Кад отац војника Гвозденог пука сврати код председника
1 min read
Током великог истраживања за књигу „Гвоздени пук“, откривено је много занимљивих детаља који се нису пробили у овдашње уџбенике. Штета, има неких баш поучних.
Ево једног нестварног примера. Радња кратке приче смештена је у Битољ, недуго након што је он 1912. ослобођен од османске власти, а пре него што су 1913. дотадашњи савезници, Бугари, отпочели Други балкански рат. У ослобађању Битоља учествовали су и војници Гвозденог пука, мобилисани у Прокупљу, а сви родом из тог, Топличког краја.
Причу преносимо из тадашње штампе, не мењајући јој ни реч:
„Пре неки дан уђе у канцеларију председника битољске општине један омален, средњовечни човек. Одело му било пола сељачко. Око, и покрети, одавали су нашег паланчанина. Приђе право председникову столу и рече:
„Добар дан, господине председниче! Дошао сам само да те видим и да ти честитам нову општину. Да Бог да сретно било! Само те једно молим: Суди право! Буди, молим те, правичан и благ према Турцима. И они су наша браћа. Бог је хтео да их потучемо, па баш зато треба да будемо благи наспрам њих.“
Председник га понуди да седне.
„Немам кад. Јуче сам дошао из Прокупља да видим свога сина. ХВала Богу, нашао сам га здрава и жива. Оставио сам му пара, а сутра се враћам натраг. И ми смо до скора били под Турцима. Памтим као данас, кад смо се ослободили. Каква је то разлика! Онда је било три брата, имали смо имања у вредности од десетак хиљада динара. Данас ја сам стојим на 100.000 динара. Благословена је земља Србија! Ту се добро ради! Истина, пореза је велика, али се добро и зарађује. Мили се човеку живети. И код вас ће тако бити. Па, какав је овај ваш Битољ? После Беграда биће најлепша варош!“
Председник га опет понуди да седне, али овај живахни човек поново одби.
Гвоздени пук – 2. пешадијски пук „Књаз Михајло“, попуњаван, поред војника кадроваца, војним обвезницима првог позива. Занимљиво је да гро војних обвезника из крајева који су насељени становништвом из Црне Горе (Јабланица, Топлица).