Кад дођоши тјерају дођоше

Пише: Емило Лабудовић

„Селите се дођоши! Ова порука мржње и нетрпељивости, исписана је црвеном латиницом (језички чистунци би замјерили због изостављеног зареза испред именице у петом падежу, али ко те пита за правопис) на кући младића којем је једини гријех што су му родитељи, бјежећи од крвничког ножа и огња, спас потражили у Србији. Тачније у српској Војводини, коју би неки Срби радо видјели изван Србије. А куд би приспјела послије, зна се. Јер снови оних који, туђим и незнавеним, рукама пишу ове графите, о граници „до Земуна“ никад нијесу замрли.
У ситуацији у којој се налази друштвена и политичка збиља Србије више ништа не може да изненади. Оваква примитива посебно. Али, има нешто што овај графит чини црвенијим (не само од стида) од многих исписаних широм Србије. Наиме, протјеривање младог Балаћа, једног од најбољих студената новосадске „технике“, названог „дођошем“, траже унуци и праунуци оних који у Војводини и данас имају тај исти статус. Дијели их само дистанца од нешто мање од пола вијека и основни разлог досељења. Ђедови и прађедови „текстописаца“ по кући Балаћа дошли су бјежећи од бесхљебног сиромаштва, Балаћи и њихова генерација дошли су бјежећи од смрти и зла. Ови први, голи и боси, прслих гаћа и празних торбака (ни пас није имао за шта да их уједе) дошли су у сточним вагонима, Балаћи и њихови, са завежљајима најнужнијег (икона се подразумијевала) – на трактирима.
Први су из сточних вагона стигли право на уређена имања, у куће опремљене свим и свачим, у некима су затекли чак и постављен ручак, други су се мучили по сабирним центрима и мукотрпно освајали своје ухљебље. Прве су звали дођошима али им нико никад није показивао „ретур“ правац, ових других би питомци ових првих најрадије да се ријеше. А зна се и зашто. Потомцима ових првих се чини да су довољно били Срби и у Србији, и хтјели би тај њен комад само за себе, ове друге, још увијек Србе, све веже за Србију и њено заједништво. А, занимљиво, они који имају праву тапију на Војводину, мирољубиве и трпељиве Лале, не мрзе и не тјерају никога. Па ни паролу на кући Балаћа нијесу написали житељи Футога. Зло су у краљевство купуса донијеле натруле главице из Новог Сада.
Новокомпонована нетрпељивост према „дођошима“ често се подмукло користи у дневнополитичке, а и у оне стратешке, сврхе. Пребројавање на ове и овакве, и оне и онакве Србе, у ситуацији када је национално јединство насушна потреба, баш због тог јединства постало је главна полуга раздора. Јер сложна и јака Србија главни је камен спотицања онима који би „до Земуна“ и онима који би „шехер Босну“ насред Бањалуке. Али, пошто искуство учи да се на Србију не може, бар не „без гусала“ споља, прибјегло се тактици: брат на брата, дођош на дођоша. Тако данас „етнички чисту и од дођоша очишћену“ Војводину (и Хитлер би им на овоме позавидио) тражи син Ненада Чанка, поријеклом из Зрмања у Лици, и унук Јеврема Брковића са сред Пипера. Етнички чисти Војвођани, нема шта.
Млади и надарени Балаћ, коме којекакви „чанци и брковићи без бркова“, аутентични Војвођани, поручују да му нема мјеста међу њима, јер је „дођош“, једнога дана биће име којим ће се дичити свеколико Српство. И биће „наш“, па откуд год да је дошао. Као што је и Никола Тесла наш, иако би данас свима нама иза Дрине био „дођош“. Али, изгледа да нико не умије да „поједе говно на гладну годину“ као неки од „етнички чистих“ Срба. Али, за џабе им је сва писанија црвеном латиницом, Владимир Балаћ, дика и понос подмлатка српске науке, Србин је, и наш је, па таман да је с Марса пао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: