Јер нам такав Првосвештеник требаше

Пише: Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић

Грдно се преварио сваки онај, незлобиви и простодушни, који је помислио да ће оркестрирана хајка на нашу помесну Цркву утихнути, макар у овим данима, када је за прејемника Светог Саве и предстојатеља наше Свете Цркве изабран нови патријарх и када му је подршка и добра воља читавог народа најпотребнија!

Међутим, напади и медијска харанга против Његове Светости архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Г.Г. Порфирија никако не јењавају, поготово од када се Духу Светоме и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве изволело да га изаберу и назначе на претешко првојерарашко и патријарашко служење Богу и, Богом му повереном, словесном стаду српском…

Потпуно је очигледно да је разлог томе његово неодустајно настојање да остане веран и доследан непролазним вредностима Косовског Завета, сасвим на трагу оног древног наслеђа, којем су следовали и његови блажене успомене претходници на Трону Светог Саве, блаженопочивши патријарси српски Павле и Иринеј. Свјатјејши патријарх Порфирије је горенаведено сведочио и далеко пре него што је постао 46. патријархом српским и то потпуно недвосмислено и разговетно: „Косово је много више од мита. Мит је ствар имагинације, а Косово је за нашег патријарха и нашу Цркву завет, то је идентитетска ствар. Косово је вертикала, нешто што осмишљава и прошлост и у исто време нешто без чега нема будућности“.

Или, још јасније и громогласније: „Без Косова наш народ нема будућност, зато је витални интерес Цркве његово очување“…

Овакав, заветни, став Његове Светости и пуноте наше Свете Цркве сасвим су природни и логични. Зато се варају они, који отвореност, благост и незлобивост Његове Светости бркају са слабошћу и некаквом капитулантском спремношћу на неприхватљиве компромисе, по цену интереса његове Цркве и његовог народа!

Такав став и таква логика могу да збуњују и антагонизују само оне, који су се отцепили од сопственог духовног наслеђа и народног организма. Такви не разумеју величину и значај чињенице да је патријарха Порфирија замонашио јеромонах Иринеј (садашњи епископ бачки) баш у манастиру Високи Дечани, а да га је у јерођаконски свештени чин рукоположио епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) управо у манастиру Свете Тројице у Мушутишту, који данас, разрушен џихадистичким бесом, чека на своје и на васкрсење распетог Српства.

Савременим атеизираним и умишљеним политичким комесарима ова духовна вертикала не значи ништа, те зато себи могу да дозволе такву бесмислицу, као што је ширење безочних лажи и безумних обмана, да су Његова Светост и наша Света Црква спремни да издају српско Косово и Метохију.

Незнавени, ускогруди и духовно слепи нападачи на Српску Православну Цркву и њену јерархију, а у последње време нарочито на Његову Светост, као на громобран који на себе прима најжешће муње намењне српском народу, намерачили су се на залогај који је, очигледно, превелик за њихове чељусти, колико год халапљиве и грабљиве биле.

Види се то из њихове простачке и сензационалистичке таблоидне аргументације, усмерене на засењивање простоте. Оно са чиме овакви хулитељи и ружитељи Цркве не рачунају, јесте чињеница да је српски народ једна хиљадугодишња крштена заједница боголиких личности, а не простачка и бесловесна руља, којој је могуће пласирати свакакве бесмислице и клевете.

Друго са чиме ова неталентована група запенушаних извршилаца туђих налога не рачуна, јесте чињеница да се, овог пута, окомила на служитеља Олтара Господњег, који је високообразовани интелектуалац и универзитетски професор, којег није могуће импресионирати и поколебати множином њихових недостојних клевета и љутих жаока.

Они заборављају да је патријарх Порфирије, на катедри за пастирску психологију при Православном богословском факултету Университета у Београду, наследио једну такву интелектуалну величину и громаду, каква је био покојни проф.др Владета Јеротић. Управо то јасно објашњава због чега патријарх Порфирије ужива велико поверење и високи углед у српским интелектуалним круговима, за разлику од приучених мрзитеља и пљувача, који су помислили да су дорасли и достојни да укрсте мачеве са аргументима и
ставовима Његове Светости, који своје ставове живи и сведочи, а не дистрибуира их у маниру таблоидних спин доктора.

Тужно је и ружно да су се поједини медији у Србији упрегли у антицрквена и антисрпска кола, те данас, као један од својих примарних задатака, доживљавају извршавање налога за нападе и клеветање Српске Православне Цркве. Као да им се
учинило да је она рањива и подложна медијским и политичким притисцима, посебно сада, у првим данима патријарховања Његове Светости.

Зато се дрвљем и камењем бацају на више српских архијереја из земље и расејања, са разних страна и из различитих побуда. Медијска сцена се и у том смислу поларизовала, тако да је свако од њих одабрао своју мету и своју жртву, мислећи да ће тако у Српску Православну Цркву унети семе раздора. Међутим, пусте су такве њихове наде, у шта су се могли беловидо уверити и духом и резултатима саборског рада недавног изборног Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Црква јесте сачињена од многих слободних и непоновљивих личности, од којих свака има право на сопствене ставове и мишљење, али је истовремено и Организам, којему је Глава Христос. Она је, пре и изнад свега, Тело Христово, а не нека темпорална институција, подложна центрифугалним силама, какве су својствене световним институцијама. Црква је Света, али не зато што су неопходно свети сви њени чланови (мада то јесте њихов призив), већ због тога што је Света њена Глава, као што је одавно објашњавао и велики Николај Берђајев.

Међутим, пљувачима ово није јасно, нити појмљиво, али је итекако јасно нашем новом и најдостојнијем патријарху, који је једна од најчешћих мета ове медијске офанзиве против наше Свете Цркве.

Суштинска је разлика оваквих медијских гонитеља Цркве Христове и Његове Светости, који је покретач чувеног Буквара Православља 1990. године, као једног од првих и најуспелијих телевизијских пројеката, са духовном и националном тематиком после пада комунизма.

Они као да нису свесни чињенице да патријарх Порфирије, итекако, зна шта су медији и шта би они требали да буду, јер је својој Цркви и свом народу приљежно служио и као председник Савета Републичке радиодифузне агенције, где је, принципијелно и упорно, заступао дугорочне интересе читавог друштва и свих грађана Србије, независно од политичких утицаја. Но, очигледно је да такав, принципијелан и честит, став не одговара свима на медијском простору Србије. Реч је, наиме, о два сасвим различита начина разумевања улоге медија у једном друштву – патријарховом, према којем је једна од главних улога медија у веродостојном информисању и просвећивању народа и оном другом, који медијима даје сасвим супротстављену улогу и функцију.

Чињеница да је патријарх Порфирије, још као викарни епископ јегарски, обављао веома битну дужност епископа војног и координатора за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије, отвара нам нову димензију за разумевање природе актуелних и оркестрираних напада појединих медија и појединаца на друштвеним мрежама, на новог српског патријарха. Наиме, неоспорно је да су, управо у време док је он обављао ове важне дужности, обављене коначне и главне припреме, које су довеле до коначног
повратка војног свештенства у састав Војске Србије.

Онима који би Србију да разоружају и у духовном и у војном смислу, ова чињеница, свакако, није по вољи. Очито, они желе војно и духовно слабу Србију, која би наставила да буде лак плен и јефтини пион за поткусуривање великих на геополитичкој шаховској табли света. Заслуга патријарха Порфирија је и у том погледу значајна, јер нам се чини да је, у том свом раду, био руковођен схватањем које је, у име Српске Православне Цркве, својевремено, језгровито исказао покојни епископ шумадијски Сава (Вуковић): „Српска
Православна Црква ће се трудити да наши верници који служе војску буду добри грађани земље и да се држе јеванђелских принципа, јер онај који се тога не држи не може бити добар грађанин Горњег Јерусалима“.

Мишљења смо да баш у оваквом схватању оданости
својој земљи, која подразумева и оданост јеванђелским принципима, лежи један од главних мотива за нападе оних, којима на срцу није ништа од онога што је за наш народ и државу корисно и спасоносно. Поред свега наведеног, Његова Светост патријарх Порфирије је један од најзаслужнијих за формирање и изузетне резултате заједнице Земља живих, која је данас у Србији, свакако, један од најуспешнијих програма за борбу против болести зависности.

У оквиру ове заједнице се бесплатно пружа рука свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу и то на тај начин, што се настоји на томе да се човек коцентрише на унутрашњост и тако упознаје своје слабости и врлине. Резултати Земље живих су импресивни и служе на част свима који су се уложили и ангажовали у њеном
оснивању и раду.

Такође, Његова Светост је даво огроман допринос у обнављању рада фондације Српско привредно друштво „Привредник“, која чини бројне, хвале вредне, ствари и која је настављач истоименог чувеног и историјског друштва са краја XIX века. Поменимо само да Привредник помаже талентованој деци да се школују и да се запосле по окончању школовања.

Овај Фонд, који делује под геслом: „Рад – штедња – честитост“, додељује стипендије вредној деци, која немају услова за наставак стручног усавршавања, а данас су некадашњи питомци овог Фонда угледни људи: привредници, професори на университетима у Србији, Русији, Америци и у другим европским земљама и сл. Дакле, управо патријарх Порфирије је, још као викарни епископ јегарски, руководио радом овог доброчиног друштва, као председник његовог Управног одбора.

Поред дога, Његова Светост је, својевремено, дао немерљиви допринос у установљавању Добротворне установе Епархије бачке „Владика Платон Атанацковић“, која и данас делује на харитативном плану. Ова добротворна установа пружа помоћ и
подршку бројним невољницима преко својих народних кухиња, помажући вишедетне породице, старе и сиромашне појединце, дарујући пригодне поклоне тешко болесној деци и то све у чврстом уверењу да нас етос Цркве позива и обавезује да покажемо љубав на делу, што је, уједно, и једна од идеја водиља Његове Светости.

Наравно, то нипошто не значи да наш Свјатјејши патријарх Цркву своди на ниво установе за социјално старање. Зато и вели: „Није првенствени задатак Цркве да се труди да решава било коју врсту социјалних, политичких, психолошких и сваких других проблема. У цркву долазимо на Свету Литургију да бисмо ту дотакли, наслутили оно што је најважније, да бисмо ту дотакли и примили крст Христов, али крст Христов који истовремено значи васкрсење. То је основни задатак Цркве, зато постоји у свету, а све ово друго поменуто само по себи као продукт тог примарног опредељења биће обасјано управо тим истим крстом и васкрсењем Христовим“.

На послетку, али не и најмање важно, наведимо и да је Његова Светост, свакако, најзаслужнији за успешан рад и унапређење делатности Српске православне опште
гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу.
Иначе, реч је о изванредно важној и модерној гимназији са савременим наставним програмом, која делује под окриљем Српске Православне Цркве. О њеној изузетној идентитетској важности, управо на том и таквом месту, сведочи чињеница се у овој школи, поред класичних гимназијских предмета, акценат ставља на појачане садржаје из националних предмета, као што су: српски језик, српска историја и православна веронаука.

Ова гимназија традиционално обележава Савиндан, као дан школе и нагласак ставља на неговање српске православне духовности, национално-културнога идентитета и традиције, што је од немерљиве важности за остатке остатака Срба у Загребу и Хрватској. У гимназији, о којој се очински стара патријарх Порфирије, уџбеници су бесплатни, а успешним ученицима се додељују стипендије из средстава Српске православне црквене општине загребачке.
Ми желимо да видимо прст Божији у чињеници да се наш патријарх, као митрополит загребачко-љубљански, са толико љубави, старао за школу, која носи име кћери деспота Ђурђа Бранковића, која је сопственим рукама извезла прелепу митру митрополита београдских, која се данас чува у Музеју Српске Православне Цркве.

На врх те митре аплициран је једини сачувани фрагмент неке српске средњовековне краљевске круне, у облику хералдичког љиљана. Може ли бити случајно да се најдоминантнији краљевски символ налази на митри давних предходника нашег данашњег патријарха и митрополита београдско-карловачког, чије име указује на порфиру и на достојанство и служење на које је призван, као архијереј престоног града? Може ли бити случајно да се на врху митре принцезе Катарине Кантакузине Бранковић налази љиљан, као један од доминантих иконографских символа Пресвете Богородице, којој је Свети Деспот Стефан Лазаревић посветио Београд, учинивши га српском престоницом? Као да је ову дивну митру, по неком промислу Божијем, српска принцеза, чије име носи гимназија о којој се наш патријарх толико старао, израдила, управо, за онога који сада седи на трону Митрополије нашег престоног града и као да овај патријарашки избор најављује љиљанов процват наше првопрестолне Митрополије и читаве наше Свете Цркве.

Тај Богородичин и краљевски цвет и Црква, којој началствује онај, који је наследник дугог низа пећсих архиепископа, београдско-карловачких митрополита и српских патријараха, позивају нас на веру и наду у Божији промисао за наш богоспасајеми народ у Цркву Христову. Зато словесни и разумни људи, који мудрост и утеху траже у непролазним вредностима, а не у жутој штампи и злонамерним таблоидима, у тешким временима која су нам дата за живљење и борбу, увек пред собом имају јеванђелску поуку: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мт.6,28-29).

На послетку, после наведених, само неколицине, великих заслуга патријарха Порфирија на: државочуварном, образовном, добротворном, црквено-просветном, медијском и на плану борбе против болести зависности, запитаћемо његове прогонитеље и клеветнике:

За коју од њих га ружите?!
За коју од њих га медијски распињете?!

Уместо одговора, сложићемо се са увидом самога Свјатјејшег патријарха Порфирија: „Бојим се да постоји неко ко има злу намеру и коме не одговара оно што се, уз помоћ Божју и скромно, трудим – да сведочим Еванђеље

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: