Jubilej istorijskog protesta: Tri decenije od devetog marta

Često se povodom godišnjica ovog događaja postavlja pitanje – da li su i Srbi, poput Istočnih Nemaca, Čeha, Slovaka, baltičkih naroda i drugih istočnoevropskih nacija masovnim okupljanjima, šetnjama, transparentima, zveckanjem ključeva, pevanjem pesama i mirnim, građanskim protestima mogli da promene totalitarni režim i uspostave demokratsku, prozapadnu i proevropsku vlast. Nažalost, takav scenario kod nas je bio neizvodljiv.

Ove godine navršavaju se tri decenije od devetomartovskih demonstracija, najvećih antikomunističkih protesta održanih u našoj zemlji. Neposredan povod za okupljanje nezadovoljnih građana bio je zahtev Srpskog pokreta obnove da TV Beograd objavi demanti na komentar u kojem je stranka Vuka Draškovića optužena da je „produžena ruka ustaškog hrvatskog režima”.

Često se povodom godišnjica ovog događaja postavlja pitanje – da li su i Srbi, poput Istočnih Nemaca, Čeha, Slovaka, baltičkih naroda i drugih istočnoevropskih nacija masovnim okupljanjima, šetnjama, transparentima, zveckanjem ključeva, pevanjem pesama i mirnim, građanskim protestima mogli da promene totalitarni režim i uspostave demokratsku, prozapadnu i proevropsku vlast. Nažalost, takav scenario kod nas je bio neizvodljiv.

Slobodan Milošević, i tada i kasnije, pokazao je da je nameran da svoju vlast brani po svaku cenu i na svaki mogući način, korišćenjem i dozvoljenih, a još više nedozvoljenih sredstava, koja su uključivala i hapšenja, prolivanje krvi i ubistva. Cilj mu je bio da izvesno vreme simulira višepartijski sistem, a da potom, u sadejstvu sa tvrdolinijašima u Kremlju, čiji je puč priželjkivao, uguši kompletnu srpsku opoziciju, a pre svega Srpski pokret obnove koji je nastupao pod geslom „Srbija u Evropi, Evropa u Srbiji”. Potom je nameravao da, zajedno s generalima JNA, krene u obnovu totalitarnog poretka u celoj Jugoslaviji i nametne se kao neprikosnoveni diktator.

Zato su devetog marta 1991. godine, na ulice Beograda, prvi put posle Drugog svetskog rata izašli tenkovi JNA s crvenim zvezdama, u borbenom poretku, opremljeni granatama i bojevom municijom i spremni za dejstvovanje protiv civila. Osim vojske, pre trideset godina u Beogradu se nalazio skoro kompletan sastav Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji je protiv sto hiljada mirnih demonstranata, okupljenih na poziv Vuka Draškovića u podne na Trgu Republike, bez ikakvog povoda i razloga upotrebio sve čime je raspolagao: bojne otrove, vodene šmrkove, dresirane pse, konjicu, oklopne transportere, gumene metke, helikoptere, pa i metke koji su ranili petoro demonstranata i usmrtili sedamnaestogodišnjeg Branivoja Branu Milinovića. Preko stotinu učesnika protesta policajci su lakše i teže povredili, uhapsili su u Beogradu 158 ljudi, među kojima i Vuka Draškovića, predsednika parlamentarnog Srpskog pokreta obnove, i potpredsednika stranke profesora FPN-a Jovana Marjanovića. Tog dana je policija zauzela prostorije Radija B92 i zabranila emitovanje programa, a slično se dogodilo i Nezavisnoj televiziji Studio B. Instrumentalizovana partijska policija je tokom noći počela da hapsi funkcionere i aktiviste SPO širom Srbije. U takvoj situaciji obezglavljeni SPO, koji je tri meseca ranije na parlamentarnim izborima dobio oko 16 odsto glasova i 19 poslaničkih mandata, nažalost, nije imao dovoljno sopstvene moći, a ni podrške drugih, da završi započetu borbu i promeni režim koji je vladao više od četiri decenije.

Međutim, značaj devetog marta je ogroman jer je postao i do danas ostao simbol borbe i građanskog otpora. Bila je to moralna pobeda Vuka Draškovića, SPO i građana koji nisu pristajali da budu pretvoreni u beslovesnu masu. Devetog marta 1991. David je pobedio Golijata, jer je, barem nakratko, bila oslobođena „TV Bastilja”, zbog čijih laži je protest bio i sazvan. Ostavke su podneli ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović i petorica čelnih ljudi državne televizije koja je tada počela direktno da prenosi sednice skupštinskih zasedanja, što je tekovina koja je opstala do danas. Miloševićev režim je pred drugima u Jugoslaviji, u Evropi i svetu izgubio i poslednji privid demokratskog poretka i okrenuo se izazivanju međunacionalnih tenzija i oružanim konfliktima, pa i konfrontacijama s celim svetom, kako bi produžio svoj opstanak na vlasti. Miloševićev kraj počeo je 9. marta i kasnije je bilo pitanje vremena kada će se stropoštati u ambis. Politički kraj mu je došao 5. oktobra 2000. godine, ali je taj dan ubio deveti mart, jer lideri DOS-a nisu okrenuli Srbiju ka Zapadu i nisu pokrenuli suštinske političke i ekonomske reforme. Nastavili su da vladaju, bez Slobodana Miloševića, ali s njegovim ljudima u vladi, vojsci, službama bezbednosti i medijima, koristeći Miloševićeve metode. Zato su i oni, poput Miloševića, nestali s političke pozornice.

Za još neostvarene ciljeve organizatora devetomartovskih demonstracija koji se odnose na ulazak Srbije u Evropsku uniju i unutrašnju evropeizaciju Srbije, SPO se danas bori zajedno sa svojim koalicionim partnerom, podržavajući u takvom opredeljenju, pre svega, predsednika Srbije.

Zamenik predsednika SPO

Izvor: politika.rs