Kaća

Piše: Bećir Vuković

Prije četrdeset godina podvukao sam rečenicu u jednoj knjizi: „U krajnjem slučaju, reći ću da je potrebno da drugi umre kako bi me najzad razumeo.“

Neću vam reći o kojoj se knjizi radi, niti ime autora. Ali, vjerujem, da Kaća sada zna i jedno i drugo, i ne čudi se da sam izabrao baš ovu rečenicu, da joj pošaljem na onaj svijet.

Smrti treba priznati neospornu moć, prije svega i u tome što nas uvijek zatiče nespremnim. Što će stati u jednu riječ – nesavršenim. Ništa o smrti, osim same smrti, nije sigurno. Ali, smrt zna nešto drugo o nama što nikad nećemo znati, i to je sigurno. I, to je sve.

Smrt je prazna. To je slika Kaćine smrti u praznom Beogradu. Na sahrani je bio samo Željko. I opis sahrane.

Davno je bilo. Sjedimo u „Ribljem restoranu.“ Trebalo je da napravimo intervju za reviju „Ovdje.“ Povod je bila moja knjiga poezije „Crna umetnost.“ Uz intervju išlo je i nekoliko tekstova, zapisa o crnoj umetnosti.

– Pa, Bećire..?
– Pa, Kaća..?

Uz piće i pušenje graktao sam i lepetao rukavima mantila, branio se od gluposti intervjua, šta znači i šta, molim te, pojašnjavati, i čemu ta pratnja, i tako dalje, dokle smo izdržali…

Onda je, odnegdje, palo pitanje, koje pamtim, i koje će me pratiti do posletka. To je jedino pitanje koje će ostati od svih u vezi moje crne umetnosti…

– Ti, tajno čitaš..?

Intervju je brzo bio gotov. Pitao sam je da li je u redu što je sve tako nepovezano. Tako i treba, odgovorila je. Dodaj ponešto, ili izbaci, pomozi. Nema tu šta da se dodaje i oduzima….

Bilo kako bilo, zaista – tajno čitam – zato vam i neću reći odakle sam uzeo gore navedeni citat. Kaća je jedina znala da tajno čitam, neka tako i ostane.

Kaća mi je, ponekad, čitala po nekoliko stranica iz rukopisa romana „Veronika i štampar“. Željko, sa punom čašom kave, prolazeći stanom tamo i ovamo, govorio je da njemu ne čita rukopis. Naravno, odgovarala je. Onda se nas dvojica pokupimo, i na Sajam. Odlazeći, ispraćala nas je riječima – a, šta ćete, tamo.

Poslije „Veronike i štampara“, nagovarao sam je da napiše roman o Njegošu. Jednom mi je pročitala prvu, i jedinu stranicu. Ispod volta i smokvinih lepljivih grana punih paukova, prvo je u tvrđavu Lesendro ušla senka mladog Njegoša. Samo piši, samo piši, ponavljao sam besomučno i mehanički. Kaća je trebala samo da sjedi i piše, piše, i da ne ustaje dok ne završi tekst. Ni Bernhard nije ustajao iza stola dok ne završi tu jednu rečenicu, što će reći knjigu. Neki pisci jedino tako dišu i pišu.

Veronika je Katarina, štampar je Božidar Vuković – Podgoričanin. Štampa je – crna umetnost. Smrt nas jedino i štampa.

– Neću da se poražena vratim u Crnu Goru. To je dijagnoza Katarinine smrti. Ima, nas, nekoliko, kojima je to stalno ponavljala. I ja živim u Crnoj Gori, ali se nijesam vratio, govorio sam joj, uzalud..!

Na groblju Bežanijska kosa, na klupi u hladu male lipe, pokraj groba majke, sedi lepa balerina Opere Narodnog pozoriša u Beogradu. Beograd je najlepši u aprilu. Balerina, dugog vrata, sa velikim šeširom, sa maslačkom u prstima. I, dunuće, odnegde lahorčić, i razneće maslačak po nebu, a ona će znati ko to beše, osmehnuće se, i zakoračiće preko zelene kose, ka velikom gradu…..