Јован Крститељ

Пише: Милица Краљ

Заклоњен сенком траве
оклопом младог јеленка
Берући цветове плаве
док их надзире сенка

У благом јутарњем просеву
под свлаком кућне змије
Рашчињавајући вреву
а блага светлости мије

Прегршт ураслих стопа
у тле тешко од стида
Испод земљиног стропа
где мравак цркву зида

За прогореле прагове
и тужне скрајнуте свеце
за прекопане трагове
и бесцен-сузе деце

За руку у колевци
док бреме туђина носи
У заметку у сенци
предачку милост проси.

За Завет писан у крви
речима небеског гласа.
И светли упит први:
–О да ли има спаса?!

– О да ли има спаса
вековном српском болу?
Док браћу раздире жеља
за Лепом Главом на столу
– Јована Крститеља?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: