно одређено време покуљали су из утробе пловећег монструма, чекао их је импровизовани тунел од металне ограде са правцем ка Старом граду, да их на улици не згази неки овдашњи поносити власник „аудија“, и ускоро су се размилели по петнаестовековној которској калдрми, док их је локални водич вабио и окупљао помоћу некаквог перчина на пластичном шиљку.
Поглед у итинерер
Колико год тај младић био обучен и образован, тешко да им је нешто било јасно, јер је историја овог града у годинама била дужа од километара њихове последње пловидбене руте. Ацрувиум, Катаро, Венецијанци, император Јустинијан, Константин Порфирогенит, бугарски цар самозванац Самуило, Византија, Зета, Рашка, српско царство, Млеци, Угари, Аустријанци, Босанци, Црногорци, Југославија… Стајали су испред Катедрале Светог Трифуна – на којој изнад улазних врата натпис на табли сведочи у помен првог хрватског краља Томислава – и бесловесно шкљоцали фотографским апаратима и телефонима, онда су се преселили испред православне цркве Светог Николе, са српском заставом изнад улаза. Како, кад нисмо ни у Хрватској ни у Србији, као да су говорили у себи, а онда су из џепова вадили итинерер путовања не би ли коначно доконали где су. И лаконски закључивали: ако је данас среда, онда је ово Црна Гора.
– Један младић ме је летос питао је ли ово Грчка. Ништа му живо није било јасно – сведочи конобар овдашње пецерије, који чека као запета пушка да неко од њих седне и наручи пиће, док их менаџер пресреће и увежбаним фразама препоручује услугу. Љубазно га игноришу, не желећи да напусте поворку, већ добрано сморени од сличних гостољубља широм света – сви би да им се оставие неки динар. Ту и тамо баце поглед на истакнуте јеловнике, мало се распитају и продуже.
Завист и сажаљење
– Мање те кафе, Немања. Могли би нешто и да поједу – добацује менаџер конобару који их нутка кафом, а Немања, Миријевац на привременом раду на црногорском приморју, објашњава редослед ствари:
– Сад ће они да прошетају, погледају, и тамо око подне ће сести да ручају.
Локалци их гледају са помешаним осећањем зависти и сажаљења. Завиде им на новцу који им је омогућио слободу да путују где хоће, али, с друге стране, остаје горак утисак лабудове песме нечијих живота који су одавно прошли, док се њихови власници у смирај тих живота грозничаво труде да уграбе још неку лепоту коју пружа.
Има нечег тако тужног и депримирајућег у тој гомили која послушно хрли за водичем, док овај дискретно баца поглед на сат, очигледно једва чекајући да их се ратосиља. Игра је то узајамног презира: он их гледа са надмоћи своје младости, они на њега са охолошћу грађана уређених и великих држава.
Закашњело путовање
Махом су старци и старице, одавно начети артритисом и разним другим болештинама, хипертрофираних ногу и усахлих образа, погнути гурају своје ходалице – последњу ствар, осим уштеђевине, на коју се могу ослонити у овом свету, запињу штаповима и штакама по неравном асфалту.
Иако им се мора одати признање на храбрости и вољи да се такви отисну на дугачка путовања – нашим људима је тешко да отпутују и у оближњи град чак и кад имају новца – са Ловћена се види како је реч о закаснелом путовању које би требало да надомести читав један живот проведен у напорном раду, штедњи и одрицању. У свету из кога долазе све кошта, па није ни чудо кад су неки Енглези нашег момка, који ради као конобар на једном од крузера, питали да ли се излазак са брода наплаћује. Многи очекују и да им данас Котор, сутра Дубровник, прекосутра Атина буду урачунати део „алл инцлусиве“ услуге, подразумевајући дезерт који им је неки ТУИ скупо наплатио. Зато пажљиво прелиставају ценовнике ресторана и кафеа пре него што наруче кафу или лимунаду, одмеравају ладолеже по сувенирницама као да купују Картијеов накит и једу са задршком, јер знају да су све то имали на већ плаћеном шведском столу бродског ресторана.
Назад на брод
Тачно у пет поподне поново се укрцавају назад на брод и у комфору кабина подгревају илузију сопствене супериорности, у очима стараца остаће силуете бокешких лепотица које су надмено прошпартале шибајући их дугим косама, а кад их злоба обузме, закераће неком конобару из трећег света, који, опет, на овој пловећој превари трага за својим златним гралом. Можда је то управо момак који се, с времена на време, појави на палуби трећег спрата грдосије и сумануто маше некоме или нечему – вероватно родном граду из ког је отишао мислећи да постоје боља и срећнија места.
Испловила је уз продорни звук сирене „Queen Victoria“, добродошла „Europo“, нека се припреми „Marela discovery“. Само су имена различита, исти су ово бродови и исте људе возе.
Извор: Блиц
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Da li je toliko bitno koliko je neko obisao stranih zemalja? Svejedno, u mladosti ili u „zrelim“ godinama. Bill Clinton je obisao puno, nema sumnje, pa je kad je zavrsio govor u Montenegru, koji su montenegrini platili stotinak hiljada dolara izjavio: „Kako je divna ova Makedonija.“ Immanuel Kant nikad nije bio van Konigsberga, proveo je tamo citav zivot, po njemu su navijali sat kad je kretao u popodnevnu setnju. Po danasnjim kriterijumima ovog globalistickog cirkusa, trebalo bi da bude jako suzenih vidika. Johann Sebastian Bach je uglavnom proveo zivot u Njemackoj izmedju Arnstadt-a i Leipzig-a okruzen buljukom djece. Nista od globalnih sirokih vidika. A njegovu komunikaciju sa Bogom treba godinama da slusamo da bi je iole razumjeli. Mozete reci da je to drugo vrijeme i to je tacno, ali dopustite mi da preferiram Prusiju Bach-a i Friedrich-a Velikog od danasnjeg evropskog cirkusa i isto tako siromasnu i malu, hrabru Crnu Goru Petra I od danasnjeg montenegrinskog cirkusa. A ko hoce da siri vidike putovanjem u onoj dzinovskoj konzervi neka izvoli.
A tvojoj je babi neko postavio ručak, ti si neki „plemić“? Sačuvaj me Bože kakav psihički bolesnik i samomrzitelj!
Краљ Томислав у Котору? Па да, видели смо спомен плочу, нија стара 1.000 година, али има бар 93 године. Стрпљења.
Овог јадника Томислава утрпавају и где му је место, и где му није место.
До пре 150 година нико у Боки није ни знао да постоје неки Хрвати. Али шта ћете, увек постоји логичка нада да више пута поновљена лаж може да се преметне у истину.
Било је тада неких римокатолика, али тада су их сви звали „Срби“. И у пописима. И они су сами себе тако звали.
To se zove asimilacije ili migracije. Nikad u istoriji cigani nijesu bili srbi, ali danas jesu i srba cigana ima više nego srba crnogoraca. Je li istina Kosovac?
@ Komlen,
Тамо где сам живео, још у почетку комунистичког времена, морала је Циганима да се да нека одредница да бисмо знали са ким живимо. Тако су постојали Српски Цигани који су ишли у цркву, са српским именима и презименима. Такође су постојали и Турски Цигани, то су били муслимани, са муслиманским именима и презименима, али презимена су им се ипак завршавали на „ић“. Временом, када је комунистичка власт почела да форсира Шиптаре (оне за које Расим Љајић каже да су били угрожени од Срба), ови Турски Цигани су почели да се изјашњавају као Роми Шиптари, боље су рангирани на конкурсима. А Српски Цигани су остали оно што јесу и чак су делили неповољну судбину барабар са Србима.
Када би се на пример, Француз Арно Гујон декларисао као Србин, ја бих га дочекао раширених руку, и доделио бих му високо рангирано место у српском корпусу. А ти би могао само да ми пљунеш под прозор.
Нека их и даље Цигана међу Србима, не сметају. Сећам се када смо заједно са Слободаном Милошевићем и Милом Ђукановићем рушили комунизам, Цигани су истакли паролу „Браћо Срби, и ми Цигани смо са вама“. Нечија добра дела треба памтити.
Чувени српски писац рахметли Душан Радовић, написао је својевремено овакву мисао:
„Данас се не исплати да будеш Србин. Да буду Срби данас прихватају само Цигани и навијачи Црвене Звезде“.
А овђе, овђе се привремено највише исплати да будеш Монтенегрин, па Дукљанин, па Црногорац. Исто се не исплати да будеш Србин. Ни један добар државни посао не можеш добити ако провале да си Србин. Још могу да те доживотно ставе под истрагу, као пуковника Алексића.
Иначе, уопште није вредно бројати којих Цигана има више, чак и ако се употреби израз „цигански“ као описан придев. Јер за мене су највећи „цигани“ ови домаћи сорошоиди, а знам да ти ту истину нећеш никако да прихватиш.
Tko ti je kada sam sebe ispravljas
Samo ste zaboravili da napišete da taj narod počne da obilazi svijet još kao srednjoškolci. Više zemalja oni obiđu sa rancem na leđima u toku jednog ljeta, nego većina naših ljudi cijelog života. Ovaj tekst je napisan tipično srpski sa dozom prezira i mržnje prema životu i navikama tih ljudi.
A kako žive naši stari ljudi? Najbolje su nas opisali muslimani: “Vlasi gledaju da iskoriste stare dok god mogu da dišu. Dok mogu da rade, moraju da rade. Kad više ne mogu da rade daju im da ljuljaju kolijevku. Kad nemaju snage ni za to, sjednu ih na guvno da straše ptice“. Kakva bolna i precizna slika našeg odnosa prema starim ljudima. Kad je vašoj majci ili babi neko spremio ili postavio ručak? Razmislite o tome pa se onda narugajte ovim starcima koji putuju dok god mogu, gdje im svaki dan neko spremi ručak, gdje im drugi opere posteljinu i priredi neku zabavu.