Jegor Holmogorov: Nikolaj II – car pobjednik i mučenik se moli za nas pred nebeskim prestolom
1 min read
Car Nikolaj II
Ubistvo cara u noći između 16. i 17. jula 1918. godine za Rusiju je predstavljalo i moralnu, i metafizičku, i političku katastrofu, čijeg značaja ni dan-danas nismo svesni u potrebnoj meri, a za ispravljanje njenih posledica (ukoliko je ovakvo popravljanje uopšte moguće) biće potrebno nekoliko vekova.
Ova katastrofa ima moralnu i pravnu stranu, čak i ukoliko apstrahujemo visoko zvanje ubijenog. Bez isticanja optužnice i suda grupa privatnih lica koja su se nazvala predstavnicima izvršnog komiteta Uralskog saveta (odnosno, strukture, koja nezavisno od njene političke ocene nije bila i nije mogla biti sudska instanca), tajno je u toku noći u podrumu ubila: stariji bračni par, četiri devojke za udaju, mladića-invalida, kao i grupu lica koja su ih dobrovoljno pratila – lekara, kuvara i sluge… Počinioci su pokušali da unište leševe kako bi sakrili zločin.
U ovom zločinu nije bilo ničega što bi ličilo ni na navodnu legitimnost pogubljenja Čarlsa I u Engleskoj ili Luja XVI u Francuskoj, koji su bili „osuđeni“ (premda bez ikakvog prava) od strane parlamenta i konventa, koji su teoretski predstavljali svu naciju. Da se nešto slično danas dogodi u bilo kom gradu u Rusiji štampa bi nedeljama diskutovala o gromoglasnom ubistvu koje su, očigledno, počinili neki manijak ili banda.
Čudovišnost onoga što je učinjeno carskoj porodici kao „privatnim licima“ odrešila je ruke za nasilje prema svim drugim „privatnim licima“ u Rusiji posle revolucije – sveštenicima i monasima, plemićima i oficirima, profesorima i trgovcima, radnicima i seljacima – a isto kao prema „bivšima“ – i prema novim partijskim radnicima, crvenim komesarima i crvenoj profesuri, ženama i muškarcima, starcima i deci.
Zajedno s carskom porodicom bio je obezvređen svaki čovek u Rusiji
Car i carska porodica su simbol zemlje i naroda. Pokazavši da se s njima može tako postupati boljševizam je sebi dao dozvolu da isto tako ubije i bilo kog drugog donedavnog podanika ubijenog cara. Zajedno s carskom porodicom bio je obezvređen svaki čovek u Rusiji. Zato nemoj pitati ko je streljan u Ipatjevskom domu – car ili „građanin Romanov“. Ti si streljan u Ipatjevskom domu.
U političkom smislu ubistvo cara je zajedno s drugim obračunima s predstavnicima porodice Romanov u toku leta 1918. godine predstavljalo svojevrsnu tačku nepovrata, konačnog iskakanja Rusije iz koloseka normalnog istorijskog razvoja.
Konkretan politički motiv za ubistvo cara najverovatnije su bili događaji od 6. jula 1918. godine, kad se poljuljala vlast Lenjina i čitavog režima nemačke agenture – protiv njih se pobunio deo saboraca (ne samo levih esera, već i boljševičkih lidera koji su ih podržavali, kao što je Đeržinski; koji nisu želeli da rade kao nemačka kolonijalna administracija.
U Jaroslavlju je buknuo oslobodilački antiboljševički ustanak (u redovima učesnika ustanka bili su i monarhista Perhurov i donedavni eser-terorista Savinkov, i kadet Soboljev, i menjševik Savinov, i Lopatin koji nije pripadao nijednoj partiji).
Od maja 1918. godine na Uralu i u Sibiru je bio u jeku ustanak čehoslovačkog korpusa – na desetine hiljada Čehoslovaka koji su se predali bratskoj Rusiji kako bi zajedno ratovali protiv Nemaca nisu shvatali zašto su iznenada vlast u Rusiji osvojili nemački agenti i suprotstavili su im se s oružjem u rukama, samim tim u velikoj meri olakšavši borbu belih. Građanski rat u Rusiji je predstavljao nastavak Prvog svetskog rata u kojem su boljševici koji su osvojili Moskvu i Petrograd, u suštini promenili stranu – izveli su Rusiju iz Antante, kapitulirali su pred Nemačkom, i borba protiv njih je predstavljala nastavak istih ovih vojnih napora.
Suočivši se s jakom julskom krizom svoje vlasti Lenjin i Sverdlov su počeli da se bave „osiguravanjem rizika“, a najstrašniji rizik za njih je, naravno, predstavljao povratak zakonitog cara u ulozi vladara i glavnog komandanta ruske vojske, koji bi mogao da nastavi vojne napore Rusije. Zato je prva stvar za boljševičke lidere bila da ubiju cara kako bi ojačali svoju vlast.
Ova konkretna motivisanost njihove odluke ni u kom slučaju neće olakšati njihovu krivicu, naprotiv, produbiće je. Car je ubijen da bi se na taj način obezbedilo očuvanje boljševičkog usmerenja na masovnu izdaju geopolitičkih interesa Rusije. Ubistvo cara predstavljalo je još jednu kariku u lancu nacionalne izdaje.
Ubistvo čoveka koji je predstavljao središte ruskog državnog suvereniteta, celovitosti i nezavisnosti jedinstvene i nerazdeljive Rusije na izvestan način je služilo kao garancija podele Rusije koja je bila potpisana u Brest-Litovsku i zapravo nije ukinuta do danas, jer bez obzira na sve živi i postoji nakazno čedo brestskog mira kao što je „nezavisna Ukrajina“. Ubistvo cara je konačno Rusiju preusmerilo u stanje „ne-Rusije“ ili, u svakom slučaju „ne baš sasvim Rusije“, „manjkave Rusije“, i u to se uveravamo bukvalno na svakom koraku.
Napokon, ubistvo u jekaterinburškom podrumu je imalo i mistični smisao. Ubice su odlično znale da ne ubijaju samo svetovnog, već i sakralnog poglavara Rusije, i ne samo Rusije, već i celog pravoslavnog sveta, naslednika istorijske misije rimskih careva, sve od samog Avgusta.
Nije preduzet pokušaj da se ubije samo jedan čovek zajedno s porodicom ili samo nasilno svrgnuti vladar, već je načinjen pokušaj da se uništi pravoslavno carstvo kao duhovna i metaistorijska kategorija. Pokušaj čiji je neuspeh pokazao da se istorija ljudskog roda ne odvija po ljudskoj želji, već po Božijem ustrojstvu.
Bez obzira na čudovišno izrugivanje sećanju na rusku monarhiju, bez obzira na izuzetno okrutno nasilje nad narodom i Crkvom, kad je na stotine hiljada i miliona Rusa prošlo istim mučeničkim carskim putem i kad su na desetine miliona bile zgrčene od straha i gladi, bez obzira na sve to, pravoslavno carstvo u Rusiji nije prestalo da postoji čak ni u carevom odsustvu.
Iza marksističke utopije, rusofobske raspojasanosti neokomunista i liberala, iz pustinje duhovne i kulturne oskudice, naša predstava o istinskom valjanom uređenju naše zemlje, o istorijskoj misiji Rusije u svetu, ustaje iz pepela, a nad nama ustaje figura cara satkana od svetlosti kao snažnog molitvenika za narod i za našu zemlju.
U toku svog života na Zemlji car Nikolaj II je ogromnu pažnju posvećivao hagiopolitici – odnosno javnom proslavljanju i poštovanju pravoslavnih svetaca koji bi mogli da postanu naši moćni nebeski zastupnici. Njegova vladavina predstavlja neprekidni niz svečanih kanonizacija, ponekad na lično insistiranje cara, ponekad uprkos mišljenju arhijereja iz Sinoda koji su bili previše pogruženi u taštinu.
1896. g: Svetitelj Teodosije Černjigovski
1897. g: Sveštenomučenik prezviter Isidor i s njim 72 mučenika
1903. g: Prepodobni Serafim Sarovski
1909. g: Sveta blagoverna Ana Kašinska (obnavljanje poštovanja koje je ranije nečastivo bilo ukinuto zbog neprijateljstva prema pripadnicima starog obreda)
1910. g: Prenošenje iz Kijeva u Polock časnih moštiju prepodobne Efrosinije
1911. g: Svetitelj Joasaf, Episkop belgorodski
1913. g: Njegova Svetost Patrijarh Jermogen
1914. g: Svetitelj Pitirim, Episkop tambovski
1916. g: Svetitelj Jovan, Mitropolit toboljski
Ovaj molitveni kvasac bio je ona duhovna snaga koja je pravoslavnoj Rusiji pomogla da prođe kroz tamnu noć bezbožnosti kad se u skoro svakoj kući u kojoj su živeli vernici nalazila ikonica (ponekad iz domaće radinosti) prepodobnog Serafima. Čak je i nuklearno oružje koje je duhovno oslabelu Rusiju zaštitilo od fizičkog uništenja od strane geopolitičkih protivnika i koje joj je dalo priliku da doživi period duhovnog preporoda po Promisli Božijoj napravljeno upravo u Sarovu.
Međutim, car je ostavio i veštastveno, materijalno nasleđe. Što vreme više odmiče tim jasnije savremeni istraživači otkrivaju da 23 godine vladavine Nikolaja II nisu bile „dvadeset tri stepenice nadole“ (kao što je ljudima mozgove ispirala sovjetska propaganda), već epoha neverovatnog istorijskog skoka Rusije – u ekonomiji i industrijalizaciji, u razvoju saobraćajne infrastrukture i vojne sile, u nauci i kulturi.
Car se kao samodržavni vladar nalazio na čelu ovog razvoja, usmeravao ga je strateški, donosio je konkretne odluke i mora se priznati da je njegovo vreme, čak i pored tragičnog finala, jedno od najsjajnijih i najproduktivnijih u celoj ruskoj istoriji.
U „nikolajevskom skoku“ je posebno važno to što je ovo bio period normalnog istorijskog razvoja, bez vanrednih stvari i vanrednih situacija, a koji je ostvaren zahvaljujući umnožavanju, a ne trošenju narodnih snaga. Nikad ni u jednom pravcu boljševizmu, pored svih čudovišnih „mobilizacionih“ metoda (glad, streljanja i prinudni rad) u narednim epohama nije pošlo za rukom da ostvari rezultate koji se mogu uporediti s rezultatima koji su za vreme cara ostvareni kao „sami po sebi“.
Dovoljno je da se setimo da je upravo za vreme poslednjeg cara pobeđena Glad. Naravno, Glad u carskoj Rusiji nije bila „glad“ u bukvalnom smislu reči – to je bila nerodica, odrasli ljudi nisu umirali od nedostatka hrane, ali su bili iscrpljeni, rasla je smrtnost dece i staraca. Progresivna štampa se obrušavala na vladu zbog nedovoljnih mera za borbu protiv gladi.
I car Nikolaj II je stvorio sistem za borbu protiv nerodice u razmerama zemlje tako da 1911. godine zemlja praktično nije ni osetila veliku nerodicu, a za poslednjih 6 godina vladavine, bez obzira na rat, Rusija je praktično zaboravila na pojavu kao što je glad, uživajući u izobilju namirnica dok je Nemačka trošila poslednje resurse.
Izgledalo je sasvim nezamislivo da će za samo trideset godina revolucije boljševici uspeti da organizuju tri gladi u doslovnom smislu reči – sa smrću više miliona odraslih ljudi, pri čemu se glad 1932-1933. godine ne može pripisati nikakvom ratu. Milioni ljudi su umirali u mirno doba u zemlji koja nije bila zahvaćena ratom.
Za vreme dvojice poslednjih careva i pod ličnim starateljstvom Nikolaja II realizovan je grandiozni projekat Transsibirske magistrale, koja je sagrađena zahvaljujući naporima ruskih inženjera i slobodnih radnika.
Za njegovu ocenu dovoljno je reći da je od tri grandiozna transkontinentalna projekta iz ove epohe – britanskog transafričkog puta Kairo – Kejptaun, nemačke Bagdadske železnice i ruskog Transsiba – u roku i u potpunosti ostvaren samo ovaj poslednji.
U najkraćem roku pod ličnim nadzorom cara u močvarama Karelije i večno smrznutom tlu iza polarnog kruga sagrađena je Murmanska pruga koja zbog revolucije nije uspela da odigra ulogu u Prvom svetskom ratu, ali je odigrala ogromnu ulogu u Drugom (upravo radi nje u borbi s diverzantima ginu devojke-heroine iz „A zore su ovde tihe“).
Poređenja radi, veliki sovjetski železnički projekti su predstavljali završetak carskih projekata kao što su Turksib ili BAM ili je njihova izgradnja bila pogrešna kao kad je reč o „transpolarnoj magistrali“ koja nije završena bez obzira na to što je pored njenih nasipa sahranjeno na desetine hiljada zatvorenika.
„Nikolajevska“ Rusija
Staljinov plan za promenu prirode je uvek izgledao kao jedan od najrazumnijih iz njegove epohe. To je bilo pošumljavanje stepe radi sprečavanja suše. Međutim, ovaj plan je bio samo prošireni plan Genkovog pošumljavanja koji je 1886-1903. g. smislio Nestor Karlovič Genko, čovek koji je promenio samarske, caricinske i voronješke stepe.
„Nikolajevska“ Rusija se u oblasti industrijalizacije, naučno-tehničkog razvoja i društvene organizacije kretala napred koracima od sedam milja. Čas ovde, čas onde, čovek nailazi na neku od „brazdi cara Nikolaja“ – prvi ledolomac koji je izgradio admiral Makarov na koji je Popov prvi put emitovao signal u slučaju nesreće, prvi teški avion-bombarder koji je konstruisao Igor Sikorski (koji je uživao ličnu podršku cara), prvo iskustvo leta polarne avijacije, prvi nosač aviona…
Da bi stvorila iluziju zaostalosti, prljavštine i siromaštva iz koje su Rusiju izveli Lenjin i Staljin, komunistička propaganda je morala bezbožno da blati Nikolajevu epohu, smanjujući ili prećutkujući njena dostignuća. Koliko patetičnih reči je sovjetska propaganda rekla na temu carske Rusije u kojoj nije bilo traktora i u kojoj je tek Iljič po zasluzi ocenio potrebu za uvođenjem ovih teških poljoprivrednih mašina.
I samo se sitnim slovima u napomenama moglo pročitati da je još 1903. godine Jakov Vasiljevič Mamin smislio svoj prvi motor na teško gorivo – ruski dizel i da 1911. godine pravi traktor sa sopstvenom konstrukcijom „Ruski traktor-2“ (2-!!!) i u Balakovskom zavodu (danas nosi ime njegovog brata koji je streljan 1938. godine) počinje njegova proizvodnja pri čemu je pre revolucije napravljeno preko sto traktora.
Do 1917. godine već je desetak fabrika u Rusiji počelo da se bavi proizvodnjom traktora s domaćom ili uvoznom konstrukcijom. Rusija je u oblasti proizvodnje traktora skoro išla ukorak s liderima u ovoj grani – Amerikancima, i unazađena je za deceniju samo zbog revolucije.
Praktično u svim oblastima industrijskog razvoja Rusija Nikolaja II je bila lider ili se nalazila neposredno iza lidera. Nije bilo ni govora o nekakvom zaostajanju zemlje, koja je navodno zahtevala revoluciju. Industrijsko-tehnički kvasac iz carskog vremena posebno se mogao zapaziti u godinama Drugog svetskog rata.
Kad nam neko kaže „car je izgubio u Prvom svetskom ratu, a drug Staljin je pobedio u Drugom svetskom ratu“ pred nama je klasičan primer laži. U trenutku kad je car nasilno odstranjen sa vlasti ruska vojska se nalazila na teritoriji dve od tri susedne neprijateljske velesile.
Car koji je bio na čelu armije u svojstvu glavnog vrhovnog komandanta ne samo da je odigrao veliku ulogu u saniranju posledica svencanskog proboja Nemaca, već i u planiranju i ostvarivanju najvažnijih operacija 1916. godine – ofanzive na Naroči (koja je spasila francuski Verden) i poznatog Brusilovljevog proboja.
Car je svakodnevno posvećivao pažnju poboljšavanju snabdevanja ruske vojske, a zahvaljujući njegovoj stalnoj brizi prevladana je kriza u opremi i oruđu, uvedena je protivgasna zaštita. Nije bilo nikakve sumnje u to da se Rusija 1917. godine zajedno sa saveznicima nalazila na pragu pobede kad je ruskoj vlasti zadat podli udarac iznutra, koji je u konačnom doveo do uspostavljanja diktature komunističke sekte na čelu s polu-Nemcem koji je radio i kao nemački špijun. Nije se moglo zamisliti da se u Prvom svetskom ratu dese događaji kao što je nemačka blokada grada na Nevi ili potreba da se Moskva brani od njih.
U Drugom svetskom ratu do kojeg nije moralo doći da revolucionari nisu sprečili cara da pobedi u Prvom, „carski“ faktor je stalno uticao na napore naše zemlje. Primorski gradovi kao što su Lenjingrad i Sevastopolj držali su se zahvaljujući artiljerijskoj vatri „carskih“ utvrđenja obalske odbrane – „Krasne gorke“ na severu i 31. i 35. baterije na jugu.
„Lenjin“-grad je još branilo oruđe carskih linijskih ratnih brodova (podsetiću na to da „industrijalac“ Staljin nije uspeo da sagradi nijedan linijski ratni brod, bez obzira na to koliko je o tome sanjao).
Opšte je priznato da je jedan od sovjetskih vojnih aduta bio tenk T-34. „Da sovjetska vlast nije sprovela industrijalizaciju ovakvi tenkovi ne bi bili mogući“ – vikali su propagandisti. Međutim, stvar je u tome što je T-34 konstruisan u konstruktorskom birou u Harkovskom zavodu za izgradnju lokomotiva, koji je osnovan…
1896. godine, upravo za vreme cara Nikolaja i koji je za dve decenije istorije pre revolucije postao jedno od glavnih preduzeća ruskog vojno-industrijskog kompleksa s kolosalnim tehnološkim iskustvom i obukom kadrova. I ovde se prilikom provere ispostavilo da je malj socijalizma zapravo „brazda cara Nikolaja“.
Pobeda iz 1945. godine (osvojena je u sastavu iste one koalicije u kojoj je Rusija bila za vreme cara i iz koje ju je izveo Lenjin) nije bila demonstracija prednosti sovjetskog uređenja, već dokaz stabilnosti i veličine večne Rusije, čije su ogromne rezerve čvrstine višestruko povećane u vreme Nikolaja II.
Čak su i temelji velikog kosmičkog proboja postavljeni upravo u carsko vreme. Ruska inženjerska škola koja nas je izvela u kosmos stvorena je pre revolucije, a njeni kadrovi su se školovali u „stolipinskim“ politehničkim fakultetima. Druga je stvar što su njena dostignuća mogla biti još sjajnija da nije bilo strahota crvenog terora.
„Čvor Kondratjuka“ koji je još 1916. godine izračunao Aleksandar Šargej, student Petrogradskog politehničkog fakulteta koji je osnovao Nikolaj II predstavlja osnovu „mesečevih trasa“. Međutim, u toku sveg svog života u Sovjetskom Savezu carski oficir Šargej je bio primoran da se krije iza prezimena Kondratjuk, što ga, uzgred rečeno, nije spasilo od hapšenja i represija, a njegovog nasleđa su se sećali samo pojedinci kao što je S. P. Koroljov.
A sam Koroljov, učenik Fridriha Candera koji je prve radove o osvajanju kosmičkih prostora objavio još za vreme cara, umro je prerano zbog povreda koje su mu zadali inspektori NIKVD: usled slomljene vilice prilikom operacije dušnik nije mogao biti povezan sa trahejom. Zbog smrti glavnog konstruktora došlo je do prekida sovjetskog programa za Mesec.
Čudovišna kleveta koja se sto godina izlivala na ime Nikolaja II nije bila povezana samo sa željom da se ocrni sveti car i istorijska Rusija koja se u njemu ovaplotila, već i težnja da nam se preseče put za budućnost.
U ličnosti cara Nikolaja II podvrgnuta je žigosanju, oklevetana i ubijena ideja normalnog, slobodnog od vanrednih situacija i humanog razvoja Rusije – bez ropskog rada, bez masovnog streljanja, bez miniranja crkava i spaljivanja vila na imanjima (da li znate da su na celom kompleksu vila u Puškingorju samo tri – Mihajlovska, Trigorska i Petrovsko 1918. godine spalili pobunjeni seljaci, a u Rusiji je spaljeno na hiljade imanja – kulturnih centara), bez ideoloških dovijanja i šamanizma „lisenkovštine“.
Car je istovremeno bio i danas je napadan sa dve strane. S jedne strane, navodno je „car-mlakonja“ koji je sve uništio i ispustio vlast iz ruku, kojem se suprotstavlja navodno efikasni Staljin koji je ubijao milione istinskih i umišljenih neprijatelja i koji je na taj način zadržao vlast. S druge strane, istovremeno s prvim (bez obzira na svu apsurdnost) koristi se mit o „krvavom Nikolaju“. Navodno, poslednji ruski car je bio despot i dželat. I nikakva vladavina u Rusiji osim despotizma i dželatstva nije moguća, a krvavi teror boljševizma je predstavljao prirodni nastavak ruske državnosti.
I jedno i drugo je bezočna laž. Nikolaj II nije bio ni „mlakonja“, niti je bio „krvav“. Kad je bilo potrebno delovao je vrlo odlučno i zahtevao je odlučne mere od potčinjenih. Crveni propagandisti vole, na primer, da citiraju njegovu rezoluciju o liflandskom gradu Tukumu: „Trebalo je zgromiti“ narod prećutkujući licemerno da se radi o gradu koji se pobunio protiv ruske vlasti u kojem su ubijeni i držani pod opsadom ruski vojnici.
Ubijeni su pukovnik i 6 dragona. Teško je čak i zamisliti kakvu rezoluciju bi na raportu o sličnoj pobuni ostavio Lenjin, verovatno bi naredio da se ljudi otruju gasom.
Car-Mučenik se moli za nas pred Nebeskim Prestolom
Međutim, car koji je odrastao sa samosvešću Domaćina Ruske zemlje čija je glavna briga da sačuva narod, naravno, nije mogao da deluje protiv svoje zemlje istim metodama kojima je, na primer, delovao, pljačkaš banaka Džugašvili. On nije mogao da uvede u zemlji režim stalnog i izvanrednog terora, doušništva i straha… U vreme kad je trebalo odgovoriti na teror koji su započeli revolucionari, po presudi vojnih poljskih sudova pogubljen je 2.981 čovek. To je manje nego što je u SSSR-u ubijano za jedan dan 1937-1938. godine. Po broju pogubljenih u odnosu na broj stanovnika carska Rusija koja se borila protiv terorizma zaostajala je… samo za apsolutno mirnim Sjedinjenim Američkim Državama.
Napori cara Nikolaja II bili su usmereni na miran razvoj zemlje, na njen ekonomski napredak, na spoljašnju odbranu, ali ne za račun katastrofalnog opadanja narodnog standarda. Car nije želeo i nije mogao da pretvori državu u krvavi instrument borbe za vlast.
Upravo to su iskoristili demoni revolucije, koji su započeli dvadesetogodišnji rat radi uništavanja ruske monarhije i koji su se na svaki način trudili da podriju poverenje naroda u cara i da izoluju cara od naroda.
Danas mnogi cara okrivljuju upravo zbog ove humanosti, normalnosti i uzdržavanja od vanrednih mera. Čak i ako se slažu s tim da je većina mitova o Rusiji i njenom caru: „zaostalosti“, „porazu“, „slabosti“ i „nesposobnosti“ – laž, mnogi se obrušavaju na cara s primedbama zbog toga što se nije borio za vlast na sve načine.
Jer, ako je čovek siguran u to da je u pravu, veliki cilj opravdava i najokrutnija sredstva. Da je Nikolaj II postupao kao Staljin, ili bar kao Petar Veliki, ili čak kao Aleksandar III ne bi ispustio vlast iz ruku. Praktično, ova primedba je danas glavna čak i od strane levičara i zato zvuči pomalo paradoksalno: da je car stvarno bio dobar, obesio bi sve naše.
Upravo u tome se sastoji ogroman moralni izazov cara Nikolaja II upućen savremenoj istorijskoj svesti Rusije. Da li smo spremni za normalan dinamičan razvoj bez primene vanrednih mera? Da li je naša građanska svest na dovoljnom nivou da dobar čovek, koji nije despot i koji se odgovorno odnosi prema svojim obavezama, ali ima pravo i na slabosti ili greške, može mirno da rukovodi ne izazivajući poplave krvi u zemlji?
Ili nam odgovara samo tiranin koji zahvaljujući ogromnim ljudskim žrtvama drži zemlju u „gvozdenim rukavicama“? Da li nam je potrebna vlast koja realizuje realne velike projekte kao što je Transsib, koji je bio jedini interkontinentalni železnički projekat zaista sproveden u život u ovo vreme, ili nam je potrebna vlast koja vičući o velikim dostignućima po visoku cenu ostvaruje osrednje rezultate i kojima da bismo se divili treba da snizimo nivo prethodnog razvoja zemlje.
Nikolaj II predstavlja sliku normalne vlasti koja društvu može da pruži normalan život bez vanrednih metoda. I kad veći deo našeg društva bira upravo njega, dajući mu prednost u odnosu na Staljina, nalazeći upravo u caru ovaploćenje pozitivne istorijske figure, vidimo da se formira potražnja za istorijskom normalnošću, za razvojem, ali ne po cenu ljudožderstva.
Međutim, ova normalnost treba da bude praćena građanskom odgovornošću samog društva. Kao što je pokazala tragedija cara Nikolaja II i njegove porodice normalan čovek na čelu države, koji nije tiranin, može da postoji samo tamo gde je samo društvo odbacilo revoluciju, teror, uništenje, sistematsku klevetu protiv vlasti i zabadanje zavereničkih noževa u leđa.
Društvo ne treba da smatra svojom obavezom da „kida“ tamo gde je tanko i da juri u proboj (kuda, u anarhiju? Ka Mahnou? Ili ka Trockom?) čim mu se učini da stisak vlasti slabi.
Društvo koje je u stanju da shvati i druge mehanizme upravljanja osim tiranije ne zaslužuje tiraniju.
Car-Mučenik se moli za nas pred Nebeskim Prestolom. Car-Pobednik nam je ostavio ogromno istorijsko nasleđe čijeg značaja tek postajemo svesni. Ali da li ćemo biti dostojni ovih molitava i ovog nasleđa, ili ćemo sami sebe osuditi na novu katastrofu ponavljanjem kleveta protiv Strastotrpca i rđavim revolucionarnim svrabom? Svako treba sebi da odgovori na ovo pitanje u Carskim danima.
Izvor: Jegor Holmogorov Televizijski kanal „Cargrad“
Portal ISKRA, sa ruskog prevela Marina Todić
Ko zeli znati mnogo vise o svetoj carskoj porodici, neka procita kapitalno djelo od Muljtatulija, „Golgota carske porodice“!
Slava Gospodu i svetoj porodici Romanov+++ Na žalost, ponovo ih napadaju i razni njuejdžeri, potom patkoglasi gnom Dejan Lučić vašarski samoreklamer, satanjare ,,vitezovi“ prde da su Romanovi živelu u Subotici i Vršcu: žele da ponište svetost – opadači i prevaranti, vernici Opadača i Prevaranta od početka…
Nesposoban i nedorastao car .Ne zaboravite da revolucije izbijaju u drustvima dje caruju nepravda , bijeda i beznadje.Uzalud je sad uljepsavati stvarnost i praviti teorije zavjere.Da je bilo dobro ne bi bilo revolucije.
Caroubica Hazar Rotšild ima agenturu u Crnoj Gori sastavljenu od 400 satano-masona.
Jedan od njih si možda i ti „Anonimni“?
Dušan Buković:
FABIJANSKO-BUNDISTIČKO-BOLJŠEVIČKA REVOLUCIJA U CARSKOJ RUSIJI
Fabijansko-bundističko-boljševička revolucija u carskoj Rusiji nije došla iznenada. Ona je pripremljena u drugoj polovini devetnaestog veka u Londonu i Njujorku. Ponikla je krajem osamnaestog stoleća iz tajne sprege podzemne anarhističke, nihilističke i revolucionarne Rusije kao i subverzivnih, revolucionarnih, reakcionarnih i korporativnih međunarodnih tajnih i javnih podzemnih organizacija, koje su radile po dobro pripremljenom planu. U stvari, jakobinci, a kasnije fabijanci, bundisti i boljševici izgrađivali su tip ruskog revolucionara i svesno radili na tome da Rusiju unište. Uspešno su ukopčali podzemnu Rusiju u svoju reakcionarnu, subverzivnu, revolucionarnu i korporativnu mrežu.
Zapravo u toku 1864. godine u Londonu je održana u Martins hali prva komunistička konferencija. Takođe, iz Londona su Aleksandar Hepcen i Nikolaj Ogarkov širili među ruskim revolucionarima suberzivnu i reakcionarnu nihilističku i komunističku propagandu (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, str. 131; George Pitt-Rivers, The world significance of Russian revolution, Worchester Colege, Oxford, England, 1920, str. 5, 6; Avram Yarmolinsky, Road to revolution – A Century of Russian radicalism, Princeton, New Jersey, 1986).
Imajući u vidu da je i Lenjin našao utočište u Londonu i da je bio pod zaštitom fabijanaca i engleskog intelidžens servisa, kao što su bili Hercen i Ogarkov… U Londonu je završio subverzivnu i reakcionarnu komunističku konferenciju, koju je započeo u Briselu 30. jula 1903. godine. Na konferenciji je došlo do rascepa i do formiranja boljševičke i menjševičke grupe. Ali Lenjin je uspeo da partiji nametne svoj program za Ustav, sve je to pripremio daleko od Rusije.
Naročito je bila značajna konferencija ruske subverzivne, reakcionarne i revolucionarne stranke od 1905, koja je održana u Njujorku u prvoj polovini 1916. godine pod okriljem američkog korporativnog establišmenta (Vidi: Rev. Denis Fahey, The rulers of Russia, Hawthorne, California, 1975; Victor de Kayville, Downfall of Russia, Chicago, 1934, str. 4). Ogromni novac i sva svemoćna zapadno-evropska i američka subverzivna, reakcionarna, „intelektualna“ i korporativna elita bila je orijentisana protiv Rusije, koja je bačena u užase građanskog rata. Fabijansko-bundističko-boljševička revolucija u Rusiji bila je ostvarena.
Dostojevski je to proročki sagledao i predskazao 1877. godine: „Približava se njihovo carstvo, njihova apsolutna vlast. Počinje neograničena vlast njihovih ideja pred kojima venu osećanja čovečnosti, žudnja za istinom, hrišćanska i nacionalna osećanja, kao i osećanja nacionalnog ponosa evropskih nacija…“ (Vidi: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Piščev dnevnik, 1876 – 1877, 1880 -1881).
U ovom kontekstu valja reći, da je odmah u početku bundističke, masonske i fabijanske buržoasko-februarske revolucije u Rusiji car Nikolaj II lišen slobode po naredbni petrogradskog advokata Aleksandra Kerenskog i da je držan izvesno vreme sa celom svojom porodicom kao zatočenik u Tobolsku, da je na kraju prebačen u Jekaterinburg, gde je likvidiran sa celom porodicom oko dva sata izjutra 17 jula 1918. godine.
Tajna ovog užasnog bundističkg, fabijanskog i boljševičkog zločina danas je delimično rasvetljena. Poznata je naredba Kolčaka, koja je izdata u Omsku 3 marta 1919, na osnovu koje je sudija Nikolaj Sokolov izvršio istragu i uspeo da otkrije i mnoge detalje ovog užasnog zločina. Naredbu za ubistvo cara i njegove porodice u vreme masonske, bundističke, fabijanske i boljševičke revolucije u Rusiji, izdao je Jakov Sverdlov, predsednik Centralnog egzekutivnog komiteta , preko čekiste Filipa Gološčekina, Jakovu Jurovskome, koji je ubio cara i carevića. Sverdlov je dobio naredbu za to od masona, bundista, fabijanaca i boljševika, sa najvišeg mesta, iz Njujorka, Sjedinjenih Američkih Država.
Međutim Carske ubice nisu ostale nekažnjene: Zakov Sverdlov, glavni organizator ubistva, premlaćen je od radnika u fabrici Morozev u Moskvi 1919. godine, S.P. Vaganova su prepoznali seljaci na ulicama Jekaterinburga i linčovali ga; M.A. Medvedev (Kurdin), jedan od fizičkih učesnika ubistva, umro je u zatvoru od tifusa; Jakimov je doživeo istu sudbinu; Petr Vojkov, sovjetski otpravnik poslova u Varšavi, ubijen je u atentatu mladog studenta Borisa Koverde. Jakov Jurovski je umro 1938. godine (Vidi: Robert Wilton, The last days of the Romanov, Hawthorne, California, 1969; Denis Fahey, The Rulers of Russia, Hawthorne, Calif., 1975; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorn, Calif. 1962; George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, Hawthorne, Calif., 1977; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and Reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967; Peter Ustinov, My Russia, London, 1983; G. Edward Griffin, The creature from Jekyll Island – A Second Look at the Federal Reserve, Westlake Village, California, U.S.A., 2010; James Peroloff, Truth is a lonely warrior – Unmasking the forces behind Global destraction, Burlington, Massachusetts, 2013).
Što se tiče Carske Rusije i vladavine cara Nikolaja II u vezi s tim u „Amerikanskom Srbobranu“ objavljen je interesantan članak Jovana Bratića sredinom 1972. godine pod naslovom „Carska Rusija pred kraj“, gde doslovno stoji:
Jovan Bratić, Carska Rusija pred kraj
PROPAGANDA I STVARNOST
Uobičajeno je mišljenje da je caristička Rusija bila država nazadluka i terorizma, da je carska vlast ležala na onoj nesrećnoj zemlji kao neka zla magla, ispod koje trava ne raste, a Sibir imao ulogu „baba Roge“ iz detinjih priča. Takvom su je uglavnom predstavljali nerusi i mali procenat domaće inteligencije, koja je dolazila iz inostranstva s više prezira prema svemu što je rusko, nego su ga imali tradicionalni spoljni neprijatelji Pusije. Malo gde ćete još pročitati da je Rusija stolećima branila Evropu od poplave varvarskog istoka, da se zalagala za bolju sudbinu slovenskih naroda, posebno pravoslavnih naroda Balkanskog poluostrva (setimo se samo njenog zauzimanja za Srbiju u Prvom svetskom ratu), da je i ona imala i čovečnih i velikih vladara, kao i jedna druga država, uz to i velikih reformatora. Setimo se samo cara Aleksandra I, njegove koncepcije o konfederaciji Evrope i njegovog humanog postupka s Francuskom posle Napoleonovog poraza u Rusiji, i Aleksandra II reformatora koji je oslobođenom ruskom seljaštvu dao prava i privilegije (1861 godine) kakve nijedna evropska zemlja njegovog vremena nije uživala, pored ostalih.
Na kraju, po slovenskoj teoriji narodnosti, za razliku od drugih teorija, „pokoreni narodi imaju pravo da se spasavaju, slobodni pak narodi imaju dužnost da ih spasavaju“, što je naročito istaknuto kod ruskih slovenofila i Dostojevskog. Po njima, pravi poziv naroda nije sebično samozadovoljavanje ili osvajanje, nego delanje na spasenju i preporodu čitavog čovečanstva (Evgenije Spektorski, Država i narodnost, str. 30, Beograd 1933).
Godine 1972 se navršilo 54 godine otkako su boljševici pobili članove poslednje ruske carske porodice. Tim povodom časopis „PRAVOSLAVNAJA RUS“ – PRAVOSLAVNA RUSIJA, ORGAN Ruske zagranične crkve u broju 16, 1972. godine doneo je veoma interesantan dokumentovan govor J. K. Majera, održan na komemorativnoj akademiji u Vašingtonu 23 jula.
Govornik se sa žaljenjem osvrnuo na dezinformacije, klevete i izvrgavanje ruglu ruskih careva, naročito poslednjeg cara Nikolaja II (film „Nikolaj i Aleksandra“, balet „Anastasija“, komedije Bab Hopa i dr. iz američke svaštarske kuhinje).
ŠTA KAŽU CIFRE
Majer je izneo podatke o tome šta je učinjeno za 22 godine vladavine cara Nikolaja II, po knjizi Nikolaja Jazikova, objavljenoj u Parizu na francuskom jeziku ( O ekonomskom razvoju Carske Rusije u vreme cara Nikolaja II, vidi: George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, London, England, 1937; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorne, California, U.S.A., 1962, – m.n. DB).
Iz ovih podataka vidimo da se stanovništvo Rusije za 20 godina povećalo od 125 miliona na 175 miliona, pa zaključuje da bi Rusija s tom stopom porasta, da nije bilo boljševika, imala 1970. godine 350 miliona stanovnika, umesto nepunih 250 miliona stanovnika!
Materijalni uslovi života beležili su naglo poboljšanje, što se delom pravda veoma niskom stopom poreza – 3 rublja po osobi neposrednog poreza, 6 rubalja posrednog. U evropskim državama poreske dažbine su bile daleko veće: u Nemačkoj 13 i 16 rubalja, u Francuskoj 12 i 11 rubalja, u Engleskoj 26 i 16 rubalja. Ako se uzme u obzir da je u to vreme u Rusiji prosečna mesečna radnička plata iznosila oko 50 rubalja, onda ispada da je prosek poreza na godišnju zaradu iznosio svega 1 procenat i po od te zarade.
I pored ove činjenice državni budžet je stalno rastao. Godine 1897, on je iznosio 1, 410 miliona rubalja, a 1913, – 3,417 miliona rubalja. Kako se i koliko se vodilo računa o narodnom prosvećivanju vidi se po tome što je prvi budžet u početku vladavine cara Nikolaja II iznosio 40 miliona rubalja, a 1914. godine 400 miliona, za tu svrhu.
Rusija je za vreme ovoga nesrećnoga cara obezbedila zlatnu podlogu rublju, što ga je učinilo jednom od najjačih moneta u svetu. Zlatne rezerve državne kase porasle su od 687 na 2,300 miliona, a to je oko 40 procenata ukupnih ondašnjih zlatnih rezervi u svetu. Inicijator ove monetarne politike bio je graf Vite.
Žitni fond Rusije porastao je za 20 godina od 32 miliona tona na 64 miliona. Ko bi od prerevolucionarne Rusije mogao pomisliti da će Hruščov 1962 godine „ushititi“ svoje sugrađane obećanjem da će pojedinac imati 5 funti belog hleba dnevno!
Kako se razvijala industrija? Industrijska proizvodnja porasla je sa 400,000 tona 1890. godine na 6 miliona tona 1913. godine. Po toj proizvodnji u to vreme su pred Rusijom bile samo dve evropske zemlje: Engleska i Nemačka, svaka sa po 12 miliona tona.
Proizvodnja uglja 1885. godine iznosila je 5 miliona tona, a 1913. godine 35 miliona, a proizvodnja nafte 1913. godine dostigla je količinu od 10 milina tona…
Po proizvodnji obojenih metala, Rusija je bila veliki konkurent na svetskom tržištu. Tako je proizvodnja mjedi porasla za 385 procenata, a manganeza za 360 procenata.
Blagodareći značajnim projektima navodnjavanja u Turkestanu je proizvodnja pamuka porasla za 400 procenata. Rusija je bila glavni izvoznik lana, zadovoljavajući 80 procenata potražnje u svetu. Potrošnja čaja i šećera u zemlji bila je podvostručena, a 1913. godine u Kinu je izvezeno 5 miliona pudi čaja.
Krajem carističke vladavine Rusija je imala 74, 000 versta železničke pruge (Napomena: 1 versta = 1,067 km, – DB), sa magistralom između Orenburga i Taškenta (1760 versta), a za kratko vreme u ratu uspostavljena je bila pruga od Petrovzavodska do Murmanska s preko 1000 versta dužine. Na Volgi pored ranijeg mosta podignuta su još tri.
Dužina telegrafske mreže iznosila je 233,000 verste, a broj parabroda trgovačke pomorske i rečne flotile porastao je s 2539 na 4317.
Imajući sve ovo u vidu Lenjin je u delu o rađanju proletarijata u Rusiji napisao i ovo: „Od kraja 19 stoleća industrijalizacija Rusije razvijala se nečuvenom brzinom. Rusija je u tom pogledu prevazilazila svaku drugu zemlju.“
Radni uslovi, nastavlja Majer, pre 80 godina bili su mnogo teži nego danas u svim zemljama, pa i u Rusiji, ali je vrhovna vlast vodila računa da se ti uslovi poboljšaju. Još je carica Katarina Velika izdala zakon po kome je bio zabranjen rad ženama, i omladini u noćnim smenama. Car Nikolaj II je uveo i inspekciju rada, a već 1912. godine Rusija je imala socijalno osiguranje. Predsednik SAD Taft izjavio je tom prilikom ruskom poslaniku u Vašingtonu i ovo: „Vaš imperator izdao je tako savršene zakone o radu kojima bi se mogle pohvaliti i savremene demokratske države.“
Moris Friberg, profesor Kolumbija univerziteta kaže u svom delu „Ruski klasici u sovjetskim izdanjima“ i ovo: „Rusija je 1913. godine držala drugo mesto po izdavačkoj delatnosti novih radova u svetu. Te godine je izdato 34,000 novih dela s ukupnom tiražom od 109 miliona primeraka.“
Boljševici su u dvadesetim godinama ovog veka izdavali proglase o likvidaciji nepismenosti u Rusiji (poznat je plakat sa slikom boljševika na konju ispod koje stoji: Pismenost vodi ka komunizmu (?), ali ćute o činjenici da je za vreme cara Nikolaja II bio obnarodovan zakon o obaveznom osnovnom školovanju. Broj osnovnih škola 1913. godine iznosio je 130,000. Čak je i sovjetska statistika morala priznati da je 1920. godine u zemlji bilo 86 procenata opismenjene omladine od 16 do 20 godina starosti, a to znači da su pismenost stekli u vremenu pre revolucije.
SELJAŠTVO I MASOVNA PRESELJENJA
U kritici starog režima boljševici su se naročito okomili na položaj ruskog
seljaštva, s ciljem da ga pridobiju za sebe, obećavajući seljacima dovoljne površine zemlje. Svi, međutim. znamo kako je poljoprivrednu Rusiju glad u crno zavila posle prisilne kolektivizacije i konfiskacije imanja veleposednika, crkvenih i manastirskih poseda. Proces prelaza zemlje u ruke seljaka bezemljaša išao je polako, ali sa znatnim napredovanjem, počev od 1861. godine. Potrebno je bilo još 20 godina i taj bi se proces završio bez potresa. To pokazuju cifre. Tako je 1916. godine 174 miliona desetina (desetina je ravna prostoru od 2,7 ekera) zemljišta u evropskoj Rusiji pripadalo seljacima, 52 miliona veleposednicima, 500,000 manastirima, dok je 8 miliona oduzeto po kazni. Tendencija prodaje zemlje vladala je sve više kod veleposednika, počev od revolucije 1905. godine. Kupci su bili seljaci s malo ili nimalo zemlje. Ovu promenu je pomogla Seljačka banka, koja je ustanovljena za vreme cara Aleksandra III. Za godinu i po, počev od 1. januara 1906, ti seljaci su otkupili 7617 imanja, što iznosi preko 20 miliona ekera. Banka je davala seljacima zajam na 50 godina, s interesom od 2 procenta godišnje.
Malo je kome poznat, rekao je dalje govornik, rad Uprave za preseljenje, naročito u krajeve Altajske oblasti s nepreglednim površinama zemlje. Ta zemlja bila je pod upravom Careva Kabineta. Ni to nije ništa neobično, kad znamo da su u Americi dosad površine zemljišta država Nevade, Arizone, Ajdaha i Vajominga, do 90 procenata pripadale ne državnoj već federalnoj vladi i nije se moglo deliti građanima. U Rusiji je bio sasvim drugi slučaj. Po naređenju cara od 16. septembra 1906. godine sva obradiva zemlja Atlaja bila je predana na upravu ministarstva poljoprivrede, da na nju naseli seljake s malim zemljišnim posedima iz evropske Rusije. To je u stvari bio carski poklon 25 miliona desetina zemlje seljacima. Od seljaka je ubirano po 4 rublja od desetine, a rok isplate bio je 49 godina. Ova zemlja je prelazila u puni posed seljaka. Kada je nedavno iranski Šah podelio seljacima nekoliko stotina hiljada svoje zemlje, taj njegov gest je bio proglašen kao veliki i plemeniti podvig, akt „bele revolucije“, dok je takav akt učinjen od strane ruskog cara pre 65 godina, prošao skoro potpuno nezapažen. Za put od Harkova do Atlaja porodica je plaćala svega 24 rublja i 30 kopejki, dok je normalno karta za ovo putovanje koštala 229 rubalja i 11 kopejki. Nova naselja su podeljena u zajednice s potrebnim prostorijama, potrebnim brojem lekara, seljacima davana smena i najpotrebnije pokućstvo i omogućen veoma povoljan zajam za kupovinu mašina i ostalog. Broj preseljenih seljaka do seoba u Atlaj iznosio je za 10 godina 913,000, dok je u Sibir preseljeno 2,607,700 seljaka u vremenu od 1906 do 1910. godine. Veliki plan koji je sasvim uspešno sprovođen.
Francuz Edmond Teri, urednik francuskog naučnog časopisa „Evropski ekonomist“ napisao je u knjizi „Ekonomske promene u Rusiji“ i sledeće redove: „Ako ekonomski razvoj evropskih zemalja bude tekao tempom između 1900-1912. godine Rusija će do 1950. godine dominirati Evropom u političkom, ekonomskom i finansijskom pogledu.“
Nemački sociolog V. D. Prajer u knjizi „Ruska agrarna reforma“ smatra da stvaranje seljačkog zadrugarstva u Rusiji predstavlja ogroman uspeh koji po svom značaju ne zaostaje iza procesa oslobođenja ruskog seljaštva. Tako misli i Danac Vit Knudsen.
Englez Moris Baring proživeo je mnogo godina u Rusiji i napisao knjigu „Osnovi Rusije“ u kojoj kaže da Rusija nikad u svojoj istoriji nije doživela blagostanje kakvo je doživela između 1905. i 1914. godine, smatrajući da narod nema nikakva razloga da bude nezadovoljan. Filozof Nikolaj Berđajev pisao je da je Rusija početkom dvadesetog veka proživela period pravog kulturnog preporoda. Tako je i bilo. Ideologije levičara, ruske inteligencije, uveliko su se klatile, dok je filosofija Solovjeva došla u zenit pobede nad revolucionarnim himerama Černišenskog.
U to vreme poznati francuski pesnik Pol Valeri zapisao je u svoj dnevnik da u istoriji čovečanstva postoje tri čuda: antička Jelada, italijanska Renesansa i Ruska imperija. Nije uzalud Pjotr Arkadević Stolpin pisao: „Dajte Rusiji 25 godina mira i spokoja spolja i iznutra i vi nećete prepoznati našu otadžbinu.“
DA NIJE BILO REVOLUCIJE
Na kraju svoga predavanja Majer se pita: šta bi bilo s Rusijom da nije bilo revolucije? Svi znamo da je u rat ušla bez neke velike svoje nevolje. Protivnici monarhije uvideli su da vreme radi protiv njih i iskoristili su rat za sebe u poslednjem momentu, da započnu krvavo delo revolucije, sruše stari režim i zavedu jedan od najbestijalnijih režima u istoriji sveta. Prestavimo kaže Majer, da je Rusija bez revolucije izašla sa Saveznicima kao pobednik iz rata protiv Nemačke. U tom slučaju dolazak Hitlera na vlast, po svemu izgleda bio bi nemoguć, a to znači da ne bi bilo ni Drugog svetskog rata. Rusija bi, pretpostavlja Majer, dalje štitila slovenske zemlje na istoku – Čehoslovačku, Jugoslaviju i Poljsku i ne bi predala neprijatelju svoje male saveznike kao što je učinila Francuska i Engleska u Minhenu. Ne bi bilo sporazuma Ribentrop-Molotov i Hitler se nikad ne bi rešio na rat. Francuska i Engleska, koje su pozdravile rusku revoluciju za vreme prošlog rata – i same doživiše nepoželjno: prva okupaciju, a druga Denkerk i napade iz vazduha.
Poslednje reči govornika molitva su Bogu da se posle užasnih stradanja, ne i bez svoje krivice, smiluje na „blagovjernu Rusiju“ i njen narod, oprosti joj grehe i iskupi, očisti, a klevetnicima i zluradnicima drugih zemalja podari moć uviđanja njihovih velikih grehova i prema poslednjem ruskom Caru i prema mnogostradalnom ruskom narodu, sve do danas. I mi Srbi se priključujemo ovim molitvama, s osećanjem ogromnog duga za nebivalu žrtvu koju je Rusija učinila za nas, naročito u one mučne dane Prvog svetskog rata. Ovo i s razloga što se ni prema nama „saveznici“, ne pokazaše boljim u dane Drugog svetskog rata. Teško nama bez Rusije, a teško svetu bez hrišćanske Rusije.
J. Bratić, A. Srbobran 1972 g.
(Vidi: Prof. Jovan Bratić, Carska Rusija pred kraj, Amerikanski Srbobran, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 24. oktobar 1984, str. 6).