Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći: Jovan Dučić – Beskrajna pesma

Vi što se još niste javili iz gnezdâ,
Čija srca trepte još u kaplji rose,
Čiju strasnu dušu još vetrovi nose,
I čiji dah topli struji s mirnih zvezda

Kad nebrojne oči otvorite, kada
Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka,
Sve šume bez konca i mora bez luka
Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.

I svi poplavljeni u sunčanoj kiši,
Tamo, gde maločas, u trenuti strašne,
Zbacismo odeću i sandale prašne,
Stajaćete bolji, silniji i viši.

Tako opijeni već od prve čaše,
U ekstazi zvuka i sjaja što pline –
Pružićete brazdu da svirepo mine
Njivom, gde još čami zimsko zrno naše.

Ali ko će tada biti među vama
U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene,
Nevidljivom niti privezan za mene,
Da odvojen stane među hiljadama?

I kao ja nekad u danima ovim,
U večernjoj nemoj agoniji mora,
Da donese, mračnu, kao pesmu bora,
Staru pesmu tuge međ ljudima novim?

Da ispunjen dugim sutonom i strahom,
Potomak mog bola, strasno kao i ja,
Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija
Mlečni Put pokriven usijanim prahom…

No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći
I reč jednu novu ako bude dao –
Ko će znati da sam nekad iščezao
Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!