Kad tako ne bude

Đorđe Antonijević

Evo, tebe pitam, crnogorski rode,

kakva je to smutnja Durmitor zavela?

Evo, tebe pitam, koji sa mnom brineš,

da l će Crna Gora da ostane bela.

Evo, tebi piše, crnogorski rode

izbrazdana ruka sa srpskoga sela.

Je l to zadnje vreme došlo da razmišljam –

– da l će Crna Gora da osvane bela?

Mene šuma kleše, evo, već dva veka,

proplanci me meki šumadijski leče,

al kako da potrem odakle sam došla –

– dinarsko mi srce lupa i leleče.

Jer već dugo naše sestre zapomažu,

već više od veka majke liju suze,

al još malo treba da očinske grehe

okajemo s decom što nam Gospod uze.

Pored mene ljudi baš na tebe liče,

iste su im koske, sevaju im oči,

al dušmani grakću da ti nemaš pravo

da ti moja snaga u pomoć priskoči.

A mnogo je vraga što na tebe biju.

Ako me pozoveš u času me eto.

A možda je bolje, možda i sam išteš,

da s krstom i tamjanom braniš što je sveto.

I oprosti bratu i ne diži ruku,

jer što Otac spozna, Sin ne može znati,

jer kada se zemlja još 100 put okrene

atlantskome moru sve će da se vrati.

Neka naša braća druge vjere tvrde,

probude se noću kad mjesec zablista,

razaznaju priče što im Isa priča

da i njima s nama srdašca su čista.

A dobro ja videh Pljevljake i Žabljak,

srcem mi milina ispunila grudi,

kako se sjedini planina sa morem

kad se Crna Gora Hristova probudi.

Drobnjake u maršu po gaju zelenom,

Paštroviće, Kuče, Pipere, Moraču,

hercegovske ptice s ikonom pod krilom,

videla sam decu od silnika jaču.

I ne boj se, rode, ima ovde mesta

za sve proste duše nebo radosnije.

I krvnike naše hranićemo lebom,

kad tako ne bude bolje da nas nije.

Slilo ti se seme u panonsko more,

Morave i Drine i Krajine dvije.

Naša deca pišu na zidove slova

da nam srpska sparta još umrla nije.

A znaj da i zemlja metohijska rađa

lazarskije momke, kosovskije vile,

kada ti zaguslaš pradedovske priče,

đe su nam đevojke rane prepokrile.

Kukavice kad ti razapletu gnezdo,

krila ti poseku ponosni orliću,

ti sakupi ptiće i dovedi vamo,

svetosavska jutra bratski da nam sviću.

Ne osuđuj oca što od vere otpa,

ne prokuni nikad zabludelog sina,

tries srebrnjaka što im moćnik dade

raspi, pa im sipaj od pričešća vina.

I zato ti nisam u pomoć pritekla,

da ne kažu zlobni zavrćem ti ruke,

al znaj da se noću i ja tajno molim

Vasiluju svetom da te spasi muke.

Jer blaga će riječ sve zlo da umiri,

naša snaga volje silu da ubedi

da živimo vo vijek za carstvo nebesko,

jer zemaljsko blago gore nam ne vredi.

I da samo jedan od nas svih ostane,

da se i taj jedan u zrno pretvori,

nek se i to zrno zemlji svojoj vrati,

nek nas Tvorac iste iz ničega stvori.

Posvećeno Milanu Popivodi

30

Pročitajte JOŠ: