Кад ДПС младеж тугује за Црном Гором
Стефан Тодоровић
Ако бисмо могли да контекстуализујемо појам „крокодилске сузе“ у датом тренутку, онда би то била синоћња колумна млађаног асистента са Факултета за црногорски језик и књижевност (ФЦЈК) Стефана Тодоровића за Антену М.
Повод је, очигледно, био данашњи Дан жалости који је Влада Црне Горе прогласила због учесталих трагедија, изнад свега због мафијашких обрачуна.
Па тако Тодоровић креће са својом тужбалицом…
„Највећа замјерка црногорске јавности након другог масакра на Цетињу била је – да се ништа није урадило послије првог масакра како би се други масакр спријечио. Јер је свима постало јасно да је заказао систем. Да се више није радило о инциденту него о правилу“, истиче он.
И, одмах велича „камосјутрашење“ које је протутњало црногорским улицама као један лош виц.
„Зато су млади, свјесни и храбри људи покренули протесте како би се систем мијењао и побољшао, да нам се више наведене трагедије не би дешавале. Протест је од доносилаца одлука и јавности која подржава ову власт дочекан на нож, као политички протест који треба да склони њихове љубимце с власти. Стога су упрегнути сви медијски, безбједносни и друштвени алати како би се протест угушио а они сачували своје фотеље. Иако је сваком добронамјерном грађанину Црне Горе било јасно да се не ради о политичком, већ друштвеном протесту, да се вође протеста нијесу бориле за министарска мјеста и посланичке функције већ за изградњу бољег система који би превенирао трагедије или их свео на најмању могућу мјеру. Али нажалост, у Црној Гори битније су функције од људских живота. Битнији су ситносопственички интереси од побољшања система. Несвјесни да се śутра било коме од њих или било коме од нас може исто десити. И да нас на то свакодневно подśећају људи с Крушевог ждријела које ми као друштво не желимо да видимо и не желимо да чујемо. Не желимо из разлога што нас свакодневно подśећају на ужасну стварност коју живимо. Што нас подśећају да нам је систем труо и да га ми ћутке и погнуте главе прихватамо. Да смо изабрали да живимо у лажи и порицању, неспремни да погледамо истини у очи – истини да живимо у друштву руског рулета у коме нико није сигуран“, пише он и поручује да је црногорска младост, после свега, напросто испражњена.
„И зато данас, након нових трагедија ми као друштво више немамо снаге низашто, осим за још један дан жалости. Црногорски систем не нуди рјешења, прихватио је пораз. Доносиоци одлука више и не глуме да знају што треба радити, више и нема обећања да ће се систем мијењати, да ће унаприједити систем и радити на превенирању трагедија. Свјесни су да то нити знају нити умију. На руку им иде и црногорско друштво и јавна сцена која исто тако нити зна што је снашло, нити умије да реагује, нити нуди рјешења. Јер трагедије у Црној Гори више нијесу инцидент, већ стање које се покушава нормализовати, иако то не мора да буде тако“, каже Тодооровић, притом, уопште се не осврћући на безбједносну ситуацију и морално расуло Црне Горе у времену бившег режима – што у потпуности легитимише писца ових редова као, ништа друго, осим још једног Ђукановићевог јуноше жељног медијске популаризације својих ништавних ставова.
Хвала што преведосте овај текст, јер црногорски незнам, неразумијем.
Тако и оне што су марширали зимус, нисам знала шта оће, страни језици ми нису баш.
Туга и жал јесте што се десило и зимус, и прије 2 године и ово сад. Али нажалост увијек има али, тужно и жалосно што се дешавало толико година уназад. Ужасно је и жалосно да тадашња младост, а данас родитељи ове младости су шутали ко заливени. Суптилно и перфидно давајући подршку тадашњим властодршцима који посијаше и обликоваше ово друштво, на темељима неморала, неистина, лажи корупције ..Тешко се чистимо од лицмјерја и користољубља.
Дајте више расчланите!Не тугују они за Црном Гором, већ за распалим монтенегром , лоповским.
Овај јадни Тодоровић је Херцеговац. Како се он заглавио у Црногорско блато верујем са ни он не зна . Његов тата у лику Аднана Чиргића, његов је свијет а јадни Тодоровић не зна да су му се сви његови преци борили против разних Чиргића који данас нажалост столује на Србско Цетиње.
Грехота је трошити вријеме на читање цијелих текстова посвећених овим ништаријама. Само до пола, можда, и онда да пошаљемо поруку- да нису још видјели како изгледа кад Србину догори од неправде! Нека питају Турке и остале силеџије како су прошли! А можда и да прочитају Горски Вијенац…