Jesi li to hteo od Crne Gore, Milo Đukanoviću – Svač?!
1 min read
Mihailo Medenica
Liturgiju koju obezbeđuje policija, reč Božiju koja se u Crnoj Gori mora silom braniti od urlika bezbožnika!
Pravoslavnog, našeg, tvojeg mitropolita na kojeg čopor besnih arnauta kidiše u našoj, tvojoj Crnoj Gori?!
Starostavnu pravoslavnu bogomolju koju koju besramno žele da nam otmu, da je poturče! Našu, tvoju bogomolju! Živu vodu crnogorskog vrela…
Nije ovo slovo šovinizma, jer na Saču se nisu sukobile dve vere, već vera i mahniti jurišnici kojima si dozvolio da se Crnom Gorom zore maštajući o danu kada će biti tek deo one prokleri- “velike Albanije”!
Nije muslimanima smetala liturgija na temeljima vekovne nam svetinje, već deci Prizrenske lige svaki prizvuk srpstva i pravoslavlja tamo gde se odvajkada čuo!
Da je sreće, to bi i tvoja bogomolja bila, baš kao i mitropolit, Crna Gora, reč Božija sa Svača, ali sreća odavno samuje na tvojim računima i predračunima i profakturama koje si poganima izdao na ime Montenegra!
Svako u Milolendu može činit šta mu je volja i kad mu se prohte, osim što za Srbe, pravoslavce, tvoju veru nekadašnju nema mira bez po katakombama i lagumima ko u one dane kada je bila prognana i prokazana!
Nije na Svaču muslimanima smetala litrugija već teroristima, a znaj da to jesu (znaš ti to odlično) najčvršći bedem Crne Gore koju bi najradije pregazili u svom mahnitom ludilu – pravoslavlje, vera koja nas je učinila velikima, vera koja nas uči da tuđe poštujemo ali da na svoje ne damo, vera koja će sačuvati Crnu Goru kada ti udare na Milogorje i crni dvoglavi orlovi natrkile nebo tvojih laži, izdaje i podvođenja naše i tvoje pradedovine fukari što bi da je satre, da je nema, da sve pretvori u prah i pepeo fanatične ideje o nekakvoj velikoj državi Azema Bejte i Šote Galice!
Na Svaču su tvoji janičari udarili na tvoju veru, ne zaboravi to nikada, nesoju, ali i znaj da te ti isti janičari neće još dugo slepo slušati…
Juče Svač – sutra…
Kad osvane to sutra nemoj se vajkat i zapomagati – plamen njihovog ludila je baklja uzeta iz tvoje ruke!!!
Zapamti- nije muslimanima zasmetala svera reč liturgijska, već teroristima ono što Svač jeste – Crna Gora!
Ustavi svoje jurišnike dok još ima vremena, Đukanoviću, ridaćeš za Crnom Gora koja će ti koliko sutra zaličiti na Svač – temelj nekadašnje bogomolje…
Nepoznanica i krivotvorenja je na pretek oko Oktobarske revolucije. Jedna od njih je vezana za socijalne prilike u Rusiji 1917. godine. Literatura je krcata „podacima“, da je Rusija bila siromašna poljoprivredna država i industrijski zaostala, s ugnjetenom i obespravljenom radničkom i seljačkom klasom, itd. Ali, nije bilo tako. Rusija je beležila zavidan industrijski napredak početkom dvadesetog stoleća. Imala je veću proizvodnju nafte i gasa od SAD i viškove hrane. Eksploatisala zlato, dijamante, gvožđe, bakar…
Budućnost Rusije je obećavala blagodet stanovništvu, ali i veliko rivalstvo industrijskim zemljama Zapada. Od mnogoljudne, prostrane i bogate ruske države su zazirale kolonijalne sile – Francuska i Britanija. Zazirala je i Amerika. Jer, takva Rusija (bogata, mnogoljudna i vojno snažna) ne bi ostavljala prostora Vašingtonu za planirano američko liderstvo u svetu.
Lako je shvatljivo, da nijedna od ove tri države nije želela dobro Rusiji.
Bravo! Ta laž o agrarnoj, industrijski nerazvijenoj zemlji (Rusiji) je lako uočljiva: otkud onda samo u Petrogradu tolike hiljade radnika u revoluciji?
U svakom slučaju, hvala i Tebi, Jarčeviću, i piscu ovoga inspirativnog članka Medenici!
I sama Oktobarska revolucija je bila delo Francuske, Britanije i SAD. One su je zamislile i odlučile, da njeno sprovođenje povere Vladimiru Iljiču Lenjinu, koji je 1917. živeo u izbeglištvu, u Švajcarskoj. Protiv svake logike je (kad se ima u vidu dosadašnje tumačenje prirode Prvog svetskog rata), da su tri zapadne države – ratne saveznice Rusije u Prvom svetskom ratu, donele odluku, da svoju ratnu saveznicu (Rusiju) razbiju građanskim ratom. Daleko od logike i zdrave pameti je i činjenica, da je Nemačka, ratni neprijatelj Amerike, Francuske i Engleske (kao što je bila neprijatelj i Rusije), pomogla da se Lenjin prebaci, preko nemačke teritorije, u Sankt Peterburg. Još je neshvatljivije, da su vlade kapitalističkih država pomagale komunističku partiju u jednoj od najmoćnijih država sveta – Rusiji. A program svake komunističke partije je predviđao rušenje kapitalističkog društvenog sistema u svakoj državi sveta. Znači, vlade SAD, Nemačke, Francuske i Engleske uspostavljaju društveni sistem u Rusiji, koji će im biti klasni neprijatelj. Zar su tadašnja zvanična saopštenja protiv komunističkog programa bila prevara? Morala su to biti, jer su vlade zapadnih država najprilježnije pripremale dovođenje komunista na vlast u Rusiji. Tako su odlučile i ruske saveznice: Amerika, Francuska i Engleska i ruski ratni neprijatelji: Austrougarska i Nemačka.
Ovo nas upućuje na zaključak, da su zapadne države shvatile Prvi svetski rat kao prolaznu, i nevažnu, epizodu, a za najvažniju potrebu (i svoj zajednički interes) su odabrale slabljenje Rusije i njeno pretvaranje u nevažnog učesnika međunarodnih odnosa.
PRVI BALKANSKI RAT: Austrougari i drugi, kad su videli da Turska gubi rat, požurili su da osnuju albansku državu i da srpsko stanovništvo u Albaniji, koje je bilo tek napola pošiptareno, ubede da im preci nisu Srbi. Pored toga, nisu dozvolili da se Crnoj Gori pripoji Skadar, za čije oslobađanje su Crnogorci imali oko 12.000 poginulih i ranjenih. Evropa se plašila da ovaj grad bude u okviru srpske države, jer su znali da je on bio prestonica Srbije od 490. do 1.171. godine, što se krilo u zvaničnoj istoriji, a što će naći mesta u literaturi tek krajem 20. stoleća. Ali, Zapadnoevropljani su za taj istorijski podatak znali, kao što im je bilo jasno da su Srbi starosedeoci Balkana, a ne pridošlice u 7. stoleću – kako su Nemci to izmislili i nametnuli kao istorijsku istinu u 19. stoleću.
Gospodine Anonimni,
nisam potpuno razumeo šta ste me pitali. Tračani, Dačani, Iliri, Dalmatinci, Sarmati… to su sve bila plemenska ili zavičajna imena naših predaka – Srba, Soraba (predaka svih današnjih Slovena).
Mislio sam na drzavu Trakiju
Koja je dobila drzavnost na berlinskom kongresu kad i Srbija i C.G.
I da li je rat medj srbijom i bugarskom pocet upravo zbog trakije koju su bugari napali
Posle Prvog balkanskog rata, Rusija je svoje strateške interese videla u savezu s Bugarskom, te joj se diplomatija zalagala da Bugarska bude proširena do desne obale Velike Morave i leve obale Vardara. Austrija i Britanija je shvatila da bi takvo rusko ostvarenje dovelo Ruse na Balkan i na Egejsko more (Bugarska je i bez ovih srpskih zemalja bila stoposto veća nego danas – pripala joj je današnja severna Grčka). Zato su se zalagali, te je Srbiji dodeljen današnji Pirot i Dimitrovgrad, kao i Makedonija s obe strane Vardara. Ali, Zapad je onda zamislio i dodatne mere – da zarate Bugarska i Srbija. Stratezi su procenili da će Bugari u ratu pobediti, te su pripremili Rumuniju, Grčku i Tursku da pomognu Srbijij – kad bude izgubila bitku protiv Bugarske. No, Srbi, kao i obično, pobede Bugare u Drugom svetskom ratu. No, Austrija ne promeni odluku – nagovori Rumuniju, Tursku i Bugarsku da, opet, napadnu Bugarsku. I to se desilo. Rumuni su uzeli bugarsku obalu do ušća Dunava, Turci Jedrene, a Grci severni deo Grčke. Bugarska je, tako, prepolovljena. Rusi se nisu usudili ratovati do kraja za spas ovih bugarskih zemalja. Nažalost, ovih podataka nema u udžbenicima povjesti (istoriji).
Gospodine Jarcevicu ako procitate…
Jel mogu nekolika redka o drzavi Trakiji koja je dobila drzavnost na ber kong sto malo ko dpominje a samim tim i malo ko zna.
Blagodarim svakako
Dragi čitaoci,
proporučio sam Vam knjigu kod Izdavača „Mirosla“, Beograd, Maršala Tolbuhina 15, tel. 011/297-0875, email: [email protected] U njoj ćete pročitati kako je oslobođena Crna Gora od Turaka – to nema u istorijskoj literaturi, kako je oslobođena Dalmacija od Turaka – to nema u istorijskoj literaturi, kako su Turci ubili Stojana Jankovića – to nema u literaturi istorije, kad je počelo rasrbljivanje u Crnoj Gori – tonema u istorijskoj literaturu, a počelo je 1610. godine, itd, itd.
Kakve li bi sve beleške bile utisnute u istorijske udžbenike, da su Crnogorci nastavili progon austrougarske vojske od Sarajeva i Trebinja,. Austragiri su bežali, glavom bez obzira. A to je sprečio Kralj Nikola? Jedna svetska velesila (Austrougarska) umalo nije doživela potpuni vojni poraz na bojištu Hercegovine i Bosne. Poraz od vojske male srpske države – Crne Gore. I to samo od polovine vojske te male države, jer je crnogorska vojska na ratištu kod Lovćena – mirovala, kako je to bio udesio crnogorski kralj Nikola Petrović. No, toj crnogorskoj vojsci pod komandom slavnog serdara Janka Vukotića, počeli su se pridruživati Srbi iz Hercegovine i Bosne. Mogla je ta vojska doživeti i veliko omasovljenje, ali je to sprečio crnogorski vladar. Zaustavio je pobednički marš Cronogoraca – vojsku je vratio na teritoriju Crne Gore i Srbije! Austrougari su zauzeli svoje prethodne položaje na Drini i drugim linijama ratišta, a u pozadini su preuzeli paklene mere protiv Srba Hercegovine i Bosne – najpaklenije na područjima koja su Crnogorci bili oslobodili. Odatle su mnogi Srbi pobegli u Srbiju i Crnu Goru, a posle 1915. će ih Austrougari podvrgnuti najokrutnijim mukama.
Odluka Berlinskog kongresa o ostavljanju srpskih povjesnih zemalja pod austrougarskom i turskom okupacijom je podupirana i umešnom protivsrpskom propagandom u Evropi. Isticano je da Srbija ima nameru stvaranja Velike Srbije na račun drugih naroda, a vešto je izbegavano spominjanje činjenice o porobljenim srpskim zemljama. Veliki deo srpskih srednjevekovnih zemalja je porobila Austrougarska, te je činila sve da spreči njihovo uključiivanje u Srbiju. Beč je bio i protiv oslobađanja srpskih zemalja pod Turskom, jer bi Srbija, proširena na Staru Srbiju, bila prostrana, snažna i sposobna – da se i vojno suprotstavi Austrougarskoj, te bi takva Srbija, bez bojazni, otvoreno zahtevala okončanje austrougarske okupacije srpskih zemalja u Panoniji i zapadno od reke Drine. Iz straha od jače srpske države na Balkanu, Austrougari i drugi Zapadnoevropljani su sprečavali ujedinjenje Crne Gore i Srbije. Uz ovu propagandu o Velikoj Srbiji, oni su svojski prevodili Srbe na porobljenim srpskim zemljama u druge narode: Hrvate, Mađare, Rumune, Bugare, Turke, Šiptare… a deo su rasrbljivali i proglašavali nesrpskim Crnogorcima, nesrpskim Bošnjacima i nesrpskim Makedoncima. Pored rasrbljivanja, Zapadnoevropljani su, još na Berlinskom kongresu, doneli dve odluke u odnosu na srpsko, hrvatsko i slovenačko stanovništvo. Ujediniti ih i držati pod prismotrom, ili im stvoriti više malih država – s malobrojnim stanovništvom u svakoj. Teško bi ko u zemljama bivše Jugoslavije mogao poverovati, da je, 1878. godine, na Berlinskom kongresu, Evropa odlučila, da na srpskim zemljama osnuje što više manjih država. Taj protivsrpski poduhvat je postao deo programa i državnih organa i političkih stranaka u Srbiji i Jugoslaviji. Ova činjenica upućuje na jednostavan zaključak – u državnim organima i političkim strankama Srbije i Jugoslavije su radili ljudi koji su preuzimali ove paklene evropske protivsrpske namere.
To je “hteo”, i to smo svi mi šćeli. Tako ćete proć na svakom kamenu svete crnogorske zemlje, zapamtite ovaj dan.
Stepali te i boro i ramiz pojedinacno i grupno
Dosadio si vise i Bogu i narodu
Botino sasava
Ko da je neko sasav pa ti da ga prosvjetlis na ovakav nacin
Nisko do bola i nazad
Ista ste bulumenta izgleda i ti i bpro i ramiz i svi ostali guzicari koji samo o svom interesz misle
Sve će ovo riješiti Boro i Ramiz .Srbi bez sjekirancije.
Kada je vladao komunizam, do ovakvih „nesporazuma“ nije dolazilo, zato što je milicija u početku kordonima sprečavala narod i sveštenike da obilaze bogomolje. Malo batinama, malo lošim karakteristikama za zapošljavanje, sve je posle išlo normalnim tokom, nije morala više milicija da dejstvuje.
A evo kako su ovo savremeno dešavanje opisali novinari:
„“U međuvremenu, DRŽAVNA policija nije dopustila mještanima da prođu niti da se približe mjestu obreda. Prolaz je dopušten samo predsjedniku Skupštine, Šefu Komunalne policije Saubih Mehmetiju, Komunalnoj policiji i akreditovanim novinarima“, kaže se u saopštenju. (I komunalna i državna milicija je savršeno koordinirala).
Tokom liturgije, kako se navodi, zajedno sa Komunalnom policijom i starješinama Odjeljenja bezbjednosti Ulcinj, predsjednik SO je više puta potvrdio da se liturgija održava izvan objekta.“
Sada, nema više komunizma, ali zabrane se daju, čak i one iz bezbjednosnih razloga.
Možda muslimani ovim putem žele da Hram Svetog Jovana Krstitelja u Svaču, predaju na upotrebu rimokatolicima. Kada to nisu regulisali za vreme vladavine komunizma.
Još se niko nije setio da Hram preda UNESKO-u na staranje, videli smo da oni baš imaju veliku želju da pravoslavlje predstave kao muzejsku vrednost.
Poštovana gospodo,
hvala Vam što ste prihvatili sadržaje mojih zapisa. Da Vam saopštim to i mnogo drugoga se nalazi u mojoj knjizi „Bivši Srbi Crne Gore“. Upućivao sam srpska udruženja i pojedince iz Crne Gore na tu knjigu, ali ništa nisu učinili – da bi je pribavili i njen sadržaj preneli Srbima i onima koji se zavode – da nisu Srbi. Između ostalog, u njoj je izveštaj dičnog Srbina iz Crne Gore, koji je ostavio knjigu – da je Kralj Nikola s Austrougarskom organizovao pomor Srba preko Albanije, itd. Knjiga je kod Izdavača „Miroslav“, Beograd, Maršala Tolbuhina (bivša Goce Delčeva) br. 15. Tel. 011/297-0875 i [email protected]
Gosp. Jarcevic je istaknuta licnost izx vremena, sada okupirane Republike Srpske Krajine. Nema boljeg svjedoka stradanja Srba od ustasa, a g, Jarcevic je danas dvostruki Akademik, Rusije i Srbije. Izuzetna licnost na ponos svih Srba. Slobodane, nema straha, oslobodicemo okupiranu RSK, srpski Dubrovnik i sve srpske krajeve. Dace Bog, dolazi to vrijeme.
Blagodarim g Jarcevicu
Nadam se da ce portal imati sluha i obezbijediti vam kolumnu
Na zadovoljstvo sviju
Ako ne onda ñas vi ovako “ na divlje“ s vremena na vrijeme obradujte u skladu sa vasim mogucnostima
Svako dobro zbiljski srbe
Hvala na ovim dragocjenim informacijama za koje nisam znao.Zamolio bih vas da nastavite sa ovim istorijskim predavanjem.Jer samo ovakvom dokumentovanom istinom možemo razotkriti lažne istoričare plaćenike kojima ništa nije sveto.
SVAKA TI ČAST SLOBODANE
Gospodo čitaoci,
dosta je za prvi čas – da vas više ne zamaram.
Hvala na ovim dragocjenim informacijama za koje nisam znao.Zamolio bih vas da nastavite sa ovim istorijskim predavanjem.Jer samo ovakvom dokumentovanom istinom možemo razotkriti lažne istoričare plaćenike kojima ništa nije sveto.
Hvala gos. Jarčeviću što ste evo našli vremena da se obratite i nama Srbima u Montenegru ,koji su takođe izloženi podloj asimilaciji,u kojoj ovi bivši Srbi ne biraju sredstva kako bi srpsku misao ugasili i ovdje kao što je ugašena diljem Balkana.
Odlicno, ocekujemo nastavak.
Ovo se mora odstampati i cuvati u kucnoj arhivi za buduce generacije .
Blagodarimo, Jarčeviću! I nemoj slučajno da bi omanuo za sledeći čas! Ja jedva čekam.
Bobo Živković
Da su se Srbi katolici, početkom dvadesetog stoleća, uspešno odupirali pokušajima prevođenja u hrvatsku naciju (kako to primećuje Lubor Niderle), upućuje nas na zaključak, da su državni organi i kulturne ustanove u obe Jugoslavije sproveli ovo pakleno antisrpsko delo, od 1918. do 1990. godine – pretvaranje Srba katolika u Hrvate. Istorijska nauka će biti obavezna, da to zabeleži – da za to osudi srpske državnike i zvanične srpske intelektualce. Naročito one u komunističkoj Jugoslaviji, koji nisu ništa učinili, da otklone učinak Nezavisne Države Hrvatske, koja je, u Drugom svetskom ratu, ostavila u životu samo one Srbe katolike koji su pristali da se svrstaju u hrvatsku naciju.
I tako, da ponovimo, antisrpsko delo su uspešno obavili srpski državnici i zvanični intelektualci u obe Jugoslavije, a tako nešto nije pošlo za rukom Mletačkoj Republiici, Svetoj Stolici, Turskoj, Mađarskoj, Austriji, Austrougarskoj i Nemačkoj, a sve su one to činile – uz puno korišćenje državnih, vojnih i naučnih sadržaja.
Među kojima je i Milo Đukanović
Poput Vida V. Vukosavića, i dum Andro Murat, Srbin katolik iz Dubrovnika, pevaće o Srpstvu 1901. godine. Posetio je srpski Manastir Savine kod Herceg Novog i u spomen knjizi je, ushićen srpskom kulturnom baštinom, zapisao:
Srpska Boko, čist srpski Bosfore,
Srpske duše, sveti razgovore,
Što ti laže protusrpska srda,
Kad je vjera k’o Lovćen ti tvrda.
A ti Srbi koji su radili protiv Srpstva pridobijali su, vremenom – uz pomoć katoličkih sveštenika – nove pokatoličene Srbe. Odmah su ih učili, da se odriču svega što ih je vezalo za srpski narod i da neguju prezir prema preostalim Srbima. Tačno će to opisati ruski diplomata Giljferding. Predstaviće ono čime će se odlikovati i, ovih godina, rasrbljeni Crnogorci – i oni koji su prisvojili crnogorsko ime i tzv. crnogorski jezik, i oni koji su prihvatili hrvatsko ime i tzv. hrvatski jezik, i oni koji su prihvatili bošnjačko ime i tzv. bošnjački jezik, pa i oni koji su prešli u šiptarski narod i preuzeli jezik Šiptara, a i oni koji su proglasili nesrpski makedonski nardo i od ogranka srpskog jezika stvorili nesrpski makedonski jezik. Tu strašnu stranputicu bivših Srba, zapisao je spomenuti ruski diplomata, objašnjavajući to na primeru pokatiličenih Srba:
„Srbin katolik odriče sve srpsko, pošto je pravoslavno, i ne zna za srpsku otadžbinu i srpsku prošlost. Kod njega postoji samo uža provincijalna domovina, on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slavoncem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego: bosanskim, dalmatinskim, slavonskim, itd. Ako on želi uopštiti pojam o tom jeziku, naziva ga naškim jezikom. On pita napr. stranca: ’Umjete li vi naški’. No koji je to ’naški jezik’ on ne ume da kaže. On zato ne zna da taj jezik nazove pravim imenom, jer on sam nema opštu otadžbinu, opšte narodno ime. Van svoje uže oblasti, u njega je samo jedna otadžbina, Rimo-katolička crkva…“
Možda Mirković Sava nije bio katolik, jer je nosio ime koje nisu trpeli hramovi Rimokatoličke crkve, pa bi se to moglo pretpostaviti i za braću Ivelić, jer je i među njima bio jedan s imenom – Sava.
Verovatno je Mirković iz mletačke mornarice došao sa skromnim činom, jer je u Risiji bio samo pukovnik. Rodom je iz Herceg Novog i zabeleženo je, da je bio srpski plemić. Istakao se u bitkama protiv Turaka na Crnom moru – u vreme cara Petra Velikog, početkom 18. stoleća.
¬¬Pošto su ovi Crnogorci prijavljivali svoju narodnost u Rusiji kao srpsku, jasno je, da se, u 18. stoleću, Srbi katolici još nisu odricali Srpstva – da zanemarimo one među njima koji su bili u službi rimokatoličkih država i Vatikana, jer su oni prihvatili obavezu da guše i brišu Srpstvo, poput biskupa Vićentija Zmajevića.
Kad imamo u vidu, da, u Austriji i Mletačkoj Republici, Srbi nisu mogli dostići visoke državne položaje i generalske činove, ukoliko nisu prihvatali rimokatoličku veru, možemo zaključiti – da su i ovi vrsni admirali u ruskoj mornarici bili katolici, jer su u Rusiju stigli s visokim mletačkim činovima. Isti je slučaj i s Vojnović Markom, admiralom ruske flote. Rodom je iz Herceg Novog, Crna Gora. Bio je u službi carice Katarine Druge. Po njenom nalogu, u rusko-turskom ratu (1787-1791), organizovao je Crnomorsku flotu i potukao Turke 1787 – kod ostrva Filoni.
Četiri rođaka Ivelić Marka su službovala u Rusiji: Ivelić Savo, Simeon, Ivelja i Petar. Svi su imali čin generala u ruskoj mornarici. Ratovali su protiv Turaka i Francuza.
Ivelić Marko, Srbin iz Crne Gore, proslavio se kao ruski pomorac, a obavljao je u Rusiji diplomatske poslove. Imao je čin general ruske vojske. Rođen je u Risnu, Crna Gora. U rusko-turskom ratu (1768-1774), ratovao je pod komandom admirala – grofa Alekseja Orlova u Egejskom, Jonskom i Jadranskom moru. Istakao se u tim borbama i u Rusiju doveo više pomoraca iz Risna i Herceg Novog. Bio je obrazovan i uman, pa ga je carica Katarina Druga slala u važne misije u Crnu Goru i Hercegovinu. To su činili i njeni naslednici, car Pavle i Aleksandar Prvi Romanov.
Za razliku od srbomrsca Vićentija Zmajevića, njegov rođak, takođe, katolik – Zmajević Matija, ponosio se svojim srpskim imenom. Kad je došao u Rusiju – početkom 18. stoleća, predstavio se Srbinom iz Boke kotorske. Ovaj Crnogorac je stvorio rusku ratnu mornaricu za vreme vladavine Petra Velikog.
A da su i katolici Dalmacije i Boke Kotorske u 18. stoleću bili Srbi, to priznaje i srbomrzac nadbiskup Vićentije Zmajević. Pisao je, da su dalmatinski Morlaci i pravoslavni i katolici – što znači da su, u oba slučaja, u pitanju Srbi. Bilo mu je lakše da napiše „Morlaci“, jer izraz „Srbi“ nije trpeo. No, omaklo mu se, pa je i taj izraz upotrebio – kad je predstavljao katolike Dalmacije, mada ih je, stalno, uveravao da su oni samo – Katolici, a ne Srbi. Valjda je to bila Božija promisao – spomenuo je srpski katolički narod Dalmacije u knjizi „Ogledalo istine“. Učinio je to, objašnjavajući da je pravoslavni sveštenik iz Trebinja, iguman Simeon Parčević, prešao u katoličanstvo, pa se predomislio i vratio pravoslavlju. Pored Parčevića, spominje i episkopa Busovića, koji se, takođe, vratio pravoslavnoj veri – posle kraćeg izleta u katolicizam. Tako je Zmajević otkrio (u Jugoslaviji, skrivanu) istinu – da su i katolici u Dalmaciji i Crnoj Gori Srbi
Danas bi malo ko poverovao da je katolički Imotski bio naseljen Srbima pravoslavne vere u 18. stoleću. Arhimandrit Stefan Ljubibratić je (oko 1718) doselio iz Hercegovine (i današnjeg zapadnog dela Crne Gore) u Imotski 180 srpskih pravoslavnih porodica – s 1400 članova, a serdar Vasilije Kaluđer, iz Popova, i Vukašin Dukić, iz Carina, 900 pravoslavnih Srba. Iz Zubaca je serdar Kuzman Danilović doveo 24 porodice – sa 180 članova. Danilović je doseljavanje Srba u područje Imotskog obavljao više puta, pa je generalni providur za Dalmaciju, Alvize Močenigo, obavestio Vladu u Veneciji da je u pitanju 900 duša.
Naravno, ovo područje je naseljavano, jer je bilo bez stanovništva, pošto su se iz njega odselili dotadašnji muslimani 1683. i 1684, kad su srpski ustanici oslobodili Dalmaciju od turskog ropstva – da podsetimo, Venecija je pomagala Turcima da se srpski ustanak uguši.
Srpsko pravoslavno stanovništvo je tada i u okolini Knina. O 600 kninskih pravoslavnih porodica, obaveštava mitropolita Stefana Ljubibratića serdar Andrija Sinobad.
Da je celokupno stanovništvo Dalmacije i Crne Gore bilo srpsko (u većini pravoslavne vere), pokazuju mletačka dokumenta i zapisi katoličkih verskih visokodostojnika. Još smo u 18. stoleću i videćemo da o Srbima katolicima i Srbima pravoslavnima, kao stanovnicima Šibenika, Trogira i okolnog područja, svedoči trogirski biskup Stefan Kupilija. Kaže – da je veliki deo Srba pokatoličen, ali da se deo tome žestoko opirao, pa im je, pomoću državnih i sudskih organa, srušio pravoslavnu crkvu u Radošiću, a starešine osudio na zatvorske kazne od nekoliko meseci. Tako je, uz dodatni teror, u katoličanstvo prešla nova grupa pravoslavnih. Pogledajmo zapis o ovoj kolonijalnoj meri protiv pravoslavnih Srba Dalmacije:
„Malo je šizmatičkih kuća na teritoriji trogirske biskupije, a i one su razbacane ovde, onde. Dvadeset i četiri porodice u selu Radošiću su zadržale tvrdoglavost šizme, a to zahvaljujući čestim posetama jednog pravoslavnog episkopa, koji stanuje u Šibeniku. On je jedan od učenika Grčkoga koledža ovog divnog grada, zakleti neprijatelj katolika, koji kod onih Srba potkrepljuje odvratnost prema Svetoj Stolici i, sledstveno tome, prema latinskim episkopima i sveštenicima. On je savetovao onome narodu da podigne crkvu u Radošiću. Kada sam to saznao, izdejstvovao sam kod gospodina generala da se sruše zidovi pomenute crkve, a drskost starešine pomenutih Srba kazni zatvorom – u trajanju od nekoliko meseci. Gospodu je bilo ugodno što su mnogi od njih privedeni u krilo Rimske crkve“.
Zmajević nije spominjao da su Ljubibratići srednjevekovni srpski plemići. Bez sumnje, to je smetalo ovom ostrašćenom srbomrscu (a bivšem Srbinu), pa je Stefana nazvao čudovištem. No, plemstvo porodice Ljubibratića priznaće, u tom 18. stoleću, austrijska carica Marija Terezija. Ona će pukovnika (kasnijeg generala) Jevtu Ljubibratića, koji je prešao na teritoriju Habzburške Monarhije, odlikovati i dodeliti mu titulu barona, spomenuvši da su mu preci bili plemići u Srbiji 1010. godine (u Dalmaciji – koja je tada obuhvatala zemlje od Save do Jadrana):
Najuporniji istraživač pretvaranja pravoslavnih Srba Dalmacije u Katolike, Latine, pa u Hrvate je Marko Jačov. On će, u svom delu: „Venecija i Srbi u Dalmaciji u 18. veku“, Eparhija dalmatinska SPC, Šibenik, 1987, str. 55, uputiti na nadbiskupa Vićentija Zmajevića, tačno uočivši da je Zmajević pionir oivičavanja srpske nacije pravoslavljem, a ne Srpska pravoslavna crkva, kako mnogi današnji srpski „intelektualci“ govore. Ako je tim novopokatoličenim Srbima, na svakoj misi, katolički sveštenik ponavljao da su oni Hrvati, a ne Srbi, šta je tu mogao srpski pravoslavni sveštenik, kojem ta grupa rasrbljenih katolika više nije ni prilazila? Srpska pravoslavna crkva je, kasnije, istrajno ponavljala da su pravoslavci Srbi, jer su Zapad i Vatikan uveliko obmanjivali da su i ti Srbi pravoslavci zapadno od Drine i Dunava – „pravoslavni Hrvati“.
Nije mogao da zavađa Dalmatince na osnovu nacionalne pripadnosti, jer su svi bili Srbi – osim nacionalnih manjina: Italijana i Grka. Zato je Zmajeviću ostalo – da Srbe sukobljava samo na osnovu katoličke i pravoslavne vere. Bilo je prerano da pokatoličene Srbe zove Hrvatima, jer niko od njih nije govorio hrvatskim jezikom – „kajkavskim dijalektom“. Zmajević im je ponudio prelaznu odredbu – tumačenje da katolik ne može biti Srbin i da su Srbi, od trenutka prelaska iz pravoslavne vere, samo, „Katolici“. Posle njega, poučeni ovim prvim korakom, Srbe katolike će Zapadnjaci da smatraju Latinima. Tako će ih zvati i pravoslavni Srbi, dodajući im, ne zna se tačno zbog čega, i oznaku – Bunjevci. Latinski naziv je, uveliko, prihvaćen u 19. stoleću i označavaće pokatoličene Srba do Drugog svetskog rata, kad će dobiti svoj današnji naziv – „Hrvati“. Zmajević je uspeo u svojoj nameri – versku pripadnost je predstavljao za nacionalnu i, kako se vidi, to će, sledeća dva stoleća, uroditi plodom. Možda je on prvi za koga su Srbi bili samo oni koji ispovedaju pravoslavnu veru. Nije dozvoljavao da Srbima ostane nacionalno ime – kada prihvate katoličku veru.
Nadbiskup Zmajević je živeo u 17. i 18. stoleću. Na nesreću, rođen je u srpskoj pravoslavnoj porodici. Njegov predak je iz sela Vrbe kod Njeguša, u Crnoj Gori. Prešao je u Marlatovo pored Kotora – 1513. godine. Iz Marlatova su se Zmajevići preselili u Kotor, gde je 1543. živeo Nikola Zmajević. Njegov sin Krsto Zmajević je prešao u Perast i tu će biti unapređen u čin kapetana mletačke mornarice. Na katolički Božić 1670. godine, rodiće mu se sin Vićentije (Vinko). Porodica je bila ugledna, pa će Krstin brat, Andrija, pomoći da se Vićentije školuje u Koledžu Kongregacije za propagandu vere u Rimu. Završio je teologiju i filozofiju, pa je 1696. rukopoložen za sveštenika. Papa Kliment 11. ga je imenovao 1701. godine za nadbiskupa barskog i apostolskog vizitatora Rimokatoličke crkve u Srbiji, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj. (Prema ovoj katoličkoj tituli, Crna Gora i Dalmacija su oblasti Srbije – što je prikrivano u Austriji, Austrougarskoj i Jugoslaviji). Mada je nadbiskup Zmajević isticao, da mu je porodica bila u rodbinskoj vezi s predturskim srpskim vladarima Crne Gore, Crnojevićima, to ga nije uzdržalo od ispoljavanja mržnje prema srpskom rodu.
I zadarski nadbiskup Vićentije (Vinko) Zmajević je, početkom 18. stoleća, bio, poput Pavla Ritera Vitezovića, jedna od važnih poluga Vatikana i Zapada (u prvom redu, Mletačke Republike) u hrvatizaciji srpskog naroda i hrvatizaciji srpskih etničkih i istorijskih zemalja. Istakao se razrođavanjem Srba katolika od pravoslavnih Srba. Toga će se prihvatiti i njegovi savremenici, a nastaviće potonji prelati Rimokatoličke crkve i državnici Mletačke Republike i Austrije. Pomagaće im Francuzi i Englezi. Taj đavolski posao je trajao dvestotine godina i uspešno je okončan u dvadesetom stoleću – kada će se Srbi katolici i Srbi muslimani navesti da biološki istrebljuju i progone svoje saplemenike pravoslavne vere i da izjavljuju – da im preci nisu bili Srbi. Vrhunac ovog antisrpskog i antipravoslavnog zla je u Drugom svetskom ratu. Oslanjajući se na nemačku rasističku ideologiju i na američku doktrinu o pravu na neograničenu privatnu svojinu (ubijanje Indijanaca, radi uzimanja indijanske zemlje, šuma, reka, jezera, morske obale i rudnika), umorili su više od milion Srba pravoslavnih – u Republici Srpskoj Krajini, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i delovima Srbije i Crne Gore, a ubicama je (katolicima i muslimanima) obećana sva imovina pravoslavnih Srba (kuće, stanovi, zemlja, novac, nakit, šume, stoka, livade, potoci, izvori…).