Jer nam takav Prvosveštenik trebaše

Piše: Đakon Hadži Nenad M. Jovanović

Grdno se prevario svaki onaj, nezlobivi i prostodušni, koji je pomislio da će orkestrirana hajka na našu pomesnu Crkvu utihnuti, makar u ovim danima, kada je za prejemnika Svetog Save i predstojatelja naše Svete Crkve izabran novi patrijarh i kada mu je podrška i dobra volja čitavog naroda najpotrebnija!

Međutim, napadi i medijska haranga protiv Njegove Svetosti arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog G.G. Porfirija nikako ne jenjavaju, pogotovo od kada se Duhu Svetome i Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske Pravoslavne Crkve izvolelo da ga izaberu i naznače na preteško prvojeraraško i patrijaraško služenje Bogu i, Bogom mu poverenom, slovesnom stadu srpskom…

Potpuno je očigledno da je razlog tome njegovo neodustajno nastojanje da ostane veran i dosledan neprolaznim vrednostima Kosovskog Zaveta, sasvim na tragu onog drevnog nasleđa, kojem su sledovali i njegovi blažene uspomene prethodnici na Tronu Svetog Save, blaženopočivši patrijarsi srpski Pavle i Irinej. Svjatjejši patrijarh Porfirije je gorenavedeno svedočio i daleko pre nego što je postao 46. patrijarhom srpskim i to potpuno nedvosmisleno i razgovetno: „Kosovo je mnogo više od mita. Mit je stvar imaginacije, a Kosovo je za našeg patrijarha i našu Crkvu zavet, to je identitetska stvar. Kosovo je vertikala, nešto što osmišljava i prošlost i u isto vreme nešto bez čega nema budućnosti“.

Ili, još jasnije i gromoglasnije: „Bez Kosova naš narod nema budućnost, zato je vitalni interes Crkve njegovo očuvanje“…

Ovakav, zavetni, stav Njegove Svetosti i punote naše Svete Crkve sasvim su prirodni i logični. Zato se varaju oni, koji otvorenost, blagost i nezlobivost Njegove Svetosti brkaju sa slabošću i nekakvom kapitulantskom spremnošću na neprihvatljive kompromise, po cenu interesa njegove Crkve i njegovog naroda!

Takav stav i takva logika mogu da zbunjuju i antagonizuju samo one, koji su se otcepili od sopstvenog duhovnog nasleđa i narodnog organizma. Takvi ne razumeju veličinu i značaj činjenice da je patrijarha Porfirija zamonašio jeromonah Irinej (sadašnji episkop bački) baš u manastiru Visoki Dečani, a da ga je u jerođakonski svešteni čin rukopoložio episkop raško-prizrenski Pavle (potonji patrijarh srpski) upravo u manastiru Svete Trojice u Mušutištu, koji danas, razrušen džihadističkim besom, čeka na svoje i na vaskrsenje raspetog Srpstva.

Savremenim ateiziranim i umišljenim političkim komesarima ova duhovna vertikala ne znači ništa, te zato sebi mogu da dozvole takvu besmislicu, kao što je širenje bezočnih laži i bezumnih obmana, da su Njegova Svetost i naša Sveta Crkva spremni da izdaju srpsko Kosovo i Metohiju.

Neznaveni, uskogrudi i duhovno slepi napadači na Srpsku Pravoslavnu Crkvu i njenu jerarhiju, a u poslednje vreme naročito na Njegovu Svetost, kao na gromobran koji na sebe prima najžešće munje namenjne srpskom narodu, nameračili su se na zalogaj koji je, očigledno, prevelik za njihove čeljusti, koliko god halapljive i grabljive bile.

Vidi se to iz njihove prostačke i senzacionalističke tabloidne argumentacije, usmerene na zasenjivanje prostote. Ono sa čime ovakvi hulitelji i ružitelji Crkve ne računaju, jeste činjenica da je srpski narod jedna hiljadugodišnja krštena zajednica bogolikih ličnosti, a ne prostačka i beslovesna rulja, kojoj je moguće plasirati svakakve besmislice i klevete.

Drugo sa čime ova netalentovana grupa zapenušanih izvršilaca tuđih naloga ne računa, jeste činjenica da se, ovog puta, okomila na služitelja Oltara Gospodnjeg, koji je visokoobrazovani intelektualac i univerzitetski profesor, kojeg nije moguće impresionirati i pokolebati množinom njihovih nedostojnih kleveta i ljutih žaoka.

Oni zaboravljaju da je patrijarh Porfirije, na katedri za pastirsku psihologiju pri Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Universiteta u Beogradu, nasledio jednu takvu intelektualnu veličinu i gromadu, kakva je bio pokojni prof.dr Vladeta Jerotić. Upravo to jasno objašnjava zbog čega patrijarh Porfirije uživa veliko poverenje i visoki ugled u srpskim intelektualnim krugovima, za razliku od priučenih mrzitelja i pljuvača, koji su pomislili da su dorasli i dostojni da ukrste mačeve sa argumentima i
stavovima Njegove Svetosti, koji svoje stavove živi i svedoči, a ne distribuira ih u maniru tabloidnih spin doktora.

Tužno je i ružno da su se pojedini mediji u Srbiji upregli u anticrkvena i antisrpska kola, te danas, kao jedan od svojih primarnih zadataka, doživljavaju izvršavanje naloga za napade i klevetanje Srpske Pravoslavne Crkve. Kao da im se
učinilo da je ona ranjiva i podložna medijskim i političkim pritiscima, posebno sada, u prvim danima patrijarhovanja Njegove Svetosti.

Zato se drvljem i kamenjem bacaju na više srpskih arhijereja iz zemlje i rasejanja, sa raznih strana i iz različitih pobuda. Medijska scena se i u tom smislu polarizovala, tako da je svako od njih odabrao svoju metu i svoju žrtvu, misleći da će tako u Srpsku Pravoslavnu Crkvu uneti seme razdora. Međutim, puste su takve njihove nade, u šta su se mogli belovido uveriti i duhom i rezultatima saborskog rada nedavnog izbornog Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve.

Crkva jeste sačinjena od mnogih slobodnih i neponovljivih ličnosti, od kojih svaka ima pravo na sopstvene stavove i mišljenje, ali je istovremeno i Organizam, kojemu je Glava Hristos. Ona je, pre i iznad svega, Telo Hristovo, a ne neka temporalna institucija, podložna centrifugalnim silama, kakve su svojstvene svetovnim institucijama. Crkva je Sveta, ali ne zato što su neophodno sveti svi njeni članovi (mada to jeste njihov priziv), već zbog toga što je Sveta njena Glava, kao što je odavno objašnjavao i veliki Nikolaj Berđajev.

Međutim, pljuvačima ovo nije jasno, niti pojmljivo, ali je itekako jasno našem novom i najdostojnijem patrijarhu, koji je jedna od najčešćih meta ove medijske ofanzive protiv naše Svete Crkve.

Suštinska je razlika ovakvih medijskih gonitelja Crkve Hristove i Njegove Svetosti, koji je pokretač čuvenog Bukvara Pravoslavlja 1990. godine, kao jednog od prvih i najuspelijih televizijskih projekata, sa duhovnom i nacionalnom tematikom posle pada komunizma.

Oni kao da nisu svesni činjenice da patrijarh Porfirije, itekako, zna šta su mediji i šta bi oni trebali da budu, jer je svojoj Crkvi i svom narodu prilježno služio i kao predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije, gde je, principijelno i uporno, zastupao dugoročne interese čitavog društva i svih građana Srbije, nezavisno od političkih uticaja. No, očigledno je da takav, principijelan i čestit, stav ne odgovara svima na medijskom prostoru Srbije. Reč je, naime, o dva sasvim različita načina razumevanja uloge medija u jednom društvu – patrijarhovom, prema kojem je jedna od glavnih uloga medija u verodostojnom informisanju i prosvećivanju naroda i onom drugom, koji medijima daje sasvim suprotstavljenu ulogu i funkciju.

Činjenica da je patrijarh Porfirije, još kao vikarni episkop jegarski, obavljao veoma bitnu dužnost episkopa vojnog i koordinatora za saradnju Srpske Pravoslavne Crkve i Vojske Srbije, otvara nam novu dimenziju za razumevanje prirode aktuelnih i orkestriranih napada pojedinih medija i pojedinaca na društvenim mrežama, na novog srpskog patrijarha. Naime, neosporno je da su, upravo u vreme dok je on obavljao ove važne dužnosti, obavljene konačne i glavne pripreme, koje su dovele do konačnog
povratka vojnog sveštenstva u sastav Vojske Srbije.

Onima koji bi Srbiju da razoružaju i u duhovnom i u vojnom smislu, ova činjenica, svakako, nije po volji. Očito, oni žele vojno i duhovno slabu Srbiju, koja bi nastavila da bude lak plen i jeftini pion za potkusurivanje velikih na geopolitičkoj šahovskoj tabli sveta. Zasluga patrijarha Porfirija je i u tom pogledu značajna, jer nam se čini da je, u tom svom radu, bio rukovođen shvatanjem koje je, u ime Srpske Pravoslavne Crkve, svojevremeno, jezgrovito iskazao pokojni episkop šumadijski Sava (Vuković): „Srpska
Pravoslavna Crkva će se truditi da naši vernici koji služe vojsku budu dobri građani zemlje i da se drže jevanđelskih principa, jer onaj koji se toga ne drži ne može biti dobar građanin Gornjeg Jerusalima“.

Mišljenja smo da baš u ovakvom shvatanju odanosti
svojoj zemlji, koja podrazumeva i odanost jevanđelskim principima, leži jedan od glavnih motiva za napade onih, kojima na srcu nije ništa od onoga što je za naš narod i državu korisno i spasonosno. Pored svega navedenog, Njegova Svetost patrijarh Porfirije je jedan od najzaslužnijih za formiranje i izuzetne rezultate zajednice Zemlja živih, koja je danas u Srbiji, svakako, jedan od najuspešnijih programa za borbu protiv bolesti zavisnosti.

U okviru ove zajednice se besplatno pruža ruka svima onima koji se osećaju promašenim, neostvarenim, umornim, razočaranim, zavisnicima i nezavisnicima, tužnim i siromašnim u srcu i to na taj način, što se nastoji na tome da se čovek kocentriše na unutrašnjost i tako upoznaje svoje slabosti i vrline. Rezultati Zemlje živih su impresivni i služe na čast svima koji su se uložili i angažovali u njenom
osnivanju i radu.

Takođe, Njegova Svetost je davo ogroman doprinos u obnavljanju rada fondacije Srpsko privredno društvo „Privrednik“, koja čini brojne, hvale vredne, stvari i koja je nastavljač istoimenog čuvenog i istorijskog društva sa kraja XIX veka. Pomenimo samo da Privrednik pomaže talentovanoj deci da se školuju i da se zaposle po okončanju školovanja.

Ovaj Fond, koji deluje pod geslom: „Rad – štednja – čestitost“, dodeljuje stipendije vrednoj deci, koja nemaju uslova za nastavak stručnog usavršavanja, a danas su nekadašnji pitomci ovog Fonda ugledni ljudi: privrednici, profesori na universitetima u Srbiji, Rusiji, Americi i u drugim evropskim zemljama i sl. Dakle, upravo patrijarh Porfirije je, još kao vikarni episkop jegarski, rukovodio radom ovog dobročinog društva, kao predsednik njegovog Upravnog odbora.

Pored doga, Njegova Svetost je, svojevremeno, dao nemerljivi doprinos u ustanovljavanju Dobrotvorne ustanove Eparhije bačke „Vladika Platon Atanacković“, koja i danas deluje na haritativnom planu. Ova dobrotvorna ustanova pruža pomoć i
podršku brojnim nevoljnicima preko svojih narodnih kuhinja, pomažući višedetne porodice, stare i siromašne pojedince, darujući prigodne poklone teško bolesnoj deci i to sve u čvrstom uverenju da nas etos Crkve poziva i obavezuje da pokažemo ljubav na delu, što je, ujedno, i jedna od ideja vodilja Njegove Svetosti.

Naravno, to nipošto ne znači da naš Svjatjejši patrijarh Crkvu svodi na nivo ustanove za socijalno staranje. Zato i veli: „Nije prvenstveni zadatak Crkve da se trudi da rešava bilo koju vrstu socijalnih, političkih, psiholoških i svakih drugih problema. U crkvu dolazimo na Svetu Liturgiju da bismo tu dotakli, naslutili ono što je najvažnije, da bismo tu dotakli i primili krst Hristov, ali krst Hristov koji istovremeno znači vaskrsenje. To je osnovni zadatak Crkve, zato postoji u svetu, a sve ovo drugo pomenuto samo po sebi kao produkt tog primarnog opredeljenja biće obasjano upravo tim istim krstom i vaskrsenjem Hristovim“.

Na posletku, ali ne i najmanje važno, navedimo i da je Njegova Svetost, svakako, najzaslužniji za uspešan rad i unapređenje delatnosti Srpske pravoslavne opšte
gimnazije „Kantakuzina Katarina Branković“ u Zagrebu.
Inače, reč je o izvanredno važnoj i modernoj gimnaziji sa savremenim nastavnim programom, koja deluje pod okriljem Srpske Pravoslavne Crkve. O njenoj izuzetnoj identitetskoj važnosti, upravo na tom i takvom mestu, svedoči činjenica se u ovoj školi, pored klasičnih gimnazijskih predmeta, akcenat stavlja na pojačane sadržaje iz nacionalnih predmeta, kao što su: srpski jezik, srpska istorija i pravoslavna veronauka.

Ova gimnazija tradicionalno obeležava Savindan, kao dan škole i naglasak stavlja na negovanje srpske pravoslavne duhovnosti, nacionalno-kulturnoga identiteta i tradicije, što je od nemerljive važnosti za ostatke ostataka Srba u Zagrebu i Hrvatskoj. U gimnaziji, o kojoj se očinski stara patrijarh Porfirije, udžbenici su besplatni, a uspešnim učenicima se dodeljuju stipendije iz sredstava Srpske pravoslavne crkvene opštine zagrebačke.
Mi želimo da vidimo prst Božiji u činjenici da se naš patrijarh, kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski, sa toliko ljubavi, starao za školu, koja nosi ime kćeri despota Đurđa Brankovića, koja je sopstvenim rukama izvezla prelepu mitru mitropolita beogradskih, koja se danas čuva u Muzeju Srpske Pravoslavne Crkve.

Na vrh te mitre apliciran je jedini sačuvani fragment neke srpske srednjovekovne kraljevske krune, u obliku heraldičkog ljiljana. Može li biti slučajno da se najdominantniji kraljevski simvol nalazi na mitri davnih predhodnika našeg današnjeg patrijarha i mitropolita beogradsko-karlovačkog, čije ime ukazuje na porfiru i na dostojanstvo i služenje na koje je prizvan, kao arhijerej prestonog grada? Može li biti slučajno da se na vrhu mitre princeze Katarine Kantakuzine Branković nalazi ljiljan, kao jedan od dominantih ikonografskih simvola Presvete Bogorodice, kojoj je Sveti Despot Stefan Lazarević posvetio Beograd, učinivši ga srpskom prestonicom? Kao da je ovu divnu mitru, po nekom promislu Božijem, srpska princeza, čije ime nosi gimnazija o kojoj se naš patrijarh toliko starao, izradila, upravo, za onoga koji sada sedi na tronu Mitropolije našeg prestonog grada i kao da ovaj patrijaraški izbor najavljuje ljiljanov procvat naše prvoprestolne Mitropolije i čitave naše Svete Crkve.

Taj Bogorodičin i kraljevski cvet i Crkva, kojoj načalstvuje onaj, koji je naslednik dugog niza pećsih arhiepiskopa, beogradsko-karlovačkih mitropolita i srpskih patrijaraha, pozivaju nas na veru i nadu u Božiji promisao za naš bogospasajemi narod u Crkvu Hristovu. Zato slovesni i razumni ljudi, koji mudrost i utehu traže u neprolaznim vrednostima, a ne u žutoj štampi i zlonamernim tabloidima, u teškim vremenima koja su nam data za življenje i borbu, uvek pred sobom imaju jevanđelsku pouku: „Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne odjenu kao jedan od njih“ (Mt.6,28-29).

Na posletku, posle navedenih, samo nekolicine, velikih zasluga patrijarha Porfirija na: državočuvarnom, obrazovnom, dobrotvornom, crkveno-prosvetnom, medijskom i na planu borbe protiv bolesti zavisnosti, zapitaćemo njegove progonitelje i klevetnike:

Za koju od njih ga ružite?!
Za koju od njih ga medijski raspinjete?!

Umesto odgovora, složićemo se sa uvidom samoga Svjatjejšeg patrijarha Porfirija: „Bojim se da postoji neko ko ima zlu nameru i kome ne odgovara ono što se, uz pomoć Božju i skromno, trudim – da svedočim Evanđelje