Још не свиће

Пише: Емило Лабудовић

Знало се и прије него се десило. Авети наше никад разријешене прошлости још увијек тумарају историјском тамом којом смо окружени, а која никако да одани. Проклета смо земља у којој још увијек влада она комесарова: Бога више нема, Бог је мртав! Земља у којој наводни и самопроглашени антифашисти методама на којима би им и сам креатор фашистичког наратива, Гебелс, позавидио, још увијек стражаре на Љубином гробу. С тим да су Њемци одавно прошли, али зато истина „но пасаран“! А истина је, по њима, само једна, она коју ми гракћемо ево већ осам деценија. Све друго је само повампирени фашизам, а то мимо Белведера и Богетића неће проћи. Јер овдје се васпостављају и бране „европске вриједности“, вриједности те исте Европе која је, између осталог, породила и тај фашизам. Породила и никада га се није сасвим одрекла. Ако не вјерујете, питајте Тонина Пицулу, ону његову верзију са аутоматом и унформомом „црних мамби“.
И зато је било више него очекивано да ће пламичак ревидиране истине из Заостра запалити велики пожар на другој страни. И да ће се подићи све чавке, свраке и вране, сви лешинари са буњишта медијске и политичке сцене Карадага. Писане као са гештетнера у некој ратној земуници око Јајца и Дрвара, реакције и памлети били су у реченицу исти. И сви до једног, почињали су одредницом ХИТНО, као да јављају вијест са неког великог ратишта или разорног земљотреса. Сви они који су стоички, као муле, ћутали и отресали ушима кад су се у Плаву и Гусињу подизали споменици доказаним ратним злочинцима, сви они који, и поред свега и националног отрежњења, и даље дижу споменике и славе име „највећег сина наших народа“, хорски и у једном гласу и тоналитету рекли су: ПАВЛЕ НЕ МОЖЕ! И ТАЧКА. РУШИ И ХАПСИ. Даљег разговора на ту тему (умало написах: таму) нема.

Нисам био лош ђак и добро познајем ону уџбеничку и етаблирану историју и ове државе и овог региона. И Павлово мјесто у њој. Али, у међувремену се што шта сазнало и прочитало „између редова“ и сазнало да баш и није све како пише. И да је Бог, упркос комесаровом наређењу, још увијек жив. Не присвајам себи право да тумачим и изигравам квазиисторичара, да исправљам „криве Дрине“, али доро знам да овако више не иде. И да нам је свима потребна права и нефризирана истина о нама кроз вријеме. Јер, јасно је да ни ђаво није био баш тако црн, нити су свеци били баш толико свети и непогрешиви. Били су, отприлике, наша слика и прилика.
Али, има једна истина, сурова и неумољива, истина да споменици и нијесу највалиднији свједоци историје. Бронза је бронза, и у њу може да се укалупи и највећа историјска лаж. Макар то ми знамо. Онај прави, истински споменик, човјек својим ликом и дјелом подиже још за живота и тај споменик никакво ХИТНО не може да сруши. То ХИТНО је у Заостру и диљем црне нам Црне Горе одавно закаснило. И ту је сва НВО/бошњачка хистерија и диригована шизофренија, са све Ибрахимагом, Фејзићем, снајком Теом и грађански образованом али не и васпитаном Далиборком, немоћна и личи на лавеж паса док караван пролази.
Али, наша ноћ још траје и никако да сване.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: