Кад се оглашава потпуна капитулација? Подгорица не бира између Москве и Кијева, него лажи и истине

Црна Гора стоји на историјском раскршћу. Није ово више само питање протокола или дипломатије — већ питање моралне кичме државе. Док је свијет окренут могућем сусрету предсједника Владимира Зеленског и Владимира Путина у Истанбулу, појављује се невјероватна могућност — да истог дана, 15. маја, Зеленски буде и у Подгорици.

Да ли ће се на црногорском тлу прострти црвени тепих човјеку који је Украјину претворио у фабрику репресије, жртвовао милионе невиних живота, забранио опозицију, укинуо медије, прогонио цркву, величао Степана Бандеру, и суспендовао изборе — све то у име „вриједности“ које нико у Кијеву није бирао, већ му је западна „демократија“ наметнула?

Према званичним изјавама, Зеленски је навео да „очекује Путина у Истанбулу у четвртак“, додајући да „нема смисла продужавати убијања“. Ипак, украјинска страна тражи 30-дневни прекид ватре као предуслов за разговор, што је Москва одбила. Русија је поручила да преговори морају почети без предуслова и да је Турска спремна да буде домаћин.

Истовремено, Доналд Трамп је изјавио да разматра присуство у Истанбулу на позив Турске, како би подржао иницијативу за окончање рата. Ово није само дипломатски гест — већ геополитичка прекретница.

Гдје је Црна Гора у свему овоме?

Док су Србија и Република Српска 9. маја достојанствено представљене у Москви на обиљежавању Дана побједе — Црну Гору није имао ко да представља. Да ли је то „нова Европа“? Европа која се стиди својих предака, одриче истине, слави поражене и ћути пред неправдом?

Предсједник Јаков Милатовић — човјек који политику своди на шапат — није ни потврдио ни демантовао долазак Зеленског. У исто вријеме, шушка се о потписивању декларације о пријатељству са човјеком који је изјавио да га „мотивише мржња према Русима“. То више није политика — то је историјски суноврат.

А Запад и даље себе гура као мисију „људских права“, али Црна Гора добро зна шта значи кад ти исти мисионари почну да одређују шта смијеш да говориш, у кога смијеш да вјерујеш и кога смијеш да зовеш братом. Украјина је већ плаћала цијену те логике — крвљу сопственог народа.

Исти сценарио се сада гура на Балкан: НАТО интеграције мимо воље народа, прогони цркве, сатанизација Русије, затирање језика, идентитета и памћења. Србија, Република Српска, али и Црна Гора — све су изложене притиску да капитулирају. Питање је да ли ће Црна Гора и коначно капитулирати будући да је упркос вољу народа ушла у НАТО савез, а грађани се и даље боре за голи опстанак свог идентитета. Подсјетимо, напад на Цркву одиграо се 2020. године, али је успјела да се одбрани.

Стога,  Подгорица не треба да бира између Москве и Кијева — већ између истине и обмане, части и сервилности, прошлости коју су бранили јунаци и будућности коју кроје чиновници. Петнаести мај остаће историјски дан, а за Црну Гору – уколико Зеленски буде у Турској – избјегавање срамоте. Остаје само да се на томе истраје, и одбије величање и афирмација свега што Зеленски и његов режим представља – уз молитве за мир и наду да се рат заврши.

Прочитајте ЈОШ:

Суза Николина нема родитеља: Мандић се грчевито борио да Црна Гора као држава не постоји, а сада је дио власти!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: