Кад дођоши марширају

Пише: Емило Лабудовић

Давно је речено да не пада снијег да помори свијет већ да свака звјерка остави свој траг. А човјек је звјерка најмрачнија. Трагова има разних, од оних плитких и једва видљивих па до оних дубоких који чине бразду на раздјелницама времена и историје. Ипак, најчешће и најправичније се дијеле на људске и нељудске.
И прилика да човјек остави свој траг има разних, од оних обичних, дневних, које вријеме касније обиљежи печатом незаборава, до оних историјских, преломних, којима се човјек заувијек упише у историјске читанке и постане нераскидива карика ланца трајања једног народа. Међу оним приликама које човјеку омогућавају да или „гордо звучи“ или се искаже као обична сплачина и презира вриједан испрдак дома и рода, спадају и избори. И то не само са становишта резултата већ и односа према њему или, како то народ обично зна рећи: „у добру се не понеси, а у злу се не понизи“.
Недавно одржани избори у Србији опет су, очекивано, постали прилика и широко, слеђеном бјелином прекривено, „Игман поље“, душу дало да се по њему оставе трагови, они људски и они други. При томе уопште не бројим оне непосредне актере, побједнике и губитнике, већ оне који, као са трибина стадиона, навијају и бодре своје „љубимце“. О нашој навијачкој култури сувише је трошити ријечи, али она је за стадионе није за неке друге сфере, поготово не за оне у којима се, с правом, очекује другачији, много културнији образац „навијања“. А о култури је ријеч.
Реакција губитничке стране, нарочито у Београду, очекивана, организована и добро плаћена, од оних јаја по зидовима зграде РИК па до инфузије Маринике Тепић, не би завриједила ни слова да није оних квазиинтелектуалних баљезгарија које долазе из кругова и од појединаца од којих би се очекивао макар минимум здравог разума и основне грађанске пристојности.
Овој првој категорији би се могао приписати поступак академика и, слободно могу рећи, најбољег послијератног пјесника у Срба, Матије Бећковића. Јер, кад се неко ко је најгласније, најумније и најпатриотскије стајао на бранику одбране Косова придружи ауторима „ПроГласа“ који заговарају другу и другачију Србију, чак и по цијену одрицања од Косова, онда је то више од политичког суноврата. И тако горко подсјећа на сличне „патриотске падове“ Вука Бранковића и Новака Килибарде.
Другој врсти „неакадемског“ карактерисања изборних резултата и стања у Србији, Београду поготово, припада став, на жалост признатог, глумца и редитеља, Драгана Бјелогрлића, изнијет у недавном интервјуу Петру Комненићу. „Велики Бјела“ је, коментаришући неуспјех својих политичких пулена да освоје Београд, град подијелио на двије зоне: на чувени „круг двојке“, у којем, по њему, живе интелектуални и опозициони Београђани, и посељачену периферију оних који су Београђани само пијачним данима и који, као такви, очекивано гласају за власт.
Наравно, нико, и све да хоће, не може да оспори право Бећковићу и Бјелогрлићу да буду опозиционари. Али, чак ни они, тако „високоумни“ и позиционирани усред срца „двојке“, немају право да вријеђају Београђане и да их дијеле на „ове“ и „оне“!!! Тим прије што ни један ни други нијесу аутентични, рођени Београђани већ само дођоши. Један и ровачке пиздематерине а други из Опова. А још мање имају право да Београд сматрају посебним интелектуалним ентитетом у односу на остатак Србије. Јер, има ума, патриотизма, части и образа у остатку Србије ништа мање него на Теразијма.

Неутаживој жељи разноразних дођоша, нарочито нас из Црне Горе, којима су Београ и Србија широм отворили врата и ухљебили их, да управљају њеним друштвеним, привредним и кулурним токовима очигледно ни небо није граница. Чак и по цијену сврставања под барјаке од оног Хила па све до Куртија. Али, Србија није велика зато што је велика већ зато што јој је душа и од неба шира. И не станује само у „кругу двојке“.