• Поглед

Ђуровић: Јес’ Црвена, али никад Звезда

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Александра Вуковић-Куч

Пише: Саша Др. Ђуровић

Кажем себи – пусти новине, пробај бар одморит. Узалуд, не да ми ђаво мира, па прочитах следеће: “Посланица ДПС-а Александра Вуковић, која је учествовала у изради новог етичког кодекса…“

У најкраћем, „етички кодекс“ симболизује дисциплиновање посланика пријетњом да ће им се, ако не буду слушали одбити од посланичке плате, или ако се дрзну да дигну глас, устану у одбрану става и права, покажу да имају кичму, да ће их се финансијски ударит по прстима.

Да је ово сретна држава, та иницијатива би послужила за спрдњу и за грохотан смијех, генерално, овако насмије тек понеког.

Немају људи за ‘љеба, па им није до смијања. Него, ајд’ да видимо шта то не зна другарица „Црвена“, а морала би. Уз дигресију да сам чуо једном ту другарицу како је, пропагирајући неки њен а мени стран језик („фурушт црта а дужд дјапа“ – па ко разумије, схватио је) рекла у њеном “ђетињству“… Питао сам: „Ко је ова ‘препаметна’ другарица?!”, и закључио, „Што се мене тиче, ова више не мора каменит.“

Btw, никнејм „Црвена“ је сама себи уђенула, у заносу страсти а на њеном језику који није и мој. Иако смо расли у истој географији, за разлику од другарице „Црвене“ која је имала „ђетињство“, ја, и сви које знам смо имали дјетињство. Прилично ушушкано, за разлику од турбулентног „ђетињства“ другарице „Црвене“, све су прилике.

Врхунац ироније је изјава коју је просто гре’ота не цитират, а и да би био разумљивији context: „Скорашњи кадар ДПС-а, посланица Вуковић, позната је јавности по реченици: ‘Ја имам име и презиме, али сада бих се презивала – и рекла бих да се зовем Црвена’, коју је изговорила на једној од конвенција ДПС-а пред последње парламентарне изборе.”

Ако занемаримо тачку кључања у полтронству којом је другарица „Црвена“ пробила ионако бушан поклопац ДПС лонца овом изјавом, и ступањ идолатрије који је незабиљежен у повијести парламентаризма, морамо признат да је Црна Гора земља чуда, па јој се десило и то да се у парламент усели другарица „Црвена“. Другарица „Црвена“, која оваквим изјавама ФЛАГРАНТНО призна континуитет комунизма у овом региону. Наивно се мислило да је једна ера, најнакараднијег система у повијести, огавног комунизма, свршена оним несретним јагњадима која су безбрижно трчкарала црногорским пропланцима док их, никад сити, комунисти (гладног никад најест) нијесу ухитили и ријешили их испећ. Сврха дознаке – черечење. Гладно то било, нијесу они знали за дегустацију. У складу са својим револуционарним подухватима, комуњаре су ‘ватале јагњад и пекле их на ражњу да омасте брке које масте ево 70 година. Комуњаре и дјеца им комуњарчићи.

Дакле, реш-печена јагњад у желуцу комуниста су означила крај једне накарадне ере. После тек је пао Берлински зид. Но, другарица „Црвена“ која се („стил“ казује) извјесно гнуша јањетине те тако прекида једну „фину“ гастрономску традицију, овом изјавом даје на знање, а мени за право, факат да је комунизам на овим просторима 70 година континуитет. И другарица „Црвена“ мисли да то нико не зна, па је прионула да оформи потпуно непримјерен закон грађанским слободама. Тај закон је типично комунистички. Узгред, за континуитет комунизма у Црној Гори зна добро и Америка. И „…званичну Америку треба поштоват (цитат из моје књиге), ако ни због чега другог а оно због тога што презире све што има комунистички префикс“. Тек да подсјетим, будући да су сви из власти постали љубитеји до јуче мрске им Америке. Па мора и другарица „Црвена“ по природи ствари знат за Ујка Сема, мада „имаУ“ они у ДПС добру технолошку потпору. Може то да се гугла на много модернијим техничким помагалима, а нијесу оне „таблетЕ“ за које оптужују Медојевића, чувеног криминалца који је опрао милионе, шверцовао опијате, нафту и цигаре, приватизовао толика предузећа, а за којим је расписана интерполова потјерница (таман црвена, као никнејм наречене другарице) има тај земан.

Медојевић, зликовац и ратни злочинац, лично је гађао зидине старог града Дубровника док су прваци ДПС-а (надређени другарице „Црвене“) били борци за мир, па су у име мира гранатирали древни град. Ма прави пацифисти! Медојевић је, у међувремену, своју лупешку и ратнохушкачку политику „надградио“ тако што је од скоро проглашен за реметилачки фактор. Смијешни су Багзи Зигел и Карло Гамбино за Медојевића! Ако се прате медији којима инклинира другарица „Црвена“ и дружбеници јој.

Другарица „Црвена“ ни „у шеширу“ није аутентична појава, иако се упиње из петњих жила да то буде. Сви који су се подизали у географији другарице „Црвене“, мада, колико сам ја информисан, а то је увјек тачно, другарица „Црвена“ је кроз „ђетињство“ протрчала изван града баш као и идол јој, на периферији. Тада је то тек била жежена периферија. За разлику од нас, градске дјеце, које они с периферије никад нијесу могли очима гледат. И разумљиво је то негдје. Ако је мени и Мићу Ђукановићу од куће до корза требало два минута, лагано пјешке, па се „усидримо“ пред „Прољеће“, некима није могло бит ни да прођу туда. Некима данас јако „битним“. Ја вјерујем да многи од њих и не знају за „Прољеће“, култно. Али, тад се знао ред, то је оно вријеме кад је Никшић био град. Па се знало ко стоји пред „Прољеће“. Ове комитетлије би били „запрцани“ прије него би и стали. Дакле, њима је ваљало „гребат“ до аутобуса па онда аутобусом до периферије, „клај, клај“.

И екс-премијеру је требао добар комад до „пјаце“. Ја сам из завичаја отишао с непуних 18, али никад га не видјех до те доби „у град“! Питах му једног рођака како то, а он вели: „А… он је играо кошарку.“ Па није тренирао 24 сата, чоче… И није се томе ругат, али не даје за право ни глумит као да се на двор расло а не на маргинама града.

И све ми се чини да су ти комплекси из „ђетињства“ одредили касније понашање. Прошлост одређује будућност! Тако да је врло могуће близу истини да су такви, периферци-маргиналци, у знак одмазде, освете, граду и градској дјеци, нагрдили исти. Није им могло бит фино кад је требало, е ево вам сад из ината! Сад кад је нас запало!

Него да се ја вратим на другарицу „Црвену“. Дакле, другарица „Црвена“ није аутентична појава ни у „паланачком модном миљеу“ „шешир-стајлингом“, макар јој красио и „ђетињство“. Наиме, једна професорица француског језика а суграђанка другарице „Црвене“ фура шеНшире 50 година уназад, тако да је другарица „Црвена“ и ту само блиједа копија.

А сад суштина коју другарица „Црвена“ не зна. Могуће, јер није виђела свијета. Нема парламета у ЈевропУ а и шире (части ми моје, једна ми пријатељица ради за УН у Уганди, па вели да и тамо има) ђе нема трзавица, псовања, па и туче. Другарица „Црвена“ то не зна, али типично црногорски митомански, даје себи за право да суди. Лишена искуства у политици а поготово парламентарног. А могла је другарица „Црвена“ и да предложи инцијативу, кад је већ толика пуританака и сметају јој вербалне пацке, да ови над којима се врши правно па ето и физичко насиље, а усуде се да одговоре (срам их било!) клекну над какву кунету, ставе руке на потиљак и да их се, у типичном комунистчком маниру удари кундаком у исти.

Е па … прошла су та времена фукаре, фукаре те врсте. Олоша који је кукавички и јајарски, убио два моја ђеда. Јована на Пандурицу и Бошка код Зиданог Моста, брата мога ђеда Милоша. Милош Неђељков Ђуровић је као врли четобаша скончао природном смрћу. Данас кад се насиље врши у свиленим рукавицама кроз разне институције, „Црвена“ другарица може да потенцира црногорски језик, да прича о властитом „ђетињству“ па и да жали за херојима из „ђетињства“ Тому, Џерију и другим, које је замијенила тамо неким којима је ограничено кретање услед непочинстава. Све то другарица „Црвена“ може, али јој извјесно фали „сиве масе“, ако мисли да има увета у Црној Гори ком то није смијешно. Независно од „ђетињства“. Да је макар духовито па ајде де, али није…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: