Kad se svetinje srpske na stara ognjišta vrate nestaće mraka i gorkih povorki izgnanika

Lutam po ljutom kršu put nekih čemernih brda.
Kako su jeziva samo! Ko zapuštene rane.
Nekrst i Nečist digli pogane glave svuda,
A crkve tuguju prazne – potsmehom ućutkane!

Ni graje, ni pesme nigde, ni revolta, ni kletve;
Svak svome jadu tepa ispod crepulje mraka,
Dok srpsko ime i veru, dve dragocene žetve,
Mrve avetni žrvnji partijskih vukodlaka!

Na vrh Lovćena neki grabljivi nesit seo;
Prekrio teškim krilom grobnicu Vladike Rada;
Umesto kapele skromne, kakvu je pesnik hteo,
Pritisla mu je kosti – paganska gromada!

Njegošu što je verom i perom služio Bogu,
Neznabožački znamen povrh Lovćena tvore!
Zar ga shvataju oni, zar ga voleti mogu
Dželati Pasjeg Groblja, Kočevlja i Zelengore!

I dok s Kosova stravna dopiru crni glasi,
He odziva se niko sa ovih smrzlih stena!
Da l se još jedna zvezda mome plemenu gasi?
Da l je i Srpska Sparta za Srpstvo izgubljena?…

Ima li igde ikog da me uteši, tužna,
Da sve ovo što rekoh, ipak, istina nije,
I da vizija moja, i tragična i ružna,
Otkriva samo jednu stranicu istorije?

I da će iz ove more ah, samo reci, brate!
Svanuti hrišćansko jutro s plamenih vidika,
Pa kad se svetinje srpske na stara ognjišta vrate,
Nestaće mraka i gorkih povorki izgnanika.

*

Dragutin Dragan Rajković

Izvor: Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva „Njegoš“ / pobori.blogspot